Biznis u raljama politike:
Bauk nove globalne recesije

Od Njujorka do Pariza i Frankfurta, finansijska tržišta su u pripravnosti posle "američke lude nedelje", završene zatišjem; a rastu strahovanja da američka kriza i "saga evropske krize suverenog duga" podrivaju poverenje investitora i da možda preti dvostruka duboka recesija

Program za proslavu 54. rođendana Baraka Obame, predsednika AAmerike: posle doručka kod Tifanija sledi čajanka, pa večera kod Tri veštice. Tri veštice, tri "suđaje" to su naravno, tri najuticajnije (big three) rejting kompanije koje presuđuju u svetu finansija i koje su Americi skinule treće A sa njenog kreditnog rejtinga.

Predsednik Svetske banke Robert Zelik je prošle nedelje sa jednog skupa u Aziji podsećao Amerikance i Evropljane da pouka iz 2008. godine glasi: "Što se duže čeka, mere moraju biti grublje". On procenjuje da problem duga zemalja Evrope znatno više zabrinjava nego srednjoročne i dugoročne posledice smanjivanja kreditnog rejtinga SAD, koje je početkom avgusta izazvalo paniku na tržištu.

Rejting agencija Standard & Poor’s je, naime, 5. avgusta smanjila američki kreditni rejting sa AAA (pouzdan dužnik) na stepenicu niže, AA, što je u Vašingtonu izazvalo konsternaciju i javne napade na rejting agencije, kao što su se i u Evropi u prethodnom periodu čule optužbe na račun S&P, i korporacije Moody’s, kao što je u Bušovo vreme prećeno da će one biti podvrgnute zakonu.

Neki od kritičara su naglašavali da su rejting agencije bile i jedan od uzroka globalne finansijske krize 2008–2009, na primer kada je agencija Moody’s visoko ocenila od američke države podržanu kompaniju Fredie Mac, koja je zabrljala sa sekundarnim kreditima i posle zapala u teškoće. List Vašington post je pisao da agencija Standard and Poor’s ne samo da je "promašila kreditni balon" već da je pomogla da se on naduje.

Paul Krugman je u "Njujork tajmsu" pisao da je teško zamisliti nekoga manje kvalifikovanog da izrekne sud o Americi, nego što su to rejting agencije". Konstatovao je pa čak i da "S&P govori gluposti i američkoj fiskalnoj situaciji. Privatna agencija S&P (vidi okvir), koja iskustvo vuče još iz vremena izgradnje američkih železnica 1860-ih, je svoju ocenu američke smanjene sposobnosti da vraća dugove objasnila time što tamo jaz između političkih partija postaje nepremostiv, a ponašanje onih koji donose odluke – nepredvidivo.

Pet nacija je uspelo da povrati status AAA nakon degradiranja na nivo AA: Kanada, Australija, Finska, Švedska i Danska, ali za to im je trebalo devet godina.

Na optužbe da je agencija Standard & Poor’s napravila grešku u računu od dva biliona dolara, Dejvid Birs iz ove agencije nazvao je vašingtonski kriticizam "dimnom zavesom".

On čak najavljuje da bi u naredna 24 meseca rejting američke vlade mogao da se spusti naniže.

Ocena S&P, međutim, slaže se sa drugim upozorenjima: nezavisna međunarodna organizacija za unapređenje biznisa i politike Svetski ekonomski forum spustila je Ameriku sa drugog mesta (2009) na četvrto mesto (2010) na globalnoj rang-listi konkurentnosti. Po toj organizaciji, Amerika je spuštena na 40. mesto po kvalitetu institucija, na 54. po poverenju u političare, na 68. po vladinom rasipništvu, na 87. po makroekonomskom okruženju. Svetska banka takođe vidi pogoršanje različitih indikatora kvaliteta američke vlade.

