Zdravlje – Alkoholizam:
Gde je ovde dno čašice

"Alkoholičari su veoma stigmatizovana populacija. U očima drugih oni su i dalje krivci za to što jesu, a jako su ranjivi"

Važimo za narod "sklon čašici". Rado pijemo u društvu i još radije iznalazimo povode za to. Rođenje deteta, plata, sportska utakmica, dobar provod, stari prijatelji, novi prijatelji, smrt ili, jednostavno, sklonost alkoholnim pićima, samo su neki iz širokog spektra razloga za "obrtanje ture". Mnogi rado piju i kada su sami – zato što vole, zato što nisu voljeni, iz anksioznosti, navike ili iz dosade. I dok je okupljanje u kafanama, gotovo pa poželjan obrazac ponašanja, pogotovo u zavisnosti od mesta stanovanja i od profesije, alkoholizam je u našem društvu, praktično, još uvek tabu.

Retko ko priznaje da je alkoholičar. Još ređe je stavom i brigom svoje okoline motivisan da ode na lečenje.

Nakon dve decenije ratova i socijalno-ekonomske tranzicije, konzumiranje alkohola u Srbiji je drastično poraslo, a alkoholizam je postao jedno od najčešćih oboljenja. Na skali obrasca pijenja alkohola od jedan do pet, gde petica predstavlja najrizičniji obrazac pijenja alkohola, Svetske zdravstvene organizacije iz 2004. godine, Srbija ima jaku trojku. Svetska zdravstvena organizacija je dalje izračunala da je 2005. godine ukupna potrošnja alkohola po glavi stanovnika starijih od 15 godina 11 litara, a 2006. godine da alkohol konzumira oko 40 odsto stanovništva. Ipak, registri obolelih od alkoholizma i tačan broj svih prijavljenih na lečenje – ne postoji. Sa druge strane, podaci zdravstvenih ustanova u Srbiji u periodu 2000–2006. pokazuju da je broj trovanja i povreda povezanih sa alkoholisanim stanjima na 100.000 stanovnika u blagom porastu.

Koliki je interes društva da se ozbiljno pozabavi alkoholizmom?

DRUŠTVENA BRIGA: "Interes društva za lečenje alkoholizma je ogroman, ali je zato interesovanje i zdravstvene službe i države u tom smislu, izgleda, slabo", kaže za "Vreme" dr sci. Petar Nastasić, neuropsihijatar i predsednik Republičke komisije za prevenciju zloupotrebe alkohola i alkoholizma. "Ako imate pokazatelje da je to velika šteta, a vi ne pokazujete interesovanje da to rešavate, onda se ispostavlja da je vaš interes da imate što više alkoholičara. Radi se o sistemskom paradoksu", kaže dr Nastasić i objašnjava da alkoholizam podrazumeva konzumiranje alkohola, a to znači proizvodnju, distribuciju i prodaju alkohola, od čega, kroz poreze i akcize i država ima velike koristi. "Sa druge strane, potreba ljudi za uspešnijom socijalizacijom, za ostvarivanjem emocionalne bliskosti i opuštanjem ih ponekad vodi da se oslanjaju na alkohol. To je sistemski proces koji traje vekovima i to u skoro svim državama. I sve države ipak imaju svoje programe za suzbijanje zloupotrebe alkohola i alkoholizma. Nisu to samo programi lečenja alkoholizma, već i programi prevencije i programi za smanjenje štete od svih onih oblika korišćenja alkohola, kao sto su fizička agresija, nasilje u porodici, saobraćajne nesreće. Treba znati da su štete koje nastaju od tzv. "normalne" upotrebe alkohola, čak i veće nego od alkoholizma, kao bolesti zavisnosti. Uzmite samo manifestacije koje podržavaju pijenje i kojima prisustvuje veliki broj ljudi, prevashodno mladih, pa i državni zvaničnici (na jednoj su "organi vlasti" bili članovi žirija). To, naravno, nije alkoholizam, ali je nešto što zahteva da se obrati pažnja. Da li to znači da bi trebalo zabraniti takve festivale? I mimo tih festivala ima puno agresije i saobraćajnih nesreća. Društvo bi moralo da ima instrumente koji bi omogućavali da se ljudi zaštite, jer u ovoj priči ne radi se o napadanju ljudi koji koriste alkohol, već o zaštiti onih koji od toga stradaju – počevši od dece, preko onih koji ne žele da piju, supružnika koji su često meta nasilja, na kraju i same države koja od toga ima štetu. Nigde u svetu nije zabranjeno pijenje, ali poenta je da se sve to dovede na neku razumnu meru. Ne postoji mogućnost da se alkoholizam iskoreni, ali moguće je da se svede na ono što je svuda u svetu moguće – na 5 do 10 odsto populacije. To je u Srbiji nekada bilo moguće", objašnjava dr Nastasić.

