Predizborna kampanja na internetu:
Politički život i smrt u
društvenoj mreži

Ako izuzmemo par primera, političari i stranke na Tviteru i Fejsbuku nisu se mnogo proslavili. Oni imaju daleko manje "sledbenika" i "prijatelja" na ovim mrežama nego što te stranke imaju članova, pa čak često i manje od prosečnih korisnika koji nisu javne ličnosti

Kao najbolji đaci koji sede u prvom redu i uvek slušaju učiteljicu, nekoliko domaćih političara i funkcionera još pre nekoliko meseci pokrenuli su sopstvenu kampanju na internetu. Oni su pronašli mesta na kojima se svakodnevno okuplja armija glasača – Fejsbuk i Tviter. Tamo svaki od ovih političara na svoj način i u skladu sa sopstvenim znanjima i snalažljivošću, komunicira sa glasačima, bilo da je to samo jednosmerna komunikacija ili pravi dijalog. Neki su uspeli da poprave svoj imidž, a drugi su se proveli kao bosi po trnju. Mnogi drugi u ovu priču uključuju se tek poslednjih dana, kada je postalo očigledno da će društvene mreže ovog puta ipak biti nekakav izborni činilac.

Zvanični podaci o tome koliko ljudi u Srbiji koristi društvene mreže nisu mnogo ažurni. Zna se da je otprilike pre godinu dana u Srbiji bilo 1,1 milion pretplatnika internet usluga, ali da je pristup internetu imalo više od tri miliona ljudi. Profil na Fejsbuku imalo je oko 2,5 miliona građana Srbije dok na Tviteru nalog ima 200.000 građana. To znači da na ove dve društvene mreže dolazi više od trećine glasačkog tela Srbije.

SMEĆE: U teoriji, Fejsbuk i Tviter tokom izborne kampanje mogu biti neprocenjivo oružje. Pojedinačno, političari na ovim društvenim mrežama mogu, ukoliko umeju, da predstave sebe na jedan potpuno drugačiji način od onog kako izgledaju u tradicionalnim medijima, na televiziji, u štampi ili na sajtovima medijskih kuća. Obe društvene mreže omogućuju im da imaju direktan razgovor sa građanima, bilo da su simpatizeri ili ne, i realnu šansu da ih pridobiju i ubede u ispravnost svog programa i postupaka.

Međutim, u praksi, naši političari pokazali su se kao vrlo nevešti i neambiciozni. Njihova komunikacija se uglavnom svodi na to da povremeno, bilo na Fejsbuku ili Tviteru, objave poneki link koji vodi ka tekstu koji je o njima objavljen, bilo na sajtu medija ili sajtu stranke ili organizacije za koju rade. Njihovi Fejsbuk "prijatelji" ovakve linkove uglavnom ignorišu – koga uopšte zanimaju saopštenja i sitna hvalisanja kojih već ima po svim novinama?

Iza velikog broja profila, naročito na Fejsbuku, ne kriju se ljudi čije ime tu stoji, već razni pi-arovi i volonteri, a u globalu ljudi koji nisu upoznati sa osnovnim pravilima ponašanja na društvenim mrežama. Takođe, mnogi političari, ili njihovi avatari, koriste društvene mreže za negativne kampanje. Prisetimo se nesrećne Nišlijke na visokim štiklama koja na otvaranju izložbe pred kamerama i publikom ne samo da nije uspela na izrecituje citat Zorana Đinđića, već se i saplela i pala. Snimak je par sati nakon postavljanja na Jutjub postao pravi hit na društvenim mrežama i forumima. Opozicija se zlobno smeškala, a demokrate se nisu snašle i sve se pretvorilo u opštu sprdačinu, ismevanje i veliku nesreću za omladinku DS-a kojoj se sve to dogodilo.

IZGRADNJA NOVOG IMIDŽA: "Političari su već zakasnili", kaže u razgovoru za "Vreme" Miloš Đajić, predsednik Upravnog odbora Centra modernih veština. Ako su želeli da upotrebe društvene mreže za prolećne izbore 2012, trebalo je da se toga sete mesecima ranije, smatra Đajić, koji je zajedno sa Krunoslavom Vidićem i Markom Rakarom autor prve publikacije kod nas koja se bavi ovom tematikom. Naime, Centar modernih veština izdao je svojevrstan vodič pod nazivom "Politička komunikacija na internetu" koji se bavi upravo ovim aspektima – kako jedan političar može da iskoristi internet za komunikaciju sa potencijalnim glasačima. Đajić, inače strastveni "tviteraš" i uopšte korisnik društvenih mreža i interneta, navodi da domaći političari koriste internet kao bilo koji drugi medij ne uviđajući njegove prednosti kao što su direktan kontakt sa građanima.

