Koncert:
Ama, Teri!

Terry Evans
21. X 2011.
X BluesStock
Dom omladine, Beograd

Bežeći od leta vilovitog, tradicionalni beogradski bluz-festival BluesStock je osiguranje od baksuznih pljuskova ovog puta potražio u zatvorenom, odnedavno potpuno renoviranom prostoru Doma omladine Beograda. Takođe, posle dugog i vrelog leta, zapavši pod oštro jesenje zahlađenje, na svega nedelju dana približio se mnogo starijem džez-festivalu svoga grada. No, najvažnije je da su dostojno obeležena dva jubileja: 30 godina (organizovane) bluz-scene u Beogradu (1981. je ‘nulta’ zbog prvog bluz-kluba, tačnije termina ‘505’ ponedeljkom na ‘Mašincu’/Mašinskom fakultetu, i zbog pojave prvog isključivo bluz-benda, Blues Quintet), te puna decenija festivala BluesStock, nastalog kao VoxStock, jednodnevno obeležavanje kraja svake sezone lokalnog bluz-kluba Vox.

U (stajaćoj) sali Americana, s ulaznicama po ceni 600–1000 din. dve večeri uzastopno provodilo se po nekoliko stotina tvrdo kuvanih obožavalaca bluza, ostarelih ali i podmlađujućih uzrasta, svakojakih oblika, veličina i životnih priča. Program je bio prigodan/retrospektivan, sa prekaljenim uzdanicama: retko obnavljani (dvočlani) Blues Trio, pa Raw Hide/Sirova koža, Point Blank Dragoljuba Crnčevića Crnketa, i iz Nemačke Blues Company Todora Todorovića; akustični Nenad Zlatanović (Texas Flood), Blue Family, Di Luna Blues Band Dragana Markovića Mareta, i jedini gost iz SAD, Teri (Terry) Evans.

Globalni uspeh Kuderovog (Ry Cooder) kubanskog iskustva zasenio je njegove ranije vrhunske domete (pre sredine ‘90-ih), ali sladokusci ne zaboravljaju lako. Na nekim od svojih najboljih albuma (Chicken Skin Music, Get Rhythm, Show Time, Slide Area) 1976–87, a i uživo, Raj je duetu crnih pratećih pevača – Bobiju Kingu i Teriju Evansu – prepuštao i glavni mikrofon. Tako je Terijev glas obeležio i Kuderovu muziku za bluz-film Crossroads (1986). Iako najpoznatiji Evansov rad, daleko od toga da Teri nema drugih zasluga: i pre Kudera afirmisao se kao autor, i prvorazredni rent-a-vokal, te nastavio karijeru i zavidnu diskografiju. Upravo zato smo od njega puno i očekivali.

Mladolik i još uvek u naponu snage, Evans je naravno počeo s Crossroads Roberta Džonsona (Johnson), odmah zatim standardnom Ain’t No Sunshine Bil Uitersa (Bill Withers) podsetivši da iz rodnog Misisipija nije otišao pravo u Čikago, nego je odrastao s gospelom i soulom. Posle Bo Didlijeve (Diddley) Before You Accuse Me (Take A Look At Yourself) via Klepton (Clapton), i jedne od retkih svojih u repertoaru Rooftop Tomcat, s pouzdanim triom svirača upustio se u suvišne vokalne egzibicije, pa čak i u kupovinu vremena. Oveštali trikovi kao mjaukanje, ‘prozivanje’ publike, nizanje citata i pominjanje uzora nepotrebni su pevaču s takvim glasom, ali Evansov cilj očito nisu bile osećajne, ubedljive interpretacije nego jeftinija zabava.

Da se bluz može naći kojekude, i napraviti od gotovo svačega, dokazala je verzija Prinsovog (Prince) Kiss, otpevana falsetom basiste Kenija Djua (Kenny Dew), čija je svirka i inače bila moderna fank-osovina ovog nastupa. Poslednji skok Evans i bend imali su sa It Hurts Me Too, najviše prema Elmoru Džejmsu (Elmore James). No, kad su uspeli čak i The Thrill Is Gone (Darnell/Hawkins) da odrade bez trunke svinga, i Fever (Cooley/Blackwell a.k.a Davenport) s izvetrenim soulom...

Naravno, ništa nije smetalo većini koja ‘pada u sevdah’ već i samim prepoznavanjem prvih tonova bilo koje pesme, ali to je jednako detinjasto kao i tiskanje odraslih muškaraca u WC da duvane (uz pivo, je li), otkad je objekat postao zakonit/nepušački. Beogradska bluz-scena u međuvremenu je otišla mnogo dalje.

U predvorju, ‘okrugli’ 10. BluesStock imao je i nevešto postavljenu izložbu fotografija Branislava (Brian) Rašića, svetski poznatog i uposlenog koncertnog/muzičkog specijaliste koji je od Beograđanina davno postao Londonac; povremeno se ‘prikaže’ i u rodnom gradu, ovog puta s manje sreće i pažnje. No, BluesStock 2011. ostaće najbolje upamćen po biserima prošaranoj antologiji BG Blues arhiv... neobjavljeni snimci 1981–2011. (2CD, Blues Time), koja je krunisala nemalu diskografiju domaćeg bluza. Pun astal!

I tako... život prolazi, al’ bluz neće da ode.

Dragan Kremer