Zoom Oktobarska kolubarska bitka – Ceo svet je u previranju. Mi smo našu pobunu imali pre jedanaest godina. Onda smo se umorili, a neki su se i nakrali Apatija caruje Srbijom. Boris Tadić našao se u poziciji čoveka koga je pogodio usud iz mađarske poslovice "Evo ti ništa i drži ga čvrsto". Deluje sve usamljenije i sve manje toga ima da nam kaže. Oni koji su mu opozicija, čak i u koaliciji kojom vlada, na njegovu sreću deluju još apatičnije i usamljenije. Ali ono što je dobro za njega ne mora biti dobro i za nas

piše: Dragoljub Žarković

Elita i politika: Zamor materijala i ljudska pokvarenost

Akcija hapšenja čelnika "Kolubare" bila je planirana za samo predvečerje 5. oktobra. Pomerena je za dan ranije zato što je bivši direktor "Kolubare" pokušao da pobegne. Ima li u tome neke simbolike: "Kolubara" je pre 11 godina bila jedan od temeljaca i simbola onog Petog oktobra, od koga se očekivao zaokret u srpskoj politici, pa i poštenju, a danas je simbol pljačke i korupcije.

Prvoosumnjičeni je upravljao industrijsko-energetskim gigantom od 2004. do 2007. godine, ali je uhapšen i njegov naslednik. A Velja Ilić je tvrdio u utorak da se tako, sad ispade lopovski, u "Kolubari" oduvek radilo, pa se narod pita, kažem ja, da li smo badava krečili?

Zoran Živković, bivši premijer, u autorskom tekstu za dnevnik "Danas", naslovljenom "Pokvarena elita", piše i ovo: "Svima koji su... pre jedanaest godina, učestvovali u stvaranju uslova za bolju budućnost Srbije i onima koji su u proteklim godinama na tome iskreno radili, čestitam godišnjicu petooktobarskih događaja. One koji su razočarani u dostignuća 5. oktobra pozivam da se u osami, pred ogledalom, zapitaju šta su oni u protekloj deceniji stvarno uradili da ti rezultati budu bolji."

"Sigurno je da građani sada žive u boljoj državi", rekao je državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen i dodao da o tome svedoči bolji ekonomski standard, ali i da ostaje pitanje koliko su građani zadovoljni. Bolje bi mu bilo da nije ništa tvrdio i da nije postavljao pitanja.

Lider Ujedinjenih regiona Srbije Mlađan Dinkić rekao je, povodom 11. godišnjice, da je nezadovoljan onim što je urađeno nakon promena, jer je veliki deo sredstava, koji je od tada ušao u Srbiju, otišao u tekuću potrošnju, a ne u kapitalne projekte. Dinkić je ukazao na potrebu da se napravi analiza na koji način su ta sredstva trošena, ali i istakao da je jedan od krivaca za neefikasno potrošen novac centralistički sistem države. On je priznao da i sam snosi deo odgovornosti za to, dodajući da je u oblastima koje je vodio uradio "nešto više nego mnogi drugi", ali da je, takođe, pravio greške.

Predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović smatra da je srpsko društvo nemoćno da odgovori na sopstvene potrebe, a da su svakodnevni politički incidenti predstavnika vlasti posledica nervoze, jer slabi magnetizam koalicije. On tvrdi da je Srbija nesposobna da se modernizuje i da joj je izgovor za sve Slobodan Milošević. Jovanović, zabrinutiji nego pre 11 godina, zato danas kaže da je gotovo sve bilo pogrešno.

Po mišljenju ministra rada i socijalne politike i predsednika Socijaldemokratske partije Srbije Rasima Ljajića, politička scena Srbije, od 5. oktobra 2000. godine do danas, drastično se promenila – od entuzijazma do apatije. Entuzijazam je vremenom splašnjavao, a ljudi sada sve teže žive i ne vide perspektivu, dodao je i ukazao da su očekivanja onih koji su s velikom nadom dočekali pad režima Miloševića, većim delom izneverena.

Apatija, sad opet kažem ja, zbilja caruje Srbijom. Boris Tadić našao se u poziciji čoveka koga je pogodio usud iz mađarske poslovice "Evo ti ništa i drži ga čvrsto". Deluje sve usamljenije i sve manje toga ima da nam kaže. Oni koji su mu opozicija, čak i u koaliciji kojom vlada, na njegovu sreću deluju još apatičnije i usamljenije. Ali ono što je dobro za njega ne mora biti dobro i za nas.

