Suđenje Mubaraku:
Zabava za mase ili potraga
za istinom

"Istorijsko" suđenje bivšem predsedniku Egipta Hosniju Mubaraku preti da se pretvori u farsu u kojoj polumrtvog čoveka vucaraju u nosilima i stavljaju u kavez, dok se njegove pristalice i protivnici obračunavaju ispred sudnice. A trebalo je to da bude prvi paradni proces jednom diktatoru svrgnutom za vreme "arapskog proleća"

Za "Vreme" iz Kaira

Na početku sve je izgledalo prilično mirno i civilizovano. A onda je prizor u sudnici Policijske akademije, koja se donedavno zvala Mubarakova akademija za bezbednost, počeo sve više da liči na čuvenu kairsku pijacu Ataba, gde svi govore i viču u isti glas i gde niko nikoga ne čuje i niko nikoga ne sluša. Tako je u sredu 3. avgusta u devet sati ujutru otpočelo po mnogima istorijsko suđenje bivšem egipatskom predsedniku Hosniju Mubaraku, koji se tereti za korupciju i ubijanje demonstranata.

Bivši egipatski predsednik, koji je posle trideset godina 18. februara ove godine pod pritiskom masovnih demonstracija sišao sa vlasti, prebačen je iz bolnice u Šarm el Šeiku na Sinaju, gde se nalazio poslednjih šest meseci, direktno u sudnicu u Kairu i to na nosilima, a umesto na stolicu smešten je u kavez zajedno sa svoja dva sina i ostalim optuženima. Obučeni u tradicionalnu belu uniformu koju nose optuženici strpljivo su čekali da sudija progovori, sinovi su ispod miške držali Koran.

Predsedavajući suda Ahmed Rifat, poznat po svome poštovanju slova zakona, započeo je suđenje Mubaraku i njegovim sinovima Gamalu i Ali, kao i još šestorici njihovih čelnika, među kojima je jedan – bivši ministar unutrašnjih poslova Habib el Adli – već počeo da služi dvanaestogodišnju robiju zbog korupcije.

Pošto je najlepše zamolio sve prisutne u sudnici za red i mir, sudija Rifat je pokušao da nastavi proces, ali to mu nije pošlo za rukom, jer su i advokati i tužioci krenuli da se međusobno prepiru, ali i da se raspravljaju sa sudijom. Tek posle mnogobrojnih sudijinih pokušaja da smiri situaciju, suđenje je konačno nastavljeno. Međutim, iako su mnogi mislili, ili bolje reći nadali se da će se sve završiti već tog 3. avgusta i da će Mubaraka stići kazna za sve ono za šta ga terete, suđenje je posle nekoliko izgubljenih sati odloženo za 15. avgust.

Jedino što je Mubarak izgovorio za tih nekoliko sati iz kaveza bilo je: "Nisam kriv, časni sude." Za sve to vreme ispred ‘sudnice koju je obezbeđivalo tri hiljade vojnika i policajaca i gde je bio postavljen veliki ekran kako bi se pratio proces, pristalice i protivnici Mubaraka obračunavali su se pesnicama i motkama.

NISAM KRIV, ČASNI SUDE: Mubarak u belom, u kavezu

TENZIJE OKO SUĐENJA: "Suđenje je bilo prava komedija. Smešno.... i kada je reč o mestu suđenja i kada je reč o sudiji i advokatima, tužiocima i braniocima, bezbednosnim merama i, na kraju, o načinu televizijskog prenosa." Ovo je napisao turski desničarski list "Aksam" odmah posle početka suđenja. Dodatno je uzburkavalo duhove i to što se do poslednjeg trenutka nije znalo da li će se Mubarak uopšte pojaviti na suđenju, jer je mesecima unazad egipatska štampa obaveštavala naciju o njegovom zdravstvenom stanju, koje nikad nije bilo isto: jednog dana Mubarak je bio u komi, drugog dana nije u komi ali ne jede, potom jede ali ne može da stane na noge i tako u nedogled.

Da li je ovaj neuspeli događaj rezultat toga što su Egipćani stvarno rešeni da isteraju stvari na videlo ili je samo pokušaj da se umiri ogromna masa ljudi, koja mesecima, osim zahteva da se sudi bivšem šefu države, zahteva još gomilu stvari u nadi da će im se život posle Mubaraka promeniti nabolje, a koje je u ovom trenutku nemoguće ispuniti, ostaje da se vidi. S druge strane, izvesno je da se malo toga promenilo od čuvene egipatske revolucije koja se odigrala početkom godine, moguće je čak i da su se stvari promenile nagore.

"Bliski istok posle Mubaraka više nije isti, to je deo sveta u kome se situacija pogoršala. Njegov narod, za koji se on borio, okrenuo mu je leđa. On voli svoj narod i ja mislim da je on veliki egipatski patriota. Nadam se da će sa suđenja izaći živ. Suočen je sa pritiskom mase koja traži osvetu! Međutim, takav jedan veliki vođa zaslužuje da se prema njemu ponaša sa poštovanjem – a ne da bude tretiran kao kriminalac najniže kategorije u kavezu", izjavio je izraelski laburistički poslanik Benjamin Ben Eliezer, koji tvrdi da je sa Mubarakom prijatelj. Takvo mišljenje nije usamljeno.