U Srbiji je trenutno moguće prijaviti se na ambulantni, vanbolnički ili bolnički tretman lečenja, dobiti adekvatnu psihijatrijsku pomoć i averzivni lek o trošku Zavoda za zdravstveno osiguranje (vidi okvir). Nacrt nacionalne strategije za borbu protiv alkoholizma, koja se naslanja na Akcioni plan Evropske unije od 2012. do 2020. godine, završen je, a strategija pre svega podrazumeva unapređenje zdravstvene službe koja treba da se redefiniše i istovremeno da se oformi veći broj vanbolničkih institucija. Strategija obuhvata niz sistemskih mera, a jedna od njih je izrada vodiča i smernica za rano otkrivanje i lečenje zavisnosti od alkohola. Međutim, da bi Srbija mogla da uđe u evropske preventivne programe, morala bi, između ostalog, da napravi i centralni registar alkoholičara i time postavi jasniju sliku stanja.

Pravila i načini evidentiranja zavisnika od alkohola trebalo bi jasno uspostaviti i to bi trebalo da bude zajednički zadatak Republičke komisije Ministarstva zdravlja i Instituta za javno zdravlje "Batut". U međuvremenu, struka i sama reaguje.

TIPOLOGIJA PO LEŠU: Prošle nedelje u Beču je održan 13. kongres Evropskog udruženja za biomedicinska istraživanja u oblasti alkoholizma. Kongres je okupio najeminentnije svetske stručnjake iz oblasti adiktologije, a posebno interesovanje izazvala je i Srbija, posterom koji predstavlja prvi pokušaj stratifikovanja alkoholičara u Srbiji po "Lešovoj tipologiji" i identifikovanja generalnih karakteristika tipičnog zavisnika od alkohola u Srbiji.

Autori ovog projekta Jasmina Cvetković i Boban Milojković iz kompanije Merck Srbija, prof. Slavica Đukić-Dejanović, prof. Mirjana Jovanović iz Kliničkog centra u Kragujevcu, dr Albina Stanojević, dr Vojin Popović, dr Vesna Dimitrijević i dr Vesna Davidović iz Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti "Gornja Toponica", prof. Nikola Vučković i prof. Aleksandra Dickov iz Kliničkog centra Novi Sad, prof. Branko Ćorić i dr Vladan Jugović sa Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, prof. Verica Arsenijević i dr Vladan Radivojević iz Kliničkog centra u Nišu i dr Suzana Stijović iz Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti "Sveti Vrači" iz Novog Kneževca imali su za cilj da naprave, praktično, zamrznutu sliku sadašnjeg stanja u ovih šest zdravstvenih centara.

Sve je počelo u decembru prošle godine u Beogradu, kada je prof. dr Mihael Oto Leš sa Univerziteta u Beču održao predavanje na kome je predstavio svoj LAT (Lesch Alcoholism Typology) softver. Svrha ovog softverskog programa je da pomogne u određivanju tipova pacijenata zavisnih od alkohola, prema nivou njihove zavisnosti.

Reč je, zapravo, o svojevrsnom upitniku koji sakuplja lične podatke o svakom pacijentu, kao i razne druge informacije, poput socijalne i porodične istorije, laboratorijskih rezultata, lekarskih nalaza, kao i dodatnih informacija poput postojanja gastrointestinalnih oboljenja, oboljenja pankreasa ili nekih drugih somatskih bolesti i psihičkih oštećenja.

Na osnovu dobijenih podataka pacijenti se dele na četiri tipa, po Lešovoj klasifikaciji.

Zahvaljujući klasifikovanju pacijenata, moguće je, pokazuju praksa i skoro četrdesetogodišnje iskustvo dr Leša, odrediti adekvatniju terapiju za lečenje.

Osim što je predstavio svoj program, dr Leš ga je ponudio lekarima u Srbiji na korišćenje – besplatno.