"Kada političar dođe na Tviter, on mora da preživi početni ‘udar’", priča Đajić. "Odjednom se tu javljaju razni ljudi sa negativnim komentarima, često politički protivnici, i potrebno je vreme da se stvari slegnu." Kada se malo uhoda i prođu ove "dečije bolesti", političar će, ako se snađe, početi ne samo da razgovara o ozbiljnim temama već i da ćaska sa svojim pratiocima i prijateljima.

Političari se ne smeju kriti iza pi-arova, navodi Đajić. Ljudi brzo shvate da li se iza imena krije stvarna osoba. Tako, na primer, na profil ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića na Tviteru svakodnevno neko postavi par linkova sa porukom: "Vuk Jeremić izjavio da...", "Vuk Jeremić se sastao sa..." i slično.

TVITERAŠI: "Danas svi imaju pametne telefone", dodaje Đajić. Kada se pojavi neka tema na društvenoj mreži, političari moraju ili da reaguju veoma brzo, ili da ne reaguju uopšte. To podrazumeva da on za svoje učešće na društvenoj mreži mora da izdvoji vreme – ne mnogo, možda pola sata dnevno, ali mora biti prisutan. Osim toga, oni koji sada stižu na Tviter radi izbora 2012, moraće na ovoj društvenoj mreži da ostanu i kad se sve završi, ili će njihova tviteraška karijera načisto propasti. "Ljudi to pamte, informacije se lako rašire", kaže Đajić dodajući da će oni koji su tu samo radi izbora, a ne radi komunikacije sa građanima, stvoriti loš imidž o sebi.

Na Tviteru se, inače, istaklo desetak političara koji ga koriste već mesecima ili godinama. Među popularnijima je ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje Oliver Dulić, koji je poslednjih meseci, bar na Tviteru, uspeo da popravi loš imidž koji je nastao zbog raznih optužbi da je njegovo ministarstvo davalo silne pare građana na nepotrebne reklame i papreno skupe sajtove. Dulić svakodnevno predano komunicira sa svojim sledbenicima, odgovarajući na svako upućeno pitanje ili molbu: možete li apelovati na ljude da uplate novac za pomoć oboleloj osobi; ispred obdaništa se nalazi đubrište, možete li da reagujete; da li je moguće da se otpad u Srbiju uvozi iz drugih zemalja...? Javljaju se redovno i ljudi samo da kažu da je njihov problem (u nadležnosti Dulićevog resora) rešen, a sam Dulić uz ove "poslovne" tvitove postavlja i neke sasvim lične.

Poznata tviterašica je i Biljana Srbljanović, dramski pisac i nekadašnja članica LDP-a, čiji je sukob na Tviteru sa potpredsednicom DS-a Jelenom Trivan o odnosu prema političkoj pozadini ubistva Đinđića nedavno završio u novinama. Uopšte, razni istupi i pogrešni komentari mogu biti, bar privremeno, pogubni za političare. Na primer, Oliver Dulić nedavno je u šali i očigledno nepromišljeno "retvitovao" (objavio tuđi) komentar koji je izazvao buru negativnih komentara. U tvitu, na čijem kraju je Dulić stavio "smajlija", pisalo je: "Ode Luis, ode i Gadafi. Loša godina za ljude u haljinama, neka se pričuva Boki 13".

Na Tviteru se ljudi ponašaju shodno svom temperamentu – neki često planu, neki vole da se svađaju, neki su mirni. "Za razliku od TV-a, ovde možemo da ih vidimo u pravom svetlu", dodaje Đajić.

Duže vreme na Tviteru su i Jasna Matić, bivša ministarka za telekomunikacije a sada sekretarka za digitalnu agendu, i Gordana Čomić, potpredsednica Skupštine Srbije, koje, kako deluje, nisu tu (i na Fejsbuku) radi kampanje, već zato što vole društvene mreže. One pišu o svemu: osim o svakodnevnim obavezama, njih dve imaju razne akcije, čak i zajedničke, pišu o porodici, prijateljima, muzici i filmu, dešavanjima u svetu...

