Popularni fenomeni – Stand-up komedija:
Otvoreni mikrofon

Prošlog vikenda u Velikoj sali Doma omladine Beograda održan je trodnevni Prvi regionalni festival stand-up komedije, žanra u ekspanziji

Ovde stalno neko kuka zbog manjka duhovnosti, ali još nisam primetio da se iko u Srbiji žali zbog nedostatka duhovitosti. Naprotiv, stanovnici Srbije smisao za humor redovno stavljaju visoko na spisak svojih vrlina, sebe uobičajeno smatrajući ne samo veselim nego i izrazito duhovitim, uvek spremnim za šalu i gotovim da zarad dobrog fazona/zezanja ulože ili žrtvuju mnogo šta. (Posebno, da zeznu/namagarče/iživciraju nekoga.) Mnogo je istine u tome, iako za savremenike imamo čitave kaste smrtno ozbiljnih ljudi – počevši od političara – nepobitno "operisanih od humora", a naročito sklonih da zabranjuju/kažnjavaju primenu istog na sebe same.

S druge strane, među onolikim izdancima anglosaksonske popularne kulture koji su se decenijama unazad zapatili i na Balkanu, nekim čudom nikad nije bila tzv. stand-up komedija. Jeste, bio je ovuda popularan film Leni (‘74, Lenny, režija Bob Fose, glavna uloga Dastin Hofman), biografija arhetipskog "prljavog satiričara s mikrofonom" Leni Brusa (Lenny Bruce, 1925-1966), koji je nekolikim naraštajima lepo objasnio kakva je to za’ebancija, ali... Monodrame su preplavile naše glumište, no uprkos besomučnom tezgarenju glumci su rađe mamuzali polumrtvi privid pozorišta. Đorđe Balašević je svojim polumaratonskim monolozima na svojim maratonskim koncertima došao blizu, kao i s druge strane Milan Gutović solo-pasažima u okviru sopstvenih kabaretskih predstava, no njima nije bilo ni potrebno da se otisnu u vode isključivo stand-up komedije. Najbolji reperi kao VoodooInstalater Popaj čvrsto su se držali muzičke podloge, a brbljanju, mudrovanju i zasmejavanju sklon Rambo Amadeus – gitare. Nešto je nedostajalo da tu komediju digne na sopstvene noge, doslovno.

ISTORIJA: Istorijski, stand-up komičarenje izleglo se i iz oblika masovne zabave koji nama nisu bliski, još iz mjuzik-hola, vodvilja i burleske XVIII i XIX veka. Starije kulture mogu da istaknu i starije zahteve (opisu posla prilično odgovaraju antički i srednjovekovni vidušak u Indiji, zatim španski pikaro...), a dalje niz put nakupilo se skečeva, skitova, ventrilokvista, klovnova, čega sve ne. I minstrela, da ne propustimo, jer se u ranim, jednostavnim oblicima takve komedije najviše baratalo prizemnim nacionalnim/etničkim stereotipima.

Takođe istorijski, tipična balkanska a posebno srpska duhovitost svoju "oralnu fiksaciju" donedavno je čuvala uglavnom u formatu 3D. Pardon, 3K: kafana, kozerija, kolumna. Ko od nas ne zna lično bar po jednog vic-mahera i šmekera koji nad musavim stolnjakom, preko alko-staklarije ispreda naizgled beskrajne anegdote? U novije (postmoderno?) doba, to rade i mnogi (uvaženo nazvani) kolumnisti, nategnuto-smešno na klackalici s preterano ozbiljnim kolegama im po rubrici. Arče hektare štampe, a ima i koji veruju da – shodno doslovnom prevodu/korenu reči – kolumnisti jesu stubovi naših novina i časopisa.

