Dužnička kriza, tehnokrate, evropski ustav i Mario Monti:
Lutkarsko pozorište Evropske unije

Nominacija Marija Montija za mandatara italijanske vlade otkriva politički uticaj grupa Spineli, Bilderberg, Brojgel, Trilaterala, a i banke Goldman Saks. Mogu li tehnokrate da reše krizu i da li ugrožavaju demokratiju? Da li su oni koji traže spas "izgubili glas"? Evropska unija na novoj istorijskoj raskrsnici – nemačka inicijativa za više Evrope i britansko i češko protivljenje

Pre odlaska s vlasti italijanski milijarder i medijski mogul, bonvivan i populista Silvio Berluskoni, pokušao je 24. oktobra da se suprotstavi "streli koja leti": "Niko u Uniji ne može da postavi sebe za administratora i da govori u ime izabranih vlada i ljudi u Evropi. Niko nije u poziciji da daje lekcije svojim partnerima." Niko, sem dugorukog Adama Smita.

Predsednik Italije Đorđo Napolitano je u nedelju, 13. novembra, dao mandat Mariju Montiju (68), bivšem evropskom komesaru, profesoru ekonomije na Univerzitetu u Torinu (1970-1985) i Univerzitetu Bokoni u Milanu, od 9. novembra doživotnom senatoru. Nazivaju ga "super Mario", "italijanski Prus" i "evropski tehnokrata na Sizifovom zadatku", "razborito odabrani ekspert s akreditivima i dobrim poznavanjem evropskih brokera moći".

Za Marija Montija neki listovi pišu da je onoliko skroman koliko je Berluskoni kitnjast. Dolazi iz kruga moćnih, uticajnih ljudi koji bi se mogao nazvati "evropskom vladom u senci", a to je nešto jače od hotela Luks u Moskvi u doma Kominterne.

MARIO MONTI: Italijanski premijer Goldmana Saksa

Mario Monti je kao član Evropske komisije (1995–1999) bio zadužen za jedinstveno tržište, finansijske usluge i poresku politiku. Na toj značajnoj funkciji on je pokazao autoritet. Godine 1999. Monti je inicirao antimonopolski postupak protiv Microsofta. Nije se libio da uđe u klinč sa Džekom Velčom, direktorom firme General Electric. Ukinuo je 40 milijardi dolara težak ugovor po kome je firma General Electric trebalo da preuzme kontrolu nad kompanijom Honeywell International, koju je uz manje primedbe prethodno bilo odobrilo američko ministarstvo pravde. Velč se nije žalio Beloj kući, ali posle te odluke magazin "Ekonomist" je u jednom članku napisao da mnogi američki biznismeni smatraju da je Mario Monti "korporativni ekvivalent Sadama Huseina".

Za konkurenciju je bio zadužen u Evropskoj komisiji od 1999. do 2005. Kasnije, godine 2010. u ime predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza, pripremio je Izveštaj o budućnosti jedinstvenog tržišta EU.

GRUPE IZ SENKE: Izbor kako novog grčkog tako i italijanskog tehnokratskog premijera baca izvesno svetlo na neformalne mreže moći u kojima se zapravo u senci donose dalekosežne odluke. Monti je 15. septembra 2010. dao podršku inicijativi evrofederalističke Spinelli grupe, koja okuplja ličnosti kao što su Žak Delor, Joška Fišer i Danijel Kon Bendit – Dany le Rouge, Crveni Deni iz 1968, "nemački anarhista Kon Bendit", kako ga je nazivao sekretar francuske Komunističke partije Žorž Marše, sada "zeleni levičar koji kolaborira s neoliberalizmom".

Monti je i član Upravnog odbora Bilderberg grupe, nezvaničnog kluba 120 do 140 najuticajnijih ličnosti iz Evrope i Severne Amerike u koji se ulazi samo po pozivu.

Bio je i prvi predsednik grupe Brojgel (Breugel), think-tank organizacije, "briselske, evropske i globalne laboratorije", koja se bavi istraživanjima, analizama i raspravama o problemima međunarodne ekonomije, a u čije članstvo su uključeni pojedinci iz EU, nacionalnih vlada i velikih međunarodnih korporacija.