Srbija je država bez ideja s licemernom društvenom elitom koja ćuti kada je najpotrebnije da govori i javno istupa i koja javno istupa i govori kad treba da ćuti. Sad ćuti i čeka da se ovi uruše.

Ceca i druge narikače: Medijski govor iz devedesetih

Srbija postaje lak plen svake političke vagabunde. Hrvati vode izbornu kampanju satanizacijom Srba, Crnogorci se crnogorizuju na podgrevanju nekog straha od srpskog ekspanzionizma, a sarajevskom "Oslobođenju" taj ekspanzionizam se toliko priviđa da ga stavlja i kao glavni naslov u jednom od svojih izdanja. Muftije mute, popovi popuju, evropske birokrate nas ponižavaju na dnevnoj bazi, narod je bez para i posla, ne znamo gde su nam granice. Nijedno društvo, u sociološkom smislu, nije dovršeno, ali su retke nedovršene države.

Srbija nije u ekspanziji, pa ni prema susedima. Srbija je ruinirana, bez jasne perspektive oporavka. U nemoći da se rasplete kosovski čvor povampiruju se histerija i medijski govor devedesetih. Narod je obavezno goloruk, građani su na barikadama gledali pobedu odbojkašica... Kosovo služi kao područje za skupljanje jeftinih poena. Koje ćemo kolektivno skupo platiti.

Kako Puls online (ma šta to bilo; prim. autora) saznaje od dobro obaveštenog izvora, Svetlana Ceca Ražnatović prati dešavanja koja se odvijaju na Kosovu i veoma burno reaguje zbog toga. "Ceca je jako potrešena zbog situacije na Kosovu i zbog svega što se dešava srpskom narodu tamo. Moli prijatelje koji su iz okoline Kosova da joj javljaju da li se situacija menja na bolje i osuđuje svu nepravdu koja se tamo odigrava. Slala je poruke u kojima je pokazala koliko je velika Srpkinja i koliko se brine i nervira zbog Srba na Kosovu, kaže naš izvor. Iako je već duže vremena u kućnom pritvoru, Ceca želi da zna šta se dešava u državi, posebno sa Srbima na Kosovu."

Umnožava se broj kosovskih devojaka i mnogo je brižnih za svoje političke i estradne karijere tako da je racionalan govor o Kosovu gotovo onemogućen. Jedina razlika između Cece i nekih političara i drugih učesnika javnog života je u tome što ovi drugi nisu još dobili nanogicu.

Svetske promene: Gde je tu Srbija

Problem pravednosti, odnosno sve veće nejednakosti, sve je izraženiji i kod najrazvijenijih zemalja. Nobelovac Džozef Stiglic nedavno je napisao: "Američka vrhuška koju čini samo jedan odsto populacije, ima kontrolu nad 40 procenata bogatstva… Jedan procenat sa vrha ima najbolje kuće, najbolje obrazovanje, najbolje lekare i najbolji životni stil, ali postoji jedna stvar koju novac, izgleda, nije kupio: shvatanje da je njihova sudbina vezana za to kako ostalih 99 odsto živi. Istorija je pokazala da je to nešto što tih jedan odsto na kraju i nauči – kada bude suviše kasno."

U raznim oblicima traju svetske pobune protiv nepravde. Od arapskog sveta, preko evropskih zemalja ugroženih saznanjem da su na pragu ukidanja države kao garanta blagostanja, pa do Sjedinjenih Američkih Država, svetskog lidera u politici, bombardovanju i zaduživanju. Svet se brzo menja. Potresi su ponegde tektonskih razmera. Negde tlo samo podrhtava. Srpska pobuna je jalova i, po pravilu, usmerena ka manjinama. Ka slabima i nemoćnima. Udri pedere (vidi tekst na sledećim stranicama ovog broja "Vremena") i gađaj konzervama autobus s decom. Ta deca su bila gosti Beograda na manifestaciji "Radost Evrope". Istina, deca su iz Albanije pa će srpske patrijote to lako prećutati ili uz malo muke naći opravdanje.

Mi smo našu pobunu imali pre jedanaest godina. Onda smo se umorili, a neki su se i nakrali.