Zajedničko za takav 3K format jeste da im je zadnjica sigurno pritisnuta uz sedalo, makar kakvo. Dobro, i omiljeni Irac Dejv Alen (Dave Allen) presedeo je na (barskoj) stolici onolika nedeljna TV-popodneva 70-ih i 80-ih, valjda zato što su mu cigareta, pepeljara i čaša-s-nečim-s-ledom bili glavna scenska pomagala, danas nezamisliva/zabranjena na porodičnom ekranu. Ipak, suština stand-up komedije ostaje kao nekad u teatarskom okruženju – ispred zavese: izvođač je potpuno sam, ne glumi nikoga već se publici obraća 1:1, neposredno, ne predstavlja ikoga do sebe, sve je "na ja". Zato je to ne samo težak posao, nego zahteva i veliku hrabrost. Dobacivanje iz publike je na mnogim mestima redovan deo programa; ponekad krene i dobacivanje predmeta(sic!), maltretiranje izvođača... Ipak, najgora (im) je valjda tišina, izostanak smeha ili bilo kakve reakcije. Jer, stand-up komedija je podrazumevano instant – ako se prisutni ne smeju odmah, kao da se ne smeju nikad. Zato je, kad valja, to tako dobar provod; zato mu se vraćate, posebno otkad je TV-eksploatacija naterala stojeće (stajaće?) komičare da stalno obnavljaju repertoar.

REGIONALNO POVEZIVANJE: Elem, nedostatak iskre koja bi fosilno gorivo srpskog humora raspalila u ovdašnju uspravnu komediju postao je gotovo bolno prisutan kako se taj vid zabave počeo ukorenjivati u regionu/na ovim prostorima, sredinom protekle decenije. I bez Jugoslavije, opet se širio dijagonalom severozapad-jugoistok: u Sloveniji tiho, znatnim delom iz glumačkih krugova, da bi se u neki "paket" takvih izvođača ravnopravno uvrstio i Zoran Predin (ex-Lačni Franz); što je Slowhand za gitaru, to je Predin za pričice između pesama na koncertu, pa može i bez pesama i koncerta. Komičarsku grupu Kamikaze predvodio je naturalizovani Perica Jurković, živi & urnebesni dokaz da Ima neke Bosne u Slovencu (A. Dedić), naročito ako je taj Slovenac rođen i odrastao u BiH. Do rata.

U Hrvatskoj, "američki virus" koji su neki iskusili i s one strane Atlantika, laboratorijski je gajen jeseni 2004. u radionicama stand-up komedije u Zagrebu: više od 30 polaznika uzdalo se u znanja akademski potkovanih glumaca, režisera i sličnih (kao Željko Vukmirica) o pisanju, scenskom pokretu, teoriji humorističkog žanra, ali je na pozornicu izašlo samo njih 12, da bi ih uskoro ostalo samo 5. I prozvalo ih se prigodno žargonski Sve5, za grupne nastupe koji su rasli i osvojili stalne večeri u prestižnim zagrebačkim klubovima ("Boogaloo", "Movie Pub") i dvoranama ("Tvornica"). Odatle su se normalno širili po svojoj lepoj a onda i po Sloveniji, a jedan od tih, već brojnim nastupima prekaljenih, počeo je da isprobava teren i u Beogradu. Predrag Bajović, tipično jugoslovenski "odasvud" – rođen u Bijelom Polju, mostarski srednjoškolac, beogradski student (sociologije) i novinar, službenik međunarodnih organizacija u BiH, u SAD specijalizovani TV-producent, Zagrepčanin – na poprištu svojih 20-ih/naših 90-ih pokušavao je da nađe partnera za posao sa stand-up komedijanjem. Vlasnici ugostiteljskih objekata, urednici programa, menadžeri lokala, ignorisali su sve njegove predloge, pa i prvi stand-up DVD u regionu, izdanje Bajovićeve produkcijske kuće Aetas, naslovljen briljantno Komedija s nogu, što je postao i naziv trupe u koju je prerasla Sve5, i njihovog veb-sajta.

DOMAĆA SCENA: Proleća 2009. u Beogradu manje poznati glumac Srđan Jovanović počeo je da igra sopstvenu stand-up predstavu Grupna terapija, u produkciji Kluba komedije Standup.rs a istoimeni veb-sajt ubrzo je postao ne fasada nego žarište novonastajuće scene i kod nas. Sledećeg proleća već se okupio neformalni tim mladih, preduzetnih tj. samozapošljavajućih ljudi i iz "virtuale" krenuo da se materijalizuje po raznim zabavnim mestima svog grada (KC Grad, klub "40C" u Skadarliji, "Lula bar" i "Blow Up Bar" na suprotnim stranama od Trga republike...), puneći te prostore najviše za takmičarske večeri "otvorenog mikrofona" (Open Mic/Mike). Doslovno svako može, pokloni se & počni, po dvadesetak onih koji "stisnu petlju" u uverenju da mogu postati "komičari s nogu". Bilo je tu mladih glumaca koji su se precenili, sujetno zanimljivi jedino sebi; egzibicionist(kinj)a, običnih dripaca i psovača, siledžija, mazohista, zanemelih tremaroša... bizarluka, inata... i dovoljno nadarenih da organizatori u svakom krugu izaberu nekoliko najboljih s kojima vredi dalje raditi.

Još važnije, brojna i šarena publika upotpunila je te događaje da postanu lokalna stand-up scena: navijači (bučniji od porodice & prijatelja) prate izvođače, kvaliteti se komentarišu i upoređuju, "biseri" prepričavaju, na šanku padaju opklade, žiri glasa, publika nadglasava. I smeh, smeh... odličan provod. Uporedo tome, publika van i između ovakvih događaja komunicira novim tehnologijama, YouTube nosi mnoštvo live-snimaka, kruže digitalizovani nastupi, "lajkuju" se sve unakrst.

PRAKSA SLOBODE: Standup.rs naglašeno poziva žene da se upuste u takmičenje (...imaju jaja... humorom obaraju s nogu!) i postaju sve brojnije. Takođe, iako je stand-up komedija izrazito urbana, nemali broj učesnika je iz manjih mesta: Aleksandar Perišić zablistao je svega nekoliko dana pošto je iz temelja uzdrmano njegovo Kraljevo, a Mario Kržić iz Rume nažalost se neredovno pojavljuje sa svojom sremačkom pričom. I metropola ima sopstvene favorite, kakav je npr. Neša Bridžis/Nesha Bridges, čovek sa 50 glasova... skoro kao Čeda na izborima.

Tematski, prijatno je iznenađenje što se većina mladih komičara odmiče od "omiljenih", zapravo najlakših tema (estrada, TV, politika) i kao srž izvodi sopstvenu, živahnu ako ne i životnu priču. Uglavnom su marginalci, mada ne i gubitnici, pripadnici svakojakih manjina – pa je verovatno samo pitanje vremena kad će za taj mikrofon stati i Rom, gej, i ko zna ko još. Jer stand-up komedija je praksa slobode javne reči, a u današnjoj praksi – i jedna od poslednjih oaza političke nekorektnosti; zato stvara toliku gužvu.

Za one koji ništa od malopre pročitanog nisu znali jer se navodno dešavalo u "andergraundu", na površinu je isplivalo proletos, prvim gostovanjem Komedije s nogu (u kvintet-postavi) u "Zvezdara teatru". Oduševljenje Jerkovićevim kalamburom iz diskoteke ili Bajovićevim Srb-Hrv "burgijama" nije iznenađujuće kao odličan prijem tipično zagrebačke spike Domagoja Pintarića, koji je ujedno prvi put u životu posetio Beograd, što je sve češći generacijski slučaj. Ujedno smo mogli da uporedimo domete njihovih scenskih, neretko veoma telesnih (panto/mimičkih) nastupa i govorništva, kojima mlađe kolege iz Srbije streme, ali i da se uverimo kako Slovenci i Hrvati ne štede svoje religije/crkve, dok je u nas "lajanje" na pravoslavlje tek načet tabu.

Prirodno, fuzija u granicama dobardanskog desila se neizbežno, najiskusniji predstavnici Slovenije, Srbije i BiH pristupili su dotad hrvatskoj Komediji s nogu, a nezvanična mreža regionalnih komičara, organizatora, klubova i termina omogućava nastupe svako-kod-svakoga. Za razliku od YU-nostalgije kojoj bi najvrednije bilo što se svi međusobno razumeju, važna funkcija ovog umrežavanja je očuvanje svih (pod)vrsta jugoslovenskih jezika i naročito pripadajućih žargona/slengova.

FESTIVALSKA PONUDA: Stand-up komedija ima sopstvene festivale po Zapadu, a kvalifikovala se i za neke prestižne/elitne kao onaj u Edinburgu (doduše, Fringe). Ljubljana već godinama ima svoj stand-up festival, Panč (suorganizator, uglađeni Tin Vodopivec gradi karijeru i na engleskom, slede još neki) koji putuje i južno. Možda plod srpske ambicioznosti (ujedinitelja?), posle takoreći samo jedne sezone na klupskom nivou, standup.rs organizovao je Prvi regionalni festival stand-up komedije, čak 3 večeri u velikoj sali Doma omladine Beograda! I, uz čuđenje mnogih i opravdanu medijsku podršku, ulaznice po svega 400d. omogućile su da prve dve večeri sala bude krcata, i da ovaj vid zabave regrutuje stotine ako ne i hiljade novih posetilaca za stalne termine u glavnom gradu i predstojeća gostovanja po unutrašnjosti.

Puno iznad upropašćenog humora "Indeksovog radio pozorišta" i opasno banalizovanih TV-kursadžija, salve smeha u programima dužim od po dva sata izazivale su zvezde Komedije s nogu (Pintarič, Jovanović, Bajović, Vodopivec, Jerković koji je u posebnom terminu prikazao i svoj jednočasovni dokumentarac Godina, posvećen... pogodite čemu), prošarane kolegama/icama takođe s nogu. Marjan Gorgievski (Makedonija) nije podbacio i navodi da uskoro očekujemo adekvatne iz CG i BiH; Perišić opstaje i bez imidža "putujućeg zemljotresa", a uz njega boje Srbije dostojno je branio i Beograđanin Nikola Silić. Srđan Dinčić iz S. (Sremske, ne Severne) Mitrovice odskače porodično-apotekarskim dogodovštinama (babe su glavni aduti), Bridžis igrokazom o sukobu kineskog i romskog prodavca na buvljoj pijaci, a tradicionalni Srđan Jovanović planom brendiranja Srbije korupcijom – ništa slabijim od Šaperovog (koji tu "reč na k" međutim ne pominje). Publici je pruženo više nego dovoljno razloga da podrži i prgavu a raspevanu Marinu Orsag (ex-Sve5) i njenu začuđenu zemljakinju Andreu Andraši, kao i još zbunjeniju Slovenku Luciju Ćirović (sic!), i našu Marianu Aranđelović. Nije slučajno da je razumevanje uzajamno, jer većinu tema/problema publika deli u svim tim zemljama: EU, exYU, tranzicija, muško/žensko... i sex i sex i sex. I usamljenost, što je davno otpevao Džeger. Poslednje, treće veče zapravo je opet bilo "otvoreni mikrofon", i iznedrilo nekoliko izuzetnih, pred duhovitim ali ne reality-zlobnim žirijem, i nešto manjom publikom. Svakom svojih 5 minuta ipak je bolje, prisnije po klubovima. Vertikalni komičari uklapaju se i u svadbe, žurke, modne revije, korporativne ivente... Možete i na stand-up predstavu Dr Mićka Ljubičića (gle čuda, opet sex i psihijatrija), a u klubove se valja spuštati jer retko ima koncerata ili bilo kojih događaja koji će vas toliko razgaliti. Požurite, dok i to ne postane ozbiljno.

Dragan Kremer