Hapšenje za ratne zločine:
Jedna nedorečena priča

Na sva usta izvikani "poslednji haški optuženik" ispraćen je za Roterdam sa nepriličnom žurbom i još nepriličnijom ravnodušnošću. Eto ga tamo. Niko ga ne poznaje, niko s njim nije ni bio, ni sarađivao, niti mu naređivao; niko s njim nije ni radio razna posla sa umetninama, hrastovinom, naftom. Niko ga – naravno – nije pomagao u skrivanju; taman posla! Ko beše taj? Goran Hadžić? Pojma nemamo; neka organi rade svoj posao; svi zločinci da odgovaraju. Neka pitanja ipak ostaju

Utisak nedelje u kojoj je otišao Hadžić ("utisak u negativnom smislu", kako bi rekli Oljini gledaoci) bila je ravnodušnost. Čekajte: pa je li čovek bio predsednik Republike Srpske Krajine, kada se "Beograd branio u Kninu"; je li, štaviše, već treći predsednik te iste Miki Maus države koji je završio u Sheveningenu, onoj banji na severu Evrope? Jedan se obesio o kompjuterski kabl, a drugi sedi na robiji. Niko ni reč: ćuti Kosta Čavoški; nema nijednog "senatora" da nešto kaže; čak ni navijači nisu mrdnuli; ćute i "premijer Republike Srpske Krajine" Milorad Buha, cela njegova "vlada" i "skupština u izgnanstvu"; ne čuje se ni ona "Dinarska divizija" koja je znala da maltretira Krajišnike po kafanama; ćuti Bora Čorba Đorđević, Hadžićev državljanin; ćute Đogo i Nogo, ćute Mikelić i Dragan Čičić; ćuti čak i onaj ministar inostranih dela RSK, Slobodan Jarčević, koji se onoliko isticao; da ne nabrajamo dalje – sve "srbske" veličine ućutale su se i prave se blesave. Rekao bi čovek još pre koju godinu da je Goran Hadžić bio još jedan "srbski vitez" i junak, branilac ognjišta i nejači i već sve to.

Čudno: umeli su da prave velike scene zbog drugih. Zbog Šljivančanina je na Banjici izbio građanski rat; zbog Karadžića su junačkih rana dopali prof. Pelević i mladi Vučić; oko Mladića je bilo gužve, mada manje od očekivane – što je možda slutilo na ovakav ishod. Oko Hadžića čak ni policija nije pravila veće scene od razumno očekivanih. Štaviše, čini se da je unutar vladajuće koalicije oko Hadžića bilo više trenja nego između vladajućih i opozicije. Jedni su rekli da je bio naoružan, drugi da nije; te ovo, te ono; te BIA, te MUP, te Tužilaštvo... Brzo ih je prošlo, uostalom. Opozicija je što pustila malo užasnutih zvukova, kao SRS koja je najavila skori smak sveta, što je bila ravnodušna; Toma i Aca su zamerili Demokratskoj stranci što od tog hapšenja "pravi političke poene"; a oni kao ne bi? I to bi bilo sve.

Sve to, takvo kakvo je, ne daje odgovore na neka neizbežna pitanja. Do dana današnjeg, naime, nema informacija o tome od čega su se i uz čiju pomoć najveći zlikovci u novijoj istoriji Srbije i "svih srbskih zemalja" izdržavali i skrivali. Karadžić, Mladić, Rođa Đorđević, Martić, Župljanin, Hadžić; pa Legija Ulemek, Miloš Simović, Sretko Kalinić itd. Sve je to imalo razne jatake, lažne papire i – pre svega i najvažnije! – priliv novca. Stiče se (opet "negativan") utisak da vlastima nekako nije baš mnogo stalo da tu logistiku i infrastrukturu istraže i razbucaju; reklo bi se da vrana vrani oči ne vadi; da je bolje ne čačkati tu stvar...

Uzmimo najnoviji primer Gorana Hadžića; poučan je. Kao prvo, da utvrdimo gradivo: 13. jula 2004. po podne, za vlade Koštunice dr Vojislava, neko je Goranu Hadžiću mobilnim telefonom javio da mu je stigla optužnica iz Haškog tribunala i da mu se piše nalog za hapšenje, pa je Hadžić shodno tome pobegao glavačke iz svoje kuće u Novom Sadu i do prošle nedelje nije nađen. Ministar inostranih poslova tada je bio Vuk Drašković, koji kaže da se potrudio da otkrije ko je taj neko bio, ali mu nije uspelo (nikakvo čudo, s obzirom na sastav i prirodu aparata MIP). Onda se ovih dana negde pojavila insinuacija da je to bio tadašnji državni sekretar u MIP. Proverom kod dobro smeštenih poznavalaca situacije iz tog doba dobili smo uveravanja da nije reč o onome na koga se odmah pomislilo. Naime, taj čovek teško da bi pomogao Goranu Hadžiću: njegova porodica (ugledni ljudi) pobegla je u leto 1991. iz Slavonije od Branimira Glavaša, ali su je usput u Baranji opljačkali upravo Hadžićevi banditi i jedva je uspela (zahvaljujući dobrim vezama u Beogradu) da povrati skup auto, kompjuter i važnu pokretnu imovinu. Za sada stvari stoje tako.

