"Na oštrici brijača"; VREME 1074

Ne sećam se baš najbolje datuma, ali znam da sam imala dvanaestak godina – Tito je umro i moji su šuškali da će se Kosovo podići i da će biti gužve. Pamtim da je još mnogo vremena prošlo, nekoliko godina u stvari, i promicahu slike južnih rudara, Azema Vlasija koji gladuje; opet je moj otac ponavljao da će se desiti i da će se otcepiti i da će biti gužve; ni do tada ni od tada ne prođoh tim predelima i ne znam gde je Kosovo, osim na mapi, naravno...

Vođena krivicom zbog verterovskog tona moje adolescencije, neznanjem da se osećam opušteno u sopstvenoj koži i posledičnom potrebom da razumem Čoveka, upisala sam psihologiju u Beogradu i tu i diplomirala; studiranje je proteklo hermetično, u iznajmljenom stanu TV ili nije postojao ili mu slika nije bila baš najbolja; gužve je bilo, doduše, tih godina i bez tevea u sobi: i ‘89. i 9. mart i Terazije i leto ‘92. na Filozofskom deo su sećanja na moje studentske dane; nešto su nadobudni budući istoričari mojih godina štedro emitovali sjaj u očima kad bi pomenuli Memorandum SANU ili nešto tome slično, ali mene su misli odvlačile na druge strane, odakle je moja struka i uvezena. Kosovo je nekako ostalo po strani, kao...

U svojoj tridesetoj, 1999, 18. juna, rodila sam sina, moje jedino dete – o Kosovu u mom privatnom životu u centralnoj Srbiji iz tog doba ne umem da pričam bez teške patetike, pa preskačem...

Moj sin sada ima dvanaest godina i pita se zašto toliko opet pričaju o Kosovu i zašto tamo na tom prelazu ne daju da se prođe – ne odgovaram, mada nešto pričam i on brzo bira drugu temu za bavljenje, raspust je...

Ne umem ništa zanimljivo da kažem, ali, evo, namećem se, jer se moje misli o poslednjih dvadeset i nešto godina (i više) u Srbiji sada vrte oko potrebe da postavim pitanje: zar posle svega da to svašta nešto u javnosti zastupaju pretežno službenik Ministarstva spoljnih poslova i zatečeni ministar za južnu pokrajinu? Koliko sam čula na vestima, on je u nekakvom obraćanju na nekakvom okupljanju ljudi koji žive dole pozvao sve da se vrate sa odmora, jer je važno...

Važno je – obeležilo je i moju i još tolike mladosti, možda bi i mogli da skrate ferije...

Tanja Gojić, elektronskom poštom