U projekat se uključilo šest zdravstvenih centara (u kojima rade autori). Pokrivena je cela teritorija Srbije – od Novog Kneževca do Leskovca. Prema rečima autora, cilj je bio videti koliki su kapaciteti naših bolnica, kakvom brzinom mogu da rade, a samim tim i kakvi su pacijenti i njihove potrebe. Za tri meseca (od februara do maja ove godine) koliko je projekat trajao, autori su uspeli da evidentiraju 285 pacijenata (246 muškaraca i 39 žena). Posebno olakšavajuća okolnost je bila ta što je softver preveden na srpski jezik i što je dr Leš omogućio poređenje podataka sa trendovima u ostalim evropskim zemljama.

Pacijenti alkoholičari su svi različiti, ne samo po tome koliko dugo piju i koliko količinski piju, nego i po tome imaju li i druge komorbiditete i različite profile i kliničke slike – i psihološke i simptomatološke. U skladu sa tim biraju se odgovarajuća terapija i kombinacija lekova.

Prvi tip alkoholičara, po Lešu, su pacijenti koji imaju najjače izražen apstinencijalni sindrom. Jako teško podnose apstinenciju i imaju intenzivnu drhtavicu, znojenje, povraćanje, delirijume nakon detoksikacije. Kod ove grupe pacijenata najbolji učinak ne daje averzivni, već lek za smanjivanje žudnje za alkoholom.

Drugi tip su pacijenti koji su počeli da piju sa društvom kao mlađi. Oni imaju apstinencijalni sindrom, ali ga lakše podnose. Kod njih lek sa smanjivanje žudnje za alkoholom, takođe, ima dobar efekat. Naravno, ima i onih koji mogu da se leče i bez takvog leka, ali im se zato daje veća doza benzodijazepina, jer ti pacijenti imaju poremećaj sna. Taj poremećaj dalje izaziva nastanak raznih poremećaja i oboljenja – nervozu, blažu ili slabiju depresiju, nervnu napetost, anksioznost, koje se u Srbiji leče lekovima za smirenje.

Treća grupa su pacijenti koji imaju i drugih komorbiditeta. Razlika između drugog i trećeg tipa je u tome što alkoholičari drugog tipa piju radi druženja, odnosno socijalne integracije, dok pacijenti iz treće grupe piju zato što im je alkohol praktično – lek. On ih umrtvljuje, ili umiruje njihove potrebe i nešto što im se dešava u organizmu. Kod ove grupe pacijenata postoje jače depresivne, pa i suicidalne tendencije. Zbog toga se mora voditi računa o načinu na koji se tim pacijentima prilazi. Oni su najčešće bili tretirani u bolnici i ranije, i to zbog oboljenja koja nemaju veza sa alkoholom, a mogu biti urođena ili stečena. Alkohol je samo propratna stvar u njihovoj istoriji bolesti.

Konačno, četvrti tip čine teži pacijenti, koji imaju psihička oboljenja. Za njih je alkohol neka vrsta zavisnosti, nastala kao pokušaj da nađu izlaz iz te situacije. Za ovu grupu se preporučuju averzivni lekovi, a za sva četiri tipa obavezna je i psihijatrijska podrška.

"Lešova tipologija jasno i precizno oslikava praktična iskustva u radu sa alkoholičarima", kaže za "Vreme" jedan od autora projekta, dr Vladan Jugović iz Instituta za mentalno zdravlje (IMZ). "Bazirana prvenstveno na biološkim i kliničkim kriterijumima razlikovanja različitih tipova alkoholičara, omogućava lako orijentisanje i primenu u istraživanjima i kliničkoj praksi. Populacija alkoholičara je heterogena, što implikuje potrebu za različitim terapijskim pristupom pojedinim grupama zavisnika od alkohola. Posmatrajući pojedinačno, mogućnost da na osnovu tipološke procene prilagodimo spektar terapijskih procedura je, po mom mišljenju, najveća vrednost Lešove tipologije.

Posmatranje u celini populacije zavisnika od alkohola ukazuje na prioritete u planiranju i organizovanju psihijatrijske službe koja se bavi tretmanom alkoholičara.