Zna se da je BIA imala statičko osmatračko mesto s video nadzorom kod Hadžićeve novosadske kuće; odbijamo da poverujemo da mu nije i telefon slušala (ako nije, onda je reč o sabotaži ili nemaru ravnom sabotaži); ljudi su videli trenutak Hadžićevog odlaska i automobil koji je došao po njega; znaju li se registarske tablice? Ne: ništa do sada nismo saznali o svemu tome, a hoćemo li – ne zna se.

Dalje: Goran Hadžić uhvaćen je – kako čujemo – tako što su praćeni putevi izvesnog novca, što je logično i za svaku pohvalu. Kada je kurir s novcem došao na tu šumsku stazu kod Krušedola, uhvaćeni su obojica. Odakle novac? Ko je bio kurir? U redu: istraga traje, kažu, pa iz tog razloga ne otkrivaju celu priču – ako ne lažu. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, međutim, pomenuo je ulogu neke Modiljanijeve slike u celoj priči, a posle mu je "Press" tercirao raznim neproverljivim detaljima. Ukratko: po toj verziji ispada da je Goran Hadžić svoje profite iz šverca nafte (Đeletovci), cigareta, hrastovine i ostalog (pošto se utalio sa Stanišićem, Frenkijem, Badžom, Arkanom i drugima) plasirao u umetnička dela, zlato i nakit. Tako je, navodno, 1991. u Parizu kupljen i taj Modiljani, a preko – opet navodno – Hadžićevog poverljivog lica, izvesnog Mandića, zvanog i Mandarina. Taj se Mandarina sada pere i vadi: da je on to kupio za svoje pare (ne kaže odakle mu); da on za Hadžića ne mari i da eto ga tamo. Slika (portret muškarca iz 1918) bila je inače sumnjiva na falsifikat i trebalo je – kažu Mandarina i neki italijanski stručnjaci – punih sedamnaest godina da se dokaže autentičnost; ima ozbiljnih istoričara umetnosti koji i dalje veruju da je o falsifikatu reč, ali to je drugo. Bilo kako bilo, taj Modiljani bio je ponuđen na prodaju; iz Tužilaštva kažu zato što je Hadžiću ponestalo para. Prodaja nije uspela, jer se policija umešala u posao, kako čujemo. "Press" je pominjao neki zlatni nakit itd, bez navođenja mogućeg porekla i bez podatka gde bi sada taj nakit bio. Ako se vratimo u mračnu prošlost sankcija i hiperinflacije, ulaganje u nakit i umetničke slike imalo bi smisla – ruku na srce. Ali, to je posao za stručnjake. Da li se Goran Hadžić bio sam od sebe toga setio, ili je imao savetnike za ulaganje, ne zna se. Nekako ne ostavlja utisak takvog poznavaoca.

Tužilac Vukčević zna zašto je pomenuo tu Modiljanijevu sliku u tom kontekstu; on je čovek razuman. Može se sasvim izvesno pretpostaviti da su pokušaj prodaje slike i saznanje policije o tome pokrenuli akciju otkrivanja gde se Goran Hadžić skriva. U tom smislu podatak da je država Srbija saznala gde je Hadžić tek pre mesec-dva deluje uverljivo. Izgleda da je taktika primenjena u ovom slučaju bila ispravna: malo po malo, prateći tragove novca, došlo se do ovog nesrećnog kurira i – preko njega – do Hadžića u Krušedolu. Dalje je sve bila rutina, uveliko olakšana neopreznom upotrebom mobilnih telefona – što je očigledno.

Ali: ko sve čini taj put novca? Kroz koliko i čijih ruku su ti novci prošli? Odakle su krenuli? Gde je sve Goran Hadžić bio? U Rusiji, kako kažu? Ne bi bio prvi, uostalom. Gde?

Bez odgovora na ta pitanja, cela priča ostaje nedorečena. To je – zbog Hadžića, ali i zbog svih drugih begunaca čije bežanje nije rasvetljeno – veoma važno zbog ugleda države Srbije i zbog njene uloge u borbi protiv organizovanog kriminala. Sve dok se putevi novca ne razjasne i sve dok se svi jataci, pomagači i korisnici novca ne otkriju – priča ostaje nedorečena i sumnjiva.

Miloš Vasić