SAD inače imaju javni dug od svog nastanka: tokom američkog revolucionarnog rata dug je iznosio 75 miliona dolara (1791). Svaki američki predsednik posle Harija Trumana uvećao je apsolutni iznos pozajmljenih dolara, a kažu da je od poslednjih 30 fiskalnih godina samo jedna bila bez američkog budžetskog deficita. Granica američkog zaduživanja je od marta 1962. pomerena naviše 74 puta, od toga 18 puta pod Ronaldom Reganom, osam puta pod Bilom Klintonom, sedam puta pod Džordžom Bušom i, pre ovog slučaja, tri puta pod Barakom Obamom poslednji put u januaru.

"TERORISTI" NA "NIZBRDICI": Američki republikanci govore o "Obaminoj nizbrdici", a demokrate govore o "teroristima iz Partije Čajanka" (Tea party, populistički pokret protiv Obame, oporezivanja i zaduživanja, koji je uzeo ime po istorijskom događaju iz vremena američke borbe za nezavisnost, kada je u protestu zbog britanskih poreza čaj u Bostonu 1773. demonstrativno bačen u more).

Neki od ozbiljnih zapadnih listova su sukob između republikanaca i demokrata u Kongresu nazivali "vašingtonskim ideološkim građanskim ratom", koji je stvorio dva očigledna problema za američki biznis: paralizu i nesigurnost. Trenutno, republikanci vode rat protiv Obamine reforme zdravstvenog sistema, svim sredstvima uključujući i ustavne tužbe. Sud u Atlanti je presudio da nije ustavno nametnuti obavezu svima da budu socijalno osigurani, već da to mora da bude slobodan izbor pojedinca. Spor može doći i pred američki Vrhovni sud. Sukobljene ideološke frakcije su se koncentrisale na tabu: Americi preti bankrot.

Komentator londonskog "Ekonomista" kaže da taj politički sukob korporativnu Ameriku vodi u marginalizaciju. List citira Kelvina Kulidža, 30. američkog predsednika (1923–1929), koji je u vreme Velike depresije rekao: "The business of America is business." List konstatuje da je biznis deo DNK američke politike baš kao što je la dolce vita deo italijanske; a da su Amerikanci u biznisu ono što su Brazilci u fudbalu.

Amerika ima disproporcionalno velik broj svetskih inovativnih firmi. U studiji 10.000 firmi u 20 zemalja Nikolasa Bluma sa univerziteta Stanford zaključuje se da su američke firme nabolje menadžerski vođene u svetu i da su malo ispred nemačkih, japanskih i švedskih, a da su firme u brzo rastućim ekonomijama Kine i Indije daleko iza njih.

NESTABILNOST: Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da američki biznismeni gube veru u politički establišment, kao što američki građani gube veru u biznismene i njihovo "buržoasko samozadovoljstvo". Danijel Kaufman iz vašingtonske nezavisne organizacije za izučavanje javne politike The Brookings Institution zapaža da je prošle godine 33 odsto američkih lidera biznisa izjavljivalo anketarima da veliku prepreku predstavlja "nestabilnost političkog okvira". U Francuskoj takvih odgovora bilo je 14 odsto, a u Čileu – 5 odsto.

Po "Ekonomistu", američke kompanije sede na brdu novca, a ne investiraju zato što nepredvidljivost političara nagriza njihovu odlučnost. List na primer pominje da samo kompanija Apple ima 76 milijardi dolara u bankama. U izveštajima te organizacije potvrđuje se izreka da kad neko otvori prozor u Vašingtonu mnogi u svetu dobiju zapaljenje pluća, pošto ostatak sveta zavisi od američkih potrošača, kao značajnog dela globalne potražnje.