Grupa Brojgel je osnovana u Briselu 2005. po dogovoru francuskog predsednika Žaka Širaka i nemačkog kancelara Gerhard Šredera, a nazvana po slavnom slikaru seoskih pejzaža, vavilonske kule i palog pobunjenog anđela, Peteru Brojgelu (XVI vek).

Trilateralna komisija, Trilaterala, neoliberalna think tank organizacija, koju je 1973. osnovao Dejvid Rokfeler, za predsednika evropske sekcije izabrala je istog tog Marija Montija. Pjerđorđo Odifredi, italijanski matematičar i pisac, tu organizaciju opisuje kao "ultraliberalnu američko-evropsko-japansku masoneriju, inspirisanu od strane Dejvida Rokfelera"...

Trilateralna komisija je formirana 1973. kako bi okupila iskusne lidere da raspravljaju o globalnim pitanjima i saradnji između Evrope, Amerike i Japana. Svaki od tih regiona ima svoju grupu. Evropska grupa sada broji 170 članova iz Nemačke (koja ima kvotu od 20 članova), Velike Britanije 18, Francuske 18, Italije takođe 18, i iz još dvadesetak zemalja... Dobivši na značaju tokom osamdesetih godina XX veka, komisija je počela da prima članove iz Kine i Indije.

Trevor Evans, profesor ekonomije sa berlinske škole za ekonomiju i pravo, dijagnosticira da "Frankfurtska grupa" brokera moći uzima uzde u svoje ruke: Merkel, Sarkozi, predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi, šefica MMF Kristin Lagard, lideri Evropske komisije, evrogrupa ministara finansija i Evropski savet...

Britanski list "Gardijan" skeptično piše da je ideja da će nove tehnokratske vlade biti apolitične – nonsens: prvo, ne postoji bezopasan, neutralni tehnokrata; i drugo, plan koji oni sprovode neće funkcionisati... Ta spasavanja nisu demokratija, a nisu ni spasavanje...

Mozes Naim, ekonomski ekspert iz Karnedžijeve fondacije, ocenjuje da su odlaskom Berluskonija Italijani "izgubili alibi". Oli Ren je ovih dana u pismu Italijanima podsećao na 39 reformskih obaveza koje je njihova najurena vlada preuzela.

GOLDMAN SAKS: Sin bankara iz Varezea u Lombardiji Mario Monti završio je postdiplomske studije na Univerzitetu Jejl, kod nobelovca Džejmsa Tobina, kejnzijanca, zagovornika vladinih intervencija radi izbegavanja recesije i oporezivanja međunarodnih transakcija. Radio je istraživanja o monopolskom ponašanju banaka.

Bio je i međunarodni savetnik Koka kole i globalne investicione banke Goldman Saks. Kao i Monti, za tu banku radio je i novi direktor Evropske centralne banke, bivši italijanski guverner Mario Dragi, koga je nemački tabloid "Bild" nazvao "najnemačkijim od svih kandidata", nakon što Nemci nisu uspeli da na to mesto proguraju svog čoveka.

Za banku Goldman Saks radio je i novi grčki premijer Lukas Papademos.

Neki italijanski listovi sada pišu o zori ere "vlade Saksa". "Vlade ne vladaju svetom, svetom vlada Goldman Saks", rekao je u sličnom tonu jedan broker na BBC-ju, govoreći kako on sanja krizu i da mu nije cilj da spase svetsku ekonomiju, nego da zaradi pare.

NIJE JEDAN OD NAS: Mario Monti je u Rimu politički autsajder – proveo je gotovo dve decenije u Briselu, gde ga je poslala prva Berluskonijeva vlada. Slična etiketa ("briselski guverner") prati i novog grčkog premijera Papademosa. Stratos Jorgulas, sociolog sa Egejskog univerziteta, to formuliše ovako: "Da je Papademos najbolja osoba da vodi Grčku kažu bankari, ljudi iz biznisa i kapitala... On nije političar. On je bankar. On nije jedan od nas."

Berluskoni je, kao nekad Mahmut Bakali 1981. na Kosovu, "odradio ostavku" i kroz parlament koji više nije kontrolisao progurao paket koji predviđa povećanje PDV-a sa 20 odsto na 21 odsto, povećanje cena goriva, uvođenje posebnog poreza u energetskom sektoru, zamrzavanje plata u javnom sektoru do 2014, pomeranje starosne granice za penzionisanje muškaraca na 67 godina i za penzionisanje žena sa 60 godina u 2014, do 65 godina u 2026... Slično kao što su u Grčkoj tri operatera – Kosmote, Vodafon-Panafon i Vind – na hitnoj aukciji dobili licence na period od 15 godina po ceni od 380,5 miliona evra, i Italija se obavezala na hitnu prodaju državne imovine u vrednosti 15 milijardi evra.

To je bio treći paket štednje ove godine u Italiji: 15. jula i 14. septembra italijanska vlada je uvela mere štednje radi smanjenja troškova za 124 milijarde evra. Italija koja duguje 1,9 biliona evra trenutno troši pet odsto svog BDP-a na otplatu kamata na vladine obveznice – više nego Grčka, Španija, Portugalija i Irska zajedno. Za bolne mere štednje neki listovi koriste pojam iz Šekspirovog Mletačkog trgovca: "Libra mesa za Merkelovu..."

Nisu u krizi samo PIIGS zemlje, već, po proceni agencije Rojters, recesija preti i celoj evrozoni. BDP u evro zoni porastao je za 1,4 odsto u letnjem kvartalu u poređenju s istim periodom prošle godine.

SERIJA KRIZNIH IZBORA: Dok je eskalirala kriza evropskog suverenog duga, svuda je letelo političko perje. Pala je leva Zapaterova vlada i Španija je u izbornoj groznici, koja verovatno posle mnogo godina odnosi sa scene socijalističku vladu. Podnela je ostavku grčka socijalistička vlada Jorgosa Papandreua, izabran je prinudni upravnik, bankar Papademos, a u Atini je za dan dolaska takozvane trojke, četvrtak 17. novembar, zakazan marš miliona...

U Irskoj je novembra 2010. zbog "paketa štednje" pala koaliciona vlada i zakazani su izbori za februar 2011. U Portugalu je u martu 2011. podneo ostavku premijer Hoze Sokrates i održani su izbori u maju. Dan nakon što je parlament odobrio budžet, radnici u javnom sektoru ispunili su bulevar Avenida Liberdade i vikali: "MMF napolje!"

U Slovačkoj je vlada podnela ostavku i izbori slede u martu 2012. U Sloveniji septembra 2011. zbog toga što je na junskom referendumu odbačen predlog o pomeranju granice za odlazak u penziju, premijer Borut Pahor je podneo ostavku, a novi izbori slede u decembru, novu vladu čeka "penzijski paket".

Ne lete samo vlade: nemački ekonomski dnevnik "Handelsblat" piše da je Jozef Akerman, izvršni direktor Dojče banke, odustao od ambicije da ponovo bude na čelu te banke, u kojoj je bio na vrhu piramide moći od 2002. godine, pošto nije obezbedio dovoljnu podršku akcionara, a i zameraju mu da je kršio neka pravila poslovanja...

NE-UNIJA: Ekonomska kriza prelila se na politički teren. Počinje novi niz razgovora o uređenju Evrope koja se nalazi na raskrsnici. Sve oči su uperene u Nemačku, čija kancelarka Angela Merkel traži "više Evrope". Ona je pred 1001. delegatom godišnjeg kongresa Hrišćanske demokratske unije u Lajpcigu, podsećajući na demokratski protest koji je 1989. počeo u ovom gradu i doveo do rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, govorila o novom generacijskom zadatku – da se završi ekonomsko i monetarno ujedinjenje Evrope i da se korak po korak kreira politička unija.

Na to je brzo odgovorio britanski kancelar Dejvid Kameron, naglasivši da EU treba da bude "alijansa koja razume vrednosti nacionalnih identiteta i vidi raznolikost evropskih nacija kao izvor snage": "Treba da gledamo skeptično na velike planove i utopijske vizije; imamo pravo da budemo pitani o tome šta Evropska unija treba, a šta ne treba da bude."

I češki predsednik Vaclav Klaus je suprotno od kancelarke Merkel predložio da se odlučivanje iz Brisela vrati na nivo nacionalnih država. Po njemu, jedan od uzroka sadašnje dužničke i finansijske krize jeste pogrešno sistemsko ustrojstvo EU: "Slično kao u komunizmu, u njemu vlada diktatura politike nad ekonomijom. Dužničku krizu donela je mogućnost da na kratak rok mogu da imaju neizbalansiran budžet. Ništa drugo, ni manje ni više tajanstveno, iza toga nema... ", napisao je Klaus za češki nedeljnik "Tiden".

"Politika može da bude samo tamo gde je demokratija, na nivou država. Na nivou kontinenata ne može da se vodi politika. Pretpostavka za politiku i demokratiju je narod. A nikakav evropski narod ne postoji", smatra Klaus.

PLAN: Kameron će 18. novembra u Berlinu o tome razgovarati sa Angelom Merkel, koja je prošlog meseca uspela da se izbori da EU razmotri izmene Lisabonskog ugovora.

Evropski lideri su već zatražili od predsednika EU Hermana van Rompeja da predloži plan za dalje jačanje evrozone koji bi trebalo da uključi i pitanje eventualne promene i ratifikacije evropskog ugovora do 2013. godine.

Merkelova s tim predlogom ima problem i kod kuće, s obzirom na to da nemački ustav otežava transfer moći iz Berlina u Brisel. Nemački ministar unutrašnjih poslova Hans Peter Fridrih izjavljuje: "Svako smanjenje moći nacionalnih parlamenata ugrožava demokratski proces."

Nemački ministar finansija Volfgang Šojble energično podržava Angelu Merkel: "Moramo da izgradimo političku uniju koju nismo uspeli da izgradimo devedesetih."

Ideja je navodno Šojbleova. Merkelova je u početku odbijala, iz straha da je francuski predsednik Nikola Sarkozi neće podržati, a i da će je zaustaviti nemački Ustavni sud u Karlsrueu, koji je već jednom protumačio da Lisabonski ugovor i nemački ustav ne dozvoljavaju dalji prenos moći u Brisel.

Sudeći po nekim izveštajima Merkelova je ubedila Sarkozija da Pakt stabilnosti dobije obavezujući karakter i da Evropski sud pravde bude ovlašćen da preduzme akcije protiv budžetskih zloupotreba, pa i da evropski komesar može da napiše obavezujuća uputstva za budžet dužničke zemlje, mada ne bi imao pravo da utiče na detalje kao što su poreska i socijalna politika.

KRATKA ISTORIJA DUGIH PREGOVORA: Na osnovu istorije dosadašnjih krupnih evropskih usaglašavanja ne izgleda da će ta preraspodela moći u EU ići lako.

Kada su počeli pregovori o ugovoru iz Mastrihta, jedni su bili za monetarnu uniju, drugi za političku uniju, pa je u aprilu 1991. nacrt predstavljen pred Evropskim savetom u Luksemburgu, pa su vođeni novi pregovori između vlada, pa je 7. februara 1992. potpisan ugovor u holandskom gradu Mastrihtu, pa su juna 1992. Danci odbacili ugovor na referendumu, pa je britanska vlada tesnom većinom progurala predlog kroz Donji dom, pa je britanski premijer Džon Mejdžor odložio ratifikaciju ugovora do danskog referenduma 1993, pa je, na kraju, ipak ratifikovao ugovor...

O ugovoru iz Lisabona pregovori su vođeni čak osam godina. Pregovori o Ugovoru o Evropskom ustavu počeli su 2001, a potpisani 29. oktobra 2004. od strane predstavnika tadašnjih 25 članica EU. Ugovor je ratifikovalo 18 članica od kojih dve referendumom (Španija i Luksemburg), ali na referendumima u Francuskoj (u maju 2005) i Holandiji (u junu 2005) ugovor je odbijen.

Nakon toga je smišljeno potpisivanje Lisabonskog ugovora koji, na neki način, amandmanima na ugovor iz Mastrihta, menja mehanizam odlučivanja u Briselu. Pregovori o tom kompromisnom Lisabonskom ugovoru, nazvanom i Reformski ugovor, trajali su do decembra 2009, kada je ratifikovan od strane svih članica nakon dva referenduma u Irskoj (2008. odbijen, 2009. prihvaćen), i dugog odlaganja ratifikacije u Češkoj.

Nije čudo što agencija Rojters jedan izveštaj o evrokrizi počinje pitanjem koje je na početku invazije na Irak postavio američki general Petreus: "Recite mi kako se ovo završava..."

Milan Milošević