Evropska unija i demokratija:
Kakav crni narod

Nagoveštaj da bi Grci na referendumu mogli da se izjasne o sopstvenoj sudbini izazvao je paniku u Briselu, berze su počele vrtoglavo da padaju. U Evropi je pokrenuta diskusija da li evrozonu treba spasavati i po cenu sužavanja demokratije

Kada je premijer Jorgos Papandreu prošle nedelje nagovestio da bi mogao da pita narod šta misli o merama štednje koje Grčkoj nameću Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond, u Briselu je nastala prava panika. Čelnici Evrope ultimativno su pozvali Papandreua da se lati ćorava posla i ne upliće građane u igru, inače bi Grčka mogla da ostane bez stotina milijardi već obezbeđene finansijske pomoći. Na samu reč "referendum" berze su poludele i počele da padaju.

Kada je, pak, procurila informacija da bi Papandreuova vlada mogla da padne, berze su počele naglo da se oporavljaju. Referendum je na kraju otkazan, ali tih nekoliko dana koliko je lebdeo u vazduhu, u evropskim medijima izazvao je žestoku diskusiju: zašto je mogućnost da se grčki narod neposredno izjasni o merama štednje koje mu nameće gore spomenuta Trojka naišla na toliki otpor i nervozu? Da li evrozonu treba spasavati i po cenu revidiranja osnovnih demokratskih vrednosti? Da li treba sužavati demokratiju zarad spasa od bankrota?

Ton sa krova Evrope bio je zaprepašćujuće jasan: demokratija je precenjena, šta narod zna šta je dobro za njega, elita mora da odlučuje. Raznorazni liberali širom sveta i briselske birokrate posve su saglasni da se u krizi, koja velikom brzinom nagriza ekonomije i finansijske sisteme visoko razvijenih zemalja, nema vremena za igranje demokratije.

Sa levog krila odmah je usledila kritika da se ne sme žrtvovati demokratija kao temelj zapadne civilizacije, ali i ekonomije, pa čak ni po cenu bankrota Grčke i propasti evrozone. Jer, kuda bi nas to odvelo? Upravo je politička, bankarska i privredna elita, kažu levičari, dovela do aktuelne krize, a sada arogantno poručuje da su glasači ionako isuviše glupi da bi shvatili o čemu se radi.

NAROD SE NE PITA: Da se narod pitao, ne bi verovatno bilo ni Evropskog – Lisabonskog ugovora, jer svugde gde je pitan narod – Francuska, Holandija, Irska – referendum za Lisabonski ugovor je u prvi mah propao; ne bi bilo ni evrozone, jer Nemci su mnogo voleli svoje marke, Austrijanci šilinge, Francuzi franke... Nekako ispada da je čitava konstrukcija Unije sa vrha nametnuta njenim građanima, baš kao što se sada nameću mere silnog stezanja kaiša građanima Grčke, Italije, Španije, Portugala..., a Nemcima, Francuzima i ostalima, još uvek relativno dobrostojećima, da sve to plate.

U Nemačkoj se već postavlja pitanje a zašto se Nemci ne bi na referendumu izjasnili da li su za to da Nemačka izdvoji 220 milijardi evra direktno, i ko zna koliko indirektno, za spasavanje nedisciplinovanih, raskalašnih "evropskih partnera"? "Zašto se i Nemci na referendumu ne bi izjasnili o tome, da li oni i njihova deca treba da preuzmu garancije u visini mnogo milijardi evra", pita "Frankfurter algemejne", "da bi se spasavala Grčka?" I nastavlja: "To objašnjava zašto je vest iz Atine toliko zapanjila vladu u Berlinu." Stara priča o cvrčku i mravu. Nametnuta rešenja po pravilu su krhka, jer ih ljudi kojih se tiču ne prihvataju kao svoje. Slaba predispozicija za sjedinjene evropske države, pogotovo u kriznim vremenima, kada svi ljutito prstom upiru jedni na druge.