S prethodnom recesijom i dužničkom krizom u Americi usporavan je rast ekonomija širom sveta – u Nemačkoj za 14 odsto, u Japanu za 15,2, u Britaniji 7, u evrozoni za 8 odsto, u Meksiku za 21,5 odsto, u Litvaniji za 18 odsto. U nerazvijenim zemljama taj uticaj je bio jači – stopa rasta u Kambodži je pala sa 10 odsto u 2007. na nulu u 2009, a u Keniji je prepolovljena (sa 7 odsto u 2007. na 3-4 odsto u 2009). Arapski svet je po toj proceni zbog američke krize izgubio 3 biliona dolara. Japan, čiji je udes s cunamijem i atomskom krizom u Fukušimi u Americi pominjan kao jedan od uzroka aktuelne krize, se, uprkos teškim iskušenjima, brzo vadi iz krize.

LEKCIJA AMERICI: Premijer Kine Ven Đibao

GOSPODA KOMUNISTI: Direktor Svetske banke Zelik prognozira da će sadašnja kriza "istorijski gledano vrlo brzo" premestiti ekonomsku moć sa Zapada u Kinu, koja drži svoja 3 biliona (3000 milijardi) deviznih rezervi u dolarima, od toga značajan deo (1,2 biliona u američkim obveznicama). U nekim medijima pojavio se ironičan naziv "Kimerika", a londonski "Dejli mejl" objavljuje poduži tekst Džonatana Finbija, autora knjige o istoriji moderne Kine (The Penguin History Of Modern China), o paradoksu da će "poslednja komunistička država polaganjem kaucije izbaviti kapitalistički Zapad". Taj autor sarkastično primećuje kako ta nominalno komunistička država zahteva da Vašington skreše i socijalne i vojne troškove. On dodaje so na ranu američkog samouverenja konstatacijom da bi to mogla biti "očigledna atrakcija" za kinesku Narodno-oslobodilačku armiju, koja želi da pokaže mišiće u bezbednosnom sistemu u Aziji, kojim dominiraju SAD. Kaže i da Peking ide i dalje, pa preko agencije Sinhua traži međunarodnu kontrolu dolara.

Drugi kažu da američki predsednik Nikson, kada je 1972. otišao u istorijsku posetu Kini, verovatno nije mogao da pretpostavi da će za četiri decenije zemlja koja se tada borila da se izbavi od posledica katastrofalne ekonomske politike vođene pre toga, sada kao glavni kreditor uputiti tako oporu opomenu Ujka Semu – da vodi odgovorniju fiskalnu politiku, konstatuje u svojoj analizi američka TV CNBC. Primećuje se da Kinezi ipak ne pribegavaju "predatorskim kupovinama" što bi se očekivalo od nekoga ko je na ivici da postane supersila – nisu kupovali poljuljane američke banke niti fondove.

U tom kontekstu zanimljive su američke medijske analize stanja u Kini. Uglavnom se kaže da ako bi kineski građani počeli da zahtevaju više od svoje vlade, njen rast bi mogao da bude usporen. Podseća se na nedavne proteste u Kini povodom pogibije 40 ljudi u železničkoj nesreći na brzoj pruzi i na štrajk taksista u gradu Hangdžou, koje pokazuju da nisu svi snishodljivi prema vlasti.

Mada kineska populacija trenutno nije revoltirana u velikoj meri, eksperti veruju da pozicija Komunističke partije neće zauvek ostati neuzdrmana, pogotovu ako stopa rasta GDP-a padne ispod osam procenata godišnje, što je nivo koji se, po nekom računu, smatra neophodnim za povećanje investicija i zaposlenosti.

Većina medijskih analitičara sa Amerike skreće pogled na krizu suverenog duga u evrozoni, koja se nezaustavivo širila sa Irske na Grčku, pa na Portugal (gde su rejting agenciju S&P u medijima proglasili za privredno-terorističku organizaciju), pa na Španiju i Italiju – dok su se političari prepucavali.

