Novogovor:
Nesvrstani

Nesvrstani, kao i nesvrstanost i nesvrstavanje, u stvari nije novogovor, osim po tome što su se ovi naši setili nečeg starog, pa povodom pedesetogodišnjice osnivanja pokreta u Beogradu ugostili predstavnike sadašnjih 106 zemalja članica.

I počeli da novogovore o značaju pokreta koji obuhvata dve trećine sveta.

U očekivanju da će nam taj "treći svet" i ubuduće pomagati oko (ne)priznavanja Kosova.

Pa, tim povodom, nesvrstanost ulazi u ovdašnji novogovorni politički rečnik.

Bilo bi veoma zanimljivo kad bi se moglo proveriti koliko naših novih političara zna da li u Beogradu postoji obeležje Prvog zasedanja nesvrstanih zemalja, održanog septembra 1961? I, ako znaju, da li znaju i gde se nalazi?

Zanimljivost nije u tome da li znaju ili ne znaju, nego kada su ih zaduženi i plaćeni savetnici u odgovor na to pitanje uputili. Kao i u ono drugo: gde je taj Park prijateljstva? Ili: gde se nalazi Muzej nesvrstanosti?

Kad se preko Brankovog mosta ulazi u Beograd, levo gore ka Kosančićevom vencu nalazi se obelisk, slabo vidljiv i u ono vreme kada je na brzinu podignut, ne bi li se nekako ulepšala slika Beograda. Park prijateljstva na Novom Beogradu? Na brzinu očišćen i "stavljen u funkciju" za samit nesvrstanih u – zbog otkazivanja Bagdada – iznenadno organizovanom skupu 1989. godine.

To je bilo malo pre početka raspada SFRJ, a u trogodišnjem predsedavanju pokretom, na mestu generalnog sekretara promenila su se petorica ovdašnjih političkih giganata: Janez Drnovšek, Borislav Jović, Stjepan Mesić, Branko Kostić i Dobrica Ćosić.

Zar je onda čudno što je većina učesnika bila zainteresovanija da obiđe Kuću cveća, grob Josipa Broza Tita, jednog od osnivača pokreta, nego za zdravlje pomenute petorke?

A Muzej nesvrstavanja? Naveliko je planirano – ako ne i projektovano, odobreno, možda je i kamen temeljac zaliven betonom i šampanjcem – u Titogradu (Podgorici). Ali nije napravljen. Možda još nije kasno, jer ono što je u vreme globalnog antikolonijalističkog rata sredinom prošlog veka Zapad s nipodaštavanjem zvao Treći svet – siromašan, gladan, bedan i zavisan – sada bismo mogli opet da predvodimo, po svim pomenutim kriterijumima.

Aleksandar Ćirić