Premijer Vladimir Putin biće predsednik, a predsednik Dmitrij Medvedev premijer, odlučeno je prošle subote na partijskom kongresu Jedinstvene Rusije. Ishod parlamentarnih izbora 4. decembra i predsedničkih marta sledeće godine niko ni ne dovodi u pitanje. Dok borci za demokratiju i zapadni mediji kritikuju primopredaju državne vlasti pri partijskom vrhu i autokratsku rusku vlast, zapadne vlade prećutno, a predstavnici privrede otvoreno se raduju zbok „kontinuiteta političke stabilnosti"

Dmitrij Anatoljevič opušten i dobro raspoložen najavljuje predsedničku kandidaturu Vladimira Vladimiroviča. Vladimir Vladimirovič skromno se zahvaljuje na „velikoj časti" koja mu je ukazana i odlučnim glasom kaže da „Rusija mora da bude jaka", da mora da ima privredni rast od šest do sedam odsto godišnje da bi postala jedna od pet najrazvijenijih privreda sveta, te da će to ostvariti sa Dmitrijem Anatoljevičem na čelu njene vlade. On obećava dvadeset miliona novih radnih mesta u narednih dvadeset godina. Niko od 11.000 hiljada ljudi koji oduševljeno aplaudiraju i skandiraju na olimpijskom stadionu Lužniki u Moskvi ne sumnja da će dvojac koji je i do sada vodio Rusiji bar toliko dugo ostati na vlasti. Na kongresu partije Jedinstvena Rusija prošle subote praktično je izvršena formalna primopredaja državne vlasti: Predsednik Dmitrij Medvedev ustupio je svoje mesto premijeru Vladimru Putinu, premijer Putin svoju funkciju predsedniku Medvedevu. Pitanje pobednika paralamentarnih izbora 4. decembra ove i predsedničkih marta 2012. godine u opšte se ne dovodi u pitanje. Ni u Rusiji, ni izvan Rusije.

Za partijsku rokadu na čelu države glasa 582 delegata. Uzdržanih nema, ali jedan delegat glasa protiv kandidature Putina za predsednika države. Vidno iznenađen Putin pita: „Gde je ta osoba? Ko je taj disident?", prenose zapadne agencije. Ali ništa ne može da poremeti pobedničko raspoložnje na stadionu Ližinski, tu „posebnu energiju" koja se oseća u vazduhu, kako atmosferu opisuje Medvedev. Predsednik Rusije u koga su neko vreme nevladine organizacije, borci za ljudska prava i liberalne grupacije polagali nade kao u mogućeg reformatora ruskog političkog sistema i vesnika „prave" demokratije, koji je svojevremeno kritikovao činovnički aparat i rekao da „moraju da nauče da pošteno pobeđuju i pošteno gube", na ponovnom ustoličenju Putina kao glavnokomandujućeg hvalio je na sva usta „unutrašnjepartijsku demokratičnost" Jedinstvene Rusije. Na Zapadu se dugo spekulisalo o tome da bi Medvedev mogao da se suprotstavi Putinu, naveliko su se citirale njegove izjave o vladavini prava i društvenom pluralizmu.

Ako sve glavne protagoniste posluži zdravlje, vlast u Rusiji čini se zacementiranom do 2024. godine. Nakon promene ustava predsednički mandat od sledeće godine traje šest umesto dosadašnjih četiri godine. Putin bi tako bez dodatnih legalističkih akrobacija mogao da vlada narednih dvanaest godina.

Zapadni mediji o primopredaji državne vlasti u Rusiji na partijskom kongersu u glavnom pišu ironično, sve u smislu „car je mrtav, živeo car", o Medvedevu govore kao o „virtuelnom" predsedniku. Povdom Putinovog sasvim izvesnog trećeg predsedničkog mandata – mogući protivkandidati u trci za predsednički mandat kao što su šef komunista Zjuganov ili šef nacionalističke Liberlanodemokratske partije Žirinovski nemaju nikakve šanse - i pobede Jedinstvene Rusije izvlači se stara teza, da je vlast u Rusiji de fakto nesmenjiva, te da Rusija stoga i nije demokratska država, da u njoj tobože vlada princip da nije važno kako se glasa, već ko broji glasove. Nemački Špigel navodi primer Čečenije u kojoj Jedinstvena Rusija redovna osvaja 99 odsto glasova, kao nekada Socjalistička partija Srbije na Kosovu. Kaže se da je Putin za svoja dva predsednička mandata stavio demokratske institucije, organizacije koje promovišu razvoj civilnog društva i medije pod državnu kontrolu. Moskovske dnevne novine Moskovski Komslomolac pišu da je konačno došlo vreme da se Rusija preimenuje u „Putlandiju". „Putin će zauvek ostati na vlasti", rezignirano je izjavio mladi ruski političar Ilja Jašin, jedan od vodećih ljudi opozicionog pokreta Solidarnost.

I ako nešto okrnjena, popularnost Putina u Rusiji je i dalje velika. Rusi nisu zaboravili u kakvom je haosu bila zemlja posle raspada Sovjetskog saveza, u kakvoj se bedi živelo pred kraj mandata predsednika Borisa Jeljcina. Od 2000. do 2010. godine privredna snaga Rusija je porasla za okruglo 60 odsto, prosečna mesečna primanja su se sa 81 popela na 614 dolara. Procenat stanovništva koje živi ispod granice siromaštva opalo je sa 29 na 13 odsto. Uz to je zemlji bačenoj na kolena posle hladnog rata Putin pružio osećanje ponosa da je ponovo postala velesila. „Slabi dobijaju batine", rekao je jednom Putin, a to Rusiji više nikada ne sme da se dogodi.

Opširnije u četvrtak, u novom broju "Vremena"

Andrej Ivanji