BUNT PROTIV ANTIKRIZNIH MERA: Ulični protesti u Atini

SOCIJALNI POŽAR: Predsednik svetske banke pozvao je premijera Velike Britanije Dejvida Kamerona da, uprkos nemirima, ostavi na snazi "zaista neophodne" mere štednje, što je ovaj pokušavao opisujući akcije besnih palikuća u Londonu, Birmingemu, Mančesteru, Lidsu, Notingemu – krizom morala. Preti da će prestupnike isterati iz socijalnih stanova, za šta nema podršku koalicionih partnera. Opozicioni laburista Dejvid Miliband je više govorio o tome da treba sagledati uzroke te socijalne eksplozije.

Koaliciona vlada konzervativaca i liberalnih demokrata u Velikoj Britaniji usvojila je najveći paket štednje posle Drugog svetskog rata – u iznosu od 83 milijardi evra. U sledeće četiri godine planira da ukine 490.000 radnih mesta u javnom sektoru, da smanji budžet u većini ministarstava za 19 odsto u proseku i da poveća broj godina potrebnih za penzionisanje sa 65 na 66 do 2020.

Povremeno je zbog toga i u Britaniji izbijalo javno nezadovoljstvo: 250.000 ljudi je demonstriralo u Londonu 26. marta, što su bile najveće demonstracije od 2003. povodom rata u Iraku. Sada se kaže da mere štednje ne treba da pogode policiju. Povodom izliva omladinskog nasilja u britanskim gradovima, možda i sa podsećanjem na sličnu svojevremenu eksploziju u pariskim predgrađima, neka vrsta uzbune primetna je u velikim zapadnim gradovima. Nemačka policija preduzima preventivne mere da se nešto slično ne ponovi u Berlinu ili Hamburgu, a Evropol razmatra mogućnost da organizuje neku vrstu koordinacije nacionalnih policija.

U rodnom mestu američkog ustava Filadelfiji u petak uveče 12. avgusta uhapšeno je 50 tinejdžera zbog kršenja uredbe gradonačelnika ovog grada po kojoj mlađi od 18 godina ne treba da budu na ulici vikendom posle devet uveče. Tokom većeg dela te noći policija je patrolirala u centru grada pešice, na biciklima, na konjima i u policijskim vozilima, a trgovci su na izlozima istakli obaveštenja o policijskom času za mlade. Mere su uvedene da bi se predupredilo nasilno delovanje takozvanih flash mobsa, grupa mladih organizovanih preko socijalnih mreža koje se sastaju iznenada na javnim mestima i izvode neobične, ponekad naizgled besmislene performanse i brzo se razilaze: na primer, krenu u masovnu vožnju metroom bez pantalona, uz poruke kao što su "učini život lepšim bar na pet minuta" ili "unapredi sve!". Jedna grupa je na primer upala u hotel Hajat i petnaest minuta aplaudirala.

Međutim, napadi grupa "dečjeg cunamija" na trgovce i prolaznike zabeleženi su u Čikagu, Medisonu, Milvokiju, Njujorku i Los Anđelesu. Prema listu "Nju Ameriken" neki od tih incidenata imali su rasni karakter. Jedan fenomen omladinske supkulture flash mobs, na koji se, kad se 2003. pojavio, gledalo sa simpatijama, postao je sumnjiv. U nemačkom gradu Darmštatu su ih zabranili.

Neki od američkih socijalno angažovanih pisaca, kao što je Barbara Erenrajh, autorka brojnih knjiga o beskućnicima i radničkoj klasi, upozoravaju i na "kriminalizaciju sirotinje" i citira nekog anketiranog koji priča da traženje socijalne pomoći liči na boravak u istražnom zatvoru – činovnici vas temeljno ispituju da li su vaša deca stvarno vaša... Mnogi od američkih gradova, piše ona, pooštravaju uredbe sračunate na to da siromašni budu uklonjeni sa ulica, pa se "van zakona stavljaju i neke neophodne aktivnosti svakodnevnog života kao što je sedenje, dokoličarenje, spavanje, ili ležanje na ulici". Piše da je u Sankt Peterburgu, na Floridi, u junu 2009, uvedeno nešto što liči na eho rečenice Anatola Fransa: "Zakon, u svojoj veličanstvenoj jednakosti, zabranjuje bogatima, kao i siromašnima da spavaju ispod mostova..."