No, teško je oteti se utisku da se vremenom među sledbenicima i prijateljima političara napravi spontana "čistka", pa u jednom trenutku ostanu uglavnom pravi simpatizeri. Onda se polako komunikacija od građana ka političarima svodi na pohvale, tapšanje po ramenu i eventualno neko pitanje. Političari se više ne trude i nemaju priliku da se bore za glasače koji misle suprotno. Obraćaju se svojim vernim glasačima i ne ostvaruju neku posebnu korist. Dakle, nedostaju im akcija i strategija.

MALI BROJEVI: Osim "prestoničkih" političara, društvene mreže privlače i predstavnike lokalne samouprave. Među onima koji su se dobro snašli je na primer Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin, koji svakodnevno izveštava prijatelje o svojim aktivnostima, ali i raspravlja o najrazličitijim gradskim i komunalnim temama. Mada dobija i pokoji negativan komentar, Paunović ima odličnu komunikaciju sa svojih 3700 prijatelja, a na njegovom profilu nalazi se stotine fotografija sa najrazličitijih gradskih događaja i radova.

Prema popisu iz 2002. godine, u opštini Paraćin živelo je oko 58.000 stanovnika, pa u tom kontekstu 3000 ili više vernih glasača i neodređeni broj potencijalnih nije beznačajan.

Isto tako, dve stotine hiljada ljudi na Tviteru (uz pretpostavku da su svi punoletni) nije neki veliki udeo u glasačkom telu. Međutim, za male stranke i takve brojke mogu napraviti razliku – rezultat ispod ili iznad cenzusa. Đajić navodi primer Slovenije, čiji je premijer Borut Pahor dobio izbore zahvaljujući 25.000 glasova prednosti, a na slovenačkoj mreži Redbook imao je 85.000 fanova.

Ipak, ako izuzmemo par navedenih primera, političari i stranke na Tviteru i Fejsbuku nisu se mnogo proslavili. Oni imaju daleko manje "sledbenika" i "prijatelja" na ovim mrežama nego što te stranke imaju članova, pa čak često i manje od prosečnih korisnika koji nisu javne ličnosti. Na primer, Demokratska stranka na Tviteru ima manje od 2500 sledbenika, Srpska napredna stranka je u utorak uveče imala tačno 868, a Vuk Jeremić 691.

GAĐANJE U METU: No, ako se odmaknemo od ove priče o komunikaciji i priče o Srbiji, šira slika izgleda mnogo interesantnije. Društvene mreže idealno su mesto za prikupljanje podataka o glasačima jer su ti podaci ovde, bar naizgled, servirani na tacni.

Mnogi političari imaju svoje "kopače", čitave timove njih, koji pretražuju internet da bi došli do svoje baze birača. "Oni prave kopiju biračkog spiska u kom se nalaze podaci o tome koja kola neko vozi, šta čita ili koliko je, na primer, potrošio ove godine na letovanju", kaže u razgovoru za "Vreme" Srđan Verbić, fizičar koji se bavi analizom društvenih mreža.

Ljudi kupuju na Amazonu, i-beju i sličnim sajtovima i dobrovoljno pristaju da ostave svoje podatke koje ovi sajtovi pamte – na primer, ako je neko danas kupio knjigu određenog pisca, kada sledeći put dođe na i-bej, taj sajt će mu ponuditi novu knjigu tog istog pisca, ili druge autore koji se bave sličnom tematikom.

"Veliki je posao prikupiti sve te podatke. Možda deluje da je Fejsbuk za tako nešto pogodan, jer na jednom mestu sadrži veliki broj ovakvih podataka, ali to nije slučaj zato što ne postoji nikakva pretraga niti je omogućeno preuzimanje (download) podataka", objašnjava Verbić. Google takođe ne nudi jednostavnu pretragu Fejsbuka, pa zato "kopači" moraju biti članovi grupa i prijatelji onih čije podatke traže, a njihov posao je veoma spor i nema kraja pošto se nove informacije stalno generišu. "Pre dve godine pričalo se da su demokrate u Americi kupile dve farme servera da bi mogli da pohrane podatke o glasačima", dodaje Verbić. Po njemu, analiza onoga što se dobije je još veći problem i njome se bave timovi naučnika koji onda prave računarske simulacije, a sve sa jednim ciljem: mikrotargetiranje.