SVE JE ISTO, SAMO…: Trenutno se u Egiptu čini da ima mnogo Mubarakovih protivnika, koji ga, osim za korupciju i ubijanje demonstranata, optužuju za sve i svašta, uključujući i to da je narod mučio time što ga je "primoravao" da dva puta godišnje menja vreme na časovniku. Naravno, neke od tih silnih optužbi su veoma ozbiljne, međutim, Mubarak nije ni prvi ni poslednji političar koji je bio, na ovaj ili onaj način, umešan u neku vrstu "zločina".

Stiče se utisak i da se Egipćani povode zapadnim merilima ovog suđenja i da povodom njega ne primećuju da je zemlja u totalnom haosu. Kriminal cveta, robijaši bez problema beže iz zatvora, bezbednost na ulicama ni danju ni noću nije kao što je nekada bila, posla nema ni za formalno zaposlene, a još manje za nezaposlene, plate se ne menjaju, a cene su kao usred Pariza.

U tom sveopštem nacionalnom galimatijasu, koji su napravili oni što ne znaju ni šta je revolucija a još manje demokratija, protesti i demonstracije se nastavljaju, jer je narod i dalje nezadovoljan. Velika očekivanja od "demokratskih" promena daleko su od bilo kakvog ispunjenja. Svi protestuju, od đubretara do lekara, živeći u uverenju da je to sastavni deo novog i demokratskog Egipta. Drugim rečima, rezultat "istorijske revolucije" je nula.

Ako upitate ljude na ulici šta misle o svemu što se događalo od početka godine u Egiptu i o Mubarakovom suđenju, 75 odsto njih će vam reći da su presrećni što je Mubarak, bar privremeno, zatvoren. Međutim, ima i onih, kao što je Raša Ragab, koja je izjavila za BBC: "Sramota me je što je moj narod dozvolio da se naš bivši vođa stavi u kavez. Zahvalna sam Mubaraku zato što je uveo reforme, podstakao napredak i podržavao liberalnu ekonomsku politiku. Pogledajte sada! Ekonomija je u potpunom rasulu, protesti ne prestaju, fundamentalista je sve više. Oni koji mogu odlaze iz Egipta, i ja planiram što pre da odem. Čak i odlazak na Kubu ili u Ameriku u ovom trenutku izgleda privlačnije nego život u Egiptu."

DOLAZAK MUSLIMANSKE BRAĆE: Parlamentarni izbori, prvobitno predviđeni za septembar, za koje mnogi misle da će doneti te toliko proklamovane demokratske promene i blagodeti, odloženi su za novembar. Partije niču kao pečurke posle kiše, ali se sve više govorka da će Muslimanska braća napokon doći na vlast i da, ako se to obistini, Egipat kreće putem totalne islamizacije. Toga se najviše plaše ljudi koji rade u turizmu. Hosam el Šair, predsednik egipatske asocijacije turističkih agencija, nedavno je izjavio: "...Ako islamisti dođu na vlast u novembru, doneće zakone koji će itekako naškoditi našem poslu." Vlasti se pribojavaju kao i mnogi drugi, čak i stranci koji godinama žive u Egiptu i vrlo dobro znaju da ako Braća preuzmu državno kormilo Egiptu se loše piše.

Po rečima Eliota Abramsa, koji se nalazio na čelu odeljenja za Bliski istok u američkom Savetu za nacionalnu bezbednost od 2001. do 2009, Muslimanska braća sigurno utiču na milione Egipćana. Je li to zato što Egipćani žele da imaju državu koju će da vode Braća? Da li oni žele da žive kao u Saudijskoj Arabiji? Ili je to zato što ne razumeju koliko je radikalna politika Braće? Ili možda zato što Egipćani vide Muslimansku braću kao jedinu poštenu stranku?

Islamski pokret je ante portas, islamisti su organizovani, dok građanski nastrojeno stanovništvo tek počinje da se organizuje i uči, za šta će im, po mnogim procenama, trebati pet do deset godina. Za mnoge je najveći Mubarakov greh zapravo to što je iza sebe ostavio Egipat u kome su Muslimanska braća najjači igrač. To je pravi zločin protiv Egipta i njegove budućnosti. "Pogubiti Hosnija Mubaraka bila bi katastrofalna greška", smatra Abrams.

Mubarakovu popustljivost, pa možda čak i bolećivost kada su u pitanju Muslimanska braća, upućeni pripisuju nikada dokazanim, ali ni demantovanim glasinama da je Mubarak i sam u mladosti bio pripadnik te organizacije, kao što su to bili i njegovi prethodnici Sadat i Naser.

Veliko je pitanje da li će Mohamed Hosni Sajed Mubarak dočekati kraj suđenja i presudu. Ako ipak dočeka, bilo da ga proglase nevinim, što je praktično nemoguće i Egipćani to i ne pominju kao mogućnost, ili ga osude na doživotnu robiju, a u najgorem slučaju na smrtnu kaznu, jedno je sigurno: Egipat više nikad neće biti ono što je bio. Neki to vide sada, a neki će tek kasnije to da shvate. Ali tada će već uveliko biti kasno.

Miroslav Višnjić