List "Filadelfija inkvajer" piše i o "poreskim delinkventima". Teško se prodaju kuće čiji su vlasnici postali "dužnički robovi", ili na koje godinama nije plaćen porez, oko njih se vrte beskućnici, a samo njihovo postojanje u susedstvu nosi loš glas o celom kraju i obara cenu nekretnina. List pledira na gradsku upravu da te kuće otkupi po ubrzanom postupku i ustupi privatnim kompanijama da grade nove zgrade.

To su, naravno, samo primeri reagovanja dinamičnih društava na marginalne slučajeve, kao neka vrsta izolovanja žarišta potencijalnog požara. Oni za sebe govore kako se socijalne napetosti ne zaustavljaju na granicama trećeg sveta i kako po običaju na socijalna uskraćivanja najburnije reaguje mlada populacija.

PO DIKTATU POVERILACA: Dugovima opterećene države su pod pritiskom poverilaca, jačih zemalja i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) pokorno ukidale ostatke svojih "država blagostanja", preduzimale su izdiktirane mere štednje – i sve su se sukobljavale s manjim ili većim socijalnim protestima, masovnim, pojedinačnim, nasilnim, nenasilnim... Najčešće su smanjivane penzije, a s policijom su se najčešće tukli mladi.

Grčka, koja treba da smanji troškove za 50 milijardi evra do 2015, najavila je mere protiv izbegavanja oporezivanja (tax evasion) i protiv korupcije, najavila pomeranje granice za penzionisanje sa 61,4 na 63,5 godina, ali izgleda da se opire nalogu da sprovede privatizaciju državnih preduzeća. Štrajkovi blokade saobraćaja u jeku turističke sezone, velike demonstracije, anarhističke akcije, rat demonstranata s policijom.

Portugal, koji je u maju postao treća zemlja u evrozoni kojoj je obećano 78 milijardi evra zajmova ili garancija, suočava se sa štrajkovima (od đubretara preko kontrolora leta do generalnog štrajka) pribegava smanjenju plata u javnom sektoru, uključujući i političare za 5 odsto, povećanje poreza (VAT) za 1 odsto, povećanje poreza na prihode veće od 150.000 evra, smanjenje vojnog budžeta i odlaganje dva projekta "brzih pruga".

Irska je prihvatila pomoć EU i MMF-a od 85 milijardi evra, ali nova vlada traži da se smanje kamate na taj zajam...

Španija, u kojoj je stopa nezaposlenosti duplirana od 2007. i iznosi 21 odsto, najavljuje povećanje poreza za bogate i kresanje budžeta za 8 odsto, smanjenje plata za 5 odsto, pomeranje godina za penziju na 67, povećanje poreza na duvan na 28 odsto, prodaju državne lutrije. Bilo je štrajkova i marševa "ogorčenih" (indignados) koji su se posle 36 dana marša kroz Španiju krajem jula okupili u Madridu, malo se tukli s policijom i najavili da će pešice ići u Brisel.

Rumunija, u kojoj je ekonomija skliznula za 7 odsto 2009, smanjuje plate za 25 i penzije za 15 odsto, a posle štrajka policajaca ministar policije Vasile Blaga podneo ostavku.

U Italiji, parlament je 15. jula usvojio paket štednje od 70 milijardi evra kada su se upalile crvene lampice zbog toga što italijanski nacionalni dug dostiže 120 odsto GDP-a, što je najgori odnos u Evropi. Uvodi se plaćanje zdravstvenih usluga, smanjuju se regionalne dotacije, poreske olakšice za porodice i visoke penzije.

Nisu samo dužnici prinuđeni na kresanje troškova – i oni bolje stojeći su na to prinuđeni.

