Seobe u Rusiju:
Stopama Isakoviča, Karađorđa
i komunista

Zahtev Srba sa Kosova da dobiju rusko državljanstvo oblik je demonstracije nezadovoljstva politikom sopstvene zemlje budući da niko ne veruje da bi – sve da to državljanstvo i dobiju – sa porodicama odselili u neke "Nove Srbije" i "Slavjanosrbije" nadomak Zaporožja. A ipak, kako su izgledale seobe Srba u Rusiju i šta je tamo s njima bilo

"Život u našoj naseobini prve godine bio je kao, na primer, život nesrećnih brodolomaca koje su morski talasi izbacili na pusto ostrvo, pa se tamo hranili zeljem, korenjem, ribama, pticama i zverkama koje ulove. Tako smo pali i mi na tu golu stepu, na zemljište na kome od stvorenja sveta