Zahvaljujući tako precizno prikupljenim i analiziranim podacima, tim okupljen oko Baraka Obame je pred poslednje izbore u Americi poslao blizu milijardu pisama potencijalnim donatorima i volonterima, koja su sastavljena, navodi Verbić, na osnovu čak 700 tipskih pisama.

No, kopanje po internetu nije otkriće niti posao samo političara. Nedavno je CIA potvrdila da imaju svoj centar u kome analitičari danonoćno prikupljaju podatke o ljudima i njihovim stavovima, a čak je dozvolila novinarima AP-a da prošetaju kroz prostorije u kojima se ovo radi. U pomenutom centru CIA na dnevnim nivou analitičari prikupljene informacije, obrađene i oblikovane tako da budu upotrebljive, šalju u Belu kuću. Među njima su tvitovi, komentari na Fejsbuku, novinski članci, TV i radio emisije, blogovi, sobe za četovanje i masa drugih podataka na brojnim svetskim jezicima. Ukupan broj se ne zna, ali je AP naveo u svom izveštaju da analitičari dnevno pogledaju i po pet miliona tvitova.

Zahvaljujući tako bogatim podacima, analitičari mogu da se bave i predikcijom pa unapred daju procenu o tome kako bi ubistvo Osame bin Ladena moglo biti prihvaćeno u Avganistanu, ili da li se spremaju nemiri u Egiptu.

No, vratimo se izborima u Srbiji. "Pretragom podataka na internetu može se doći do grupa ljudi koje nisu jasno uočljive prema nekoj spoljnoj karakteristici kao što su na primer penzioneri ili crnci, već su to određeni delovi populacije koji se ponašaju na neki poseban", objašnjava Verbić. Stranke onda procenjuju na koju od grupa se može uticati tako da njeni pripadnici promene mišljenje, i da li se uopšte "isplati" taj uticaj. "Na primer, analitičari su tražili grupu kojoj je najlakše promeniti političku orijentaciju, napraviti demokratu od republikanca. Istraživanje je pokazalo da postoji grupa od oko sedam odsto stanovnika koje najviše pokreće moralni događaj – nije im važno da li je nešto levo ili desno, da li je neko crn ili bogat, već da li je slagao ili ne", navodi Verbić. Ispostavilo se da takvih ljudi ima sasvim dovoljno da preokrenu rezultat izbora u tri države što u američkom elektronskom sistemu mnogo znači.

Mikrotargetiranje pred izbore, naročito na Fejsbuku, može biti značajno i za prikupljanje sredstava, i to zahvaljujući reklamama. Oglašivači na Fejsbuku inače rado koriste prednosti ove mreže jer mogu preciznije da ciljaju potencijalne klijente: muškarce, žene, mlađe, starije, da ih biraju na osnovu jezika koji govore, mesta u kom žive... Političari ovo rado koriste kada pokušavaju da pronađu potencijalne donatore za kampanju ili volontere jer, kako navodi Verbić, procenjuje se da ove ciljane reklame imaju dva do tri puta veći efekat od onih koje to nisu.

Gde je tu Srbija? Ima li kod nas ovakvog prikupljanja podataka i targetiranja?

"Bio bih iznenađen da ima. Biračko telo u Srbiji mnogo je manje u odnosu na SAD, pa bi uzorak davao mnogo manje pouzdane zaključke i to bi otežalo profilisanje grupa", objašnjava Verbić. Osim toga, u Srbiji ima mnogo manje javno dostupnih podataka o ljudima jer većina ne koristi internet, nikad nije kupila ništa preko interneta, mali broj njih ima blog ili pruža na bilo kom drugom mestu lične podatke na slobodan uvid.

No, ako iz svega ovoga možemo izvući ikakvu pouku, to je da bi naredni izbori mogli biti zgodan trenutak da se naši političari prepuste onome što je svuda u svetu već opšteprihvaćeno i da počnu da vežbaju dijalog sa građanima. Manje-više zato što će tako možda pridobiti nekog glasača, već najpre zato što bi i za njih bilo dobro da svrate do naše realnosti i saznaju zbog čega su izgubili, ili, možda, dobili.

Marija Vidić