U Nemačkoj, koja je prošle godine imala najveći ekonomski rast u EU, vlada usvaja plan smanjenja budžetskog deficita za 80 milijardi evra do 2014, predviđa na primer smanjenje dečijih dodataka, ukidanje 10.000 "vladinih" radnih mesta. Rast nemačkog GDP-a u drugom kvartalu između 1. aprila i 30. juna 2011. bio je samo 0,1 odsto u odnosu na prethodno tromesečje, što je manje od očekivanja ekonomista da će on biti 0,4 odsto. Globalno usporavanje polako dolazi na granice Nemačke koja je imala snažan start na početku 2011.

Francuska, po nekim analizama najveći poverilac PIIGS zemalja posle Nemačke, objavila je planove da i sama skreše svoje troškove za 45 milijardi evra u sledeće tri godine, da smanji utaju poreza i da ih poveća za 1 odsto, da privremeno ukine ekonomske stimulativne mere, da poveća godine za penzionisanje sa 60 na 62, a za punu penziju sa 65 na 67. Izbili su veliki štrajkovi i protesti s blokadama saobraćaja i rafinerija 2010. Pošto cena francuskih obveznica puzi naviše, pojavljuje se bojazan da bi i Francuska mogla da bude "uvučena u močvaru".

Holandija je najavila štednju 18 milijardi evra do 2015.

VIŠE ILI MANJE EU: Zelik, sa autoritetom Svetske banke, poziva evropske države da što pre preduzmu nužne mere pošto tržišta gube poverenje u politiku konfuznog "probijanja kroz zbrku". Nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele izjavljuje da se evrozona suočava sa preprekama na putu. On za BBC izjavljuje da mora da se načini izbor između "manje Evrope" i "više Evrope" i naglašava da se u Nemačkoj misli da na krizu treba odgovoriti sa više Evrope. To bi, valjda, podrazumevalo da se preduzmu odlučni koraci prema fiskalnoj integraciji u evrozoni, ali, kao što vidimo, to nije ni lako ni jednostavno, niti je dogovor o tome na vidiku, a nije ni jasno šta ko pod fiskalnom integracijom podrazumeva. Na primer, uvođenje evro-obveznica traže Italija, Grčka, Belgija i Luksemburg, dok je Nemačka protiv, tražeći da se uvedu "gvozdena pravila", kako je 16. avgusta u Parizu rekla nemačka kancelarka Angela Merkel, stojeći "rame uz rame" s francuskim predsednikom Nikolasom Sarkozijem.

Samo su Iljf i Petrov imali jednostavnu ideju: "Benzin vaš, ideje naše."

Milan Milošević

Tri veštice Tri najuticajnije (big three) rejting kompanije dominiraju u svetu: Standard & Poor’s (S&P); Moody’s i Fitch Ratings. Sve tri su privatne. U svakoj krizi na njih se nemoćno ljute vlade, kompanije, trgovci i investitori. Standard & Poor’s (S&P) je američka privatna kompanija za finansijske usluge. Godišnje objavi 870.000 rejtinga i pokriva 2000 berzi. Njena istorija je duga 150 godina i počela je kada je njen osnivač Henri Vernam Pur objavio "Istoriju železnica i kanala u SAD", koja je predstavljala pokušaj da se sakupe informacije o finansijskom i tehničkom stanju američkih železničkih kompanija. Godine 1906, Luter Li Blejk je osnovao Standard Statistics Bureau, a godine 1941. te dve kompanije su se spojile i tako je postala Standard & Poor’s Corp. Moody’s je osnovao 1900. Džon Mudi; nije preživela kreditni slom 1907. i ponovo je osnovana 1909. Kažu da je 2010. imala prihod od 2 milijarde dolara, da zapošljava oko 4500 ljudi širom sveta i da je prisutna u 26 zemalja. Fitch Ratings je 24. decembra 1913. u Njujorku osnovao Džon Nouls Fič. Ima sedišta u Parizu, Njujorku i Londonu i 51 kancelariju širom sveta...