PARADOKSALNI IZBOR: Sve u svemu, Evropska unija stoji pred izborom: ili evrozona, ili uključivanje osnovnog demokratskog instrumenta, referenduma, da bi se narod izjasnio kako želi da se postupa sa njegovim novcem i sudbinom. Paradoks je u tome što bi, da se narod demokratski pita kako u državama primaocima tako i u zemljama davaocima, ako se pitaju oni koji plaćaju, i oni koji treba da dobiju novac pod uslovima drastične dugogodišnje štednje, otpuštanja, pada životnog standarda, ličnih bankrota – evrozona, čini se, preko noći propala i demokratija kao takva bila ugrožena.

A u situaciji "povuci-potegni" svako prvo gleda svoje interese, a to bi značilo privredni rat unutar EU, što bi probudilo stare duhove duboko zakopane posle Drugog svetskog rata i sve što uz to ide. Nemačku, koja treba da plati najveći ceh za spasavanje evrozone, već sa svih strana optužuju za hegemonizam, britanski "Gardijan" je pre nekoliko nedelja tekst na tu temu naslovio "Četvrti rajh".

Na primeru nesuđenog grčkog referenduma ispade da treba preskočiti narod da bi bile očuvane demokratija i civilizacijske, evropske tekovine.

ZA I PROTIV: U redakcijskim komentarima evropski štampani mediji različito su reagovali na "hrabru", "populističku", "sumanutu", "bezobzirnu" ili pak "kukavičku" odluku Papandreua da raspiše referendum o paketu spasavanja Grčke, koji je tumačen i kao referendum "za" i "protiv" evrozone.

Francuski "Le Figaro" piše da "premijer Papandreu, dakle, želi da se kocka sa budućnošću svoje zemlje i čitave evrozone". List piše da je Grčka u monetarnu uniju ušla sa "falsifikovanim bilansima", da je poznata po svojoj "ležernoj poreskoj politici i neefikasnoj upravi". I pored toga Grčku su njeni evropski partneri do sada dva puta spasavali. "Sada je dosta", zaključuje "Figaro", ovaj poslednji akt definitivno znači da "zemlja nije verodostojna".

Mađarski "Mađar nemzet" takođe podseća na grčke falsifikovane prikaze privrednog i finansijskog stanja i postavlja pitanje: "Kada bi se skoro 500 miliona stanovnika Evropske unije pitali treba li Grčka da napusti samo evrozonu ili EU, da li bi Papandreu ocenio da je i to demokratski?"

U britanskom "Dejli telegrafu" stoji da je "jezivo što to mora da se napiše, ali da su vrhovi EU očigledno spremni da unište grčku demokratiju i privredu, samo da ne bi propao evro".

"Kada je ako ne sad referendum primeren? Kakve god da su odluke donete o brutalnom smanjenju duga, o merama štednje i strukturnim reformama – to neće moći da se sprovede protiv volje i uz otpor grčkog naroda", piše "Berliner cajtung".

"Frankfurter rundšau" se pita kako neko "uopšte može da se čudi što grčki premijer želi da pita svoj narod da li želi da prihvati toliku količinu podređenosti, kontrole i predaje suvereniteta". "Ako nas tu nešto plaši i iritira, onda je to sledeće", pišu ove nemačke novine: "Da na bezbrojnim konferencijama, sednicama, sastancima na vrhu posvećenim grčkoj krizi očigledno nikada nije bilo ni reči o tome kako i sa kakvom legitimacijom grčka vlada treba kod kuće da sprovede gorku dijetu koja je ugovorena u Briselu. Ljude treba ubediti, treba ih pridobiti."

Projekat Evropske unije, zajedničkog tržišta i monete, projekat slobode kretanja i ravnopravnosti svih evropskih nacija, projekat stvaranja evropskog identiteta, rasprostranjivanja ideje evropske solidarnosti sveo se na dilemu: treba li razvrgnuti demokratiju ne bi li se izbegao bankrot?

Andrej Ivanji