Načelnik klinike za bolesti zavisnosti u IMZ, prof. dr Branko Ćorić, smatra da upitnici u psihijatrijskoj praksi nemaju posebnog značaja, ali da indirektno, preko istraživačkih studija, daju znatan doprinos u razumevanju mentalnih poremećaja. "Slično je i sa Lešovim upitnikom i tipologijom alkoholičara", kaže prof. dr Ćorić. "On je savremen i zahvaljujući kompjuterskoj primeni i postojećem prevodu, omogućava relativno brz uvid u pacijentovo stanje poremećaja i znatno doprinosi (kod statistički značajnih, velikih brojeva ispitanika) razumevanju dijagnoza pojedinih alkoholičara zarad što povoljnijeg lečenja. On je prevashodno medicinskog karaktera (zbog čega je vrlo verovatno korišćen u ispitivanju upotrebe leka akamprosata za smanjenje tzv. žudnje za pićem), a povoljno lečenje i praćenje uopšte uzev ogleda se u tzv. sistemskom porodičnom pristupu pacijentima. Na osnovu našeg rada prikazanog u Beču (oko 300 pacijenata), možemo reći da se uzorak globalno uklapa u dosadašnje istraživačke podatke vezane za Lešovu tipologiju, što otvara nove mogućnosti za primenu ovog upitnika u istraživačke svrhe i kod nas."

SRPSKI PACIJENT: Šta je Lešova tipologija rekla o tipičnom srpskom pacijentu? Očekivano, to je muškarac star oko 45 godina, koji pripada drugom tipu. I dok žene postaju zavisne od alkohola u 35. godini života, muškarci su zavisnici od 31. godine. Oni ranije i počinju da piju. Od evidentiranih pacijenata najduži "alkoholičarski staž" imao je muškarac koji je počeo da pije u osmoj godini života. Kod žena je to pacijentkinja koja je počela u četrnaestoj.

Najviše je pacijenata koji pripadaju drugom tipu – 38,8 odsto, trećem pripada 32 odsto, četvrtom 17,5, a najmanje je onih sa izrazito teškim apstinencijalnim sindromom – oko 11 odsto.

Po ovom istraživanju, 51,6 odsto muškaraca nasledilo je alkoholizam u "prvom kolenu", dok je kod žena taj procenat viši – 56,4. Devet žena i 43 muškarca, pored alkoholizma, imaju i druga oboljenja.

Već ranije bilo je medicinski tretirano 75 odsto pacijenata, ili je jednom ili više puta bilo hospitalizovano.

Više od polovine ispitanika (50–60 odsto) ima takozvanu "masnu jetru" i uvećanu jetru, što znači da je reč o pacijentima koje ne treba lečiti samo od alkoholizma, već i od gastrointestinalnih i drugih oboljenja.

"Problem je u tome što su alkoholičari u stvari veoma stigmatizovana populacija. Društvo će rado dati novac za zaštitu životinja, za hendikepirane, ali nikada za alkoholičare", kaže za "Vreme" prof. dr Oto Leš. "Oni su i dalje u očima drugih krivci za to što jesu, a jako su ranjivi, dolaze iz raznih socijalnih i staleža i situacija, a alkohol je dostupan svuda, i u Srbiji i u Austriji, i jeftin je, zbog čega mnogi koriste njegov farmaceutski efekat da se ‘izbore’ sa svojim problemima. Oni obično imaju po jednog prijatelja, ili staru majku, ili bivšeg supružnika i to je to. Ako biste napravili portret alkoholičara iz celoga sveta, mogli biste je nazvati – ‘izolacija’. Mislim da je to glavni problem. Oni gube socijalne kontakte i znaju da jedan od prvih tretmana mora biti taj da se ta izolacija razbije. To znači da se sa njima mora komunicirati. Oni koji žele da se leče odlaze kod doktora i želeli bi da uspostave kontakt i izađu iz izolacije. A vi mu kao lekar morate naći nešto što će mu pomoći da iz te izolacije izađe – da li će to biti kućni ljubimac, neki hobi, neka biljka ili sport, bilo šta.

Mi prvo moramo da porazgovaramo o tome šta pacijent želi – da li želi da smanji količinu alkohola koju unosi u organizam, ili da potpuno prekine da pije. Moramo definisati njegov cilj. Taj cilj mora bit dosežan i afirmativan, a ne u formi zabrane: ‘ne smeš više da piješ’. Kada imamo pozitivan cilj, onda nas čeka rad na tome. I ako je potrebno neko vreme da dosegnemo željeni cilj, onda iz iskustva znate da je to samo početak jednog novog puta."

Jasmina Lazić