Roman:
Oženjen, sahranjen

To je "April na Vlašiću": gledaš kako jurcaš ka starosti i smrti, trasom koju sve manje sam određuješ

Vesna se u trenu trzne, pa prekine poljubac. Odmakne se, pogleda me osmjehujući se: Ovo je bolje nego što pamtim. Prave stvari su uvijek bolje u stvarnosti nego u uspomeni, tako se prepoznaju prave stvari, kažem.

U trenutku u kojem zatičemo bezimenog naratora Aprila na Vlašiću na samom početku ove knjige, njegov se život zapravo već odigrao skoro do kraja, mada on o tome još ništa pouzdano ne zna. Ne, ne radi se o tome da će on uskoro umreti ili poginuti, ništa slično tome: po svoj će prilici on, negde tamo iza i izvan poslednjih stranica ove knjige, živeti još "dugo i srećno", osim što to zapravo neće biti život; u najmanju ruku ne njegov; svakako ne onaj koji bi hteo da proživi, samo da mu je grah pao malo drugačije. I jamačno ne život o kojem bi se imalo štagod reći u jednoj ovakvoj knjizi, jer je on tu, na izvestan način, svojevrstan užas onkraj zamislivog. Upravo zato što je do detalja sasvim zamisliv, moguć i stvaran.

A taj pripovedač, kojeg zatičemo na Vlašiću, u aprilu (a "April na Vlašiću je uvijek hladan", poučiće ga recepcioner), na jednom od onih besmislenih simpozijuma – ovaj put o Selimoviću – univerzitetski je nastavnik, naturalizovani Sarajlija (današnjeg vremena; "aktuelni" fabularni tok romana smešten je u 2010), sveže oženjen i poočen, u onoj dobi od "trideset i nešto" u kojoj kanda započinje "zreli život", šta god to značilo. A u kojem je njemu tesno i teskobno, i zapravo ne ume objasniti, sebi ponajmanje, kako se tu uopšte zatekao. Nema tu direktne reference na Kobejna, Kurta, ali kao da iz njegovih premišljanja stalno izvire onaj plavušanov takoreći predsmrtni krik: married-burried...

Hauevr, narator će tamo, na Vlašiću, naleteti na Vesnu, ženu sa kojom ga, samo toliko je čitaocu odmah jasno, spajaju duboke, a nečim "veštački" prekinute veze. I tu zapravo u potpunosti "kreće" April na Vlašiću, novi roman Muharema Bazdulja (Geopoetika, Beograd 2011), u kojem se neprestano isprepliću dva magistralna narativna toka: "sadašnji", vlašićki, sa retrospektivnim, koji je zapravo ponajviše rastrzana i fragmentarna istorija jedne isto takve veze, njegove i Vesnine, koja će se dugo i pipavo rađati, pa potom krenuti u ilegali, kratko potrajati "oficijelno", da bi se pretvorila u niz "kampanjskih" ljubavnih približavanja i sve dužih belina, praznina, odvajanja; koje praznine, dakako, u životima jednog i drugog ispunjavaju neki Treći Ljudi. Sve dok stvar na kraju ne atrofira do one tačke u kojoj ih zatičemo na Vlašiću: jedan married-burried, druga na pragu istog. S kim? S nekim "pogrešnim" ljudima? Ne, nisu ti Treći Ljudi po sebi uopšte "pogrešni". Pogrešno je to što pripovedač i Vesna ne uspevaju, svih tih godina, da se sastave, da trajnije ovaplote ono duboko predodređujuće, ono što bi Arsen D. lepo rekao: "sve te vodilo k meni". E, o tom "svemu" govori ovaj roman; o tome kako to "sve" može lako da isklizne, da pobegne, i da se više nikada ne pronađe. Šta onda sledi? Dakako, odživljavanje života: možda dugo, možda čak i srećno. Samo, nekako prokleto pogrešno... Neizrecivo pogrešno.

Sve je među njima, dakle, gotovo, i to se ima primiti s fatalističkim mirom, unatoč sveprisutnoj svesti da je to duboko pogrešno. Ili ipak nije gotovo? I da li je odgovor na to isključivo u njihovim rukama? Pisac na to daje jedan od mogućih odgovora, primeren ovom romanu, ali ovo nije mesto da se taj odgovor i rasplet šire razmatraju: to bi moglo nekome pokvariti onu neuporedivu radost čitalačkog otkrivanja. Zato, ovde tek ovoliko: Fatum koji Bazdulj "surovo" uvodi u igru može se čitati i kao neka vrsta "kazne": da li zarad posezanja za slobodom ili, naprotiv, zbog nedovoljnog i odviše kasnog posezanja za njom?

Motiv "nedogođene" ljubavne veze, kao i one koja se dogodila, ali se i raspršila uprkos svojoj doživotnoj fatalnosti, trajno obeleživši oboje, pa u neku ruku (ma, u svaku ruku!) i onesposobivši obe strane za potpun život "izvan" nje, i ranije se javljao u nekim Bazduljevim pričama, ili u jednom rukavcu romana Sjetva soli. Ovde je on dodatno produbljen, na više nego uzbudljiv način. Hm, šta znači "uzbudljiv"? Evo šta: uzeo sam knjigu u ruke oko jedan posle ponoći, tek da je "načnem" pred san. E, hoćeš: završio sam je u cugu, nekoliko sati i jednu bocu vipavskog merlota kasnije, dok je uveliko svitala ružoprsta oktobarska zora. Je li to dovoljno uzbudljivo?

Drugi centralni tok ovog romana svojevrsna je prigušena "društvena hronika" Sarajeva i Bosne, pa i ex-YU Balkana u poslednjoj dekadi, pri čemu se naratorova jetka duhovitost osobito obrušava na pomodarsku "leva, leva" akademsku boraniju, na taj neki silan svet koji je najedared izmileo ko zna otkud, i sveudilj otkriva toplu vodu i ispreda bajke o "društvu jednakosti" i tako koječemu... Kao pomalo belouljevski (Saul Bellow) cinični rezoner, Bazduljev je narator povremeno u opasnosti da, nesmotrenošću svog pisca, optereti prozni tekst viškom ciničnih opservacija primerenijih kakvoj kolumni ili eseju, no srećom, to se retko dešava, to jest, pisac najčešće oseti gde treba da stane. A i da svojim pomalo grotesknim antagonistima ulije koji dašak života.

Na koncu, Sudbina dolazi po svoje, a mi zatičemo našeg junaka kako, u društvu glavnog "negativca", putuje ka Sarajevu, ni manje ni više nego uz Nedelju Džeja Ramadanovskog na radiju, i uz tom bezbeli izuzetnom pesmom izazvan solilokvij o umetnosti – koja se, dakako, javlja gde se njoj hoće – o kojoj "čađavi teoretičari" nikada neće ni razumeti ni osetiti ništa. Da, ima nečega u tom glasu jednog dorćolskog Ciganina što pogađa u žicu, i što će najbolje razumeti neko ko rečima kao što su daleko, ili put bez povratka, iz ove pesme, uistinu razume kobno značenje; razume onoliko dobro koliko niko ne bi voleo da razume. Jer, o tome se ovde radi, to je April na Vlašiću: gledaš kako jurcaš ka starosti i smrti, trasom koju sve manje sam određuješ, i uopšte, sve je manje stvari koje "kontrolišeš", na čelu sa onima koje su ti najvažnije. Jer, negde se suštinski pogrešilo, loše se uletelo u zavoj, nešto se dogodilo i nazad nema gde ni kako. Mada te ni tamo "napred" ne čeka nikakvo (raz)rešenje.

April na Vlašiću jako je komunikativan i pitak, a opet mnogo "teži" nego što bi se na prvi pogled reklo. Kao i sve knjige koje, govoreći o ovome ili onome, sve vreme samo pričaju o onome jedinom što te se uistinu tiče.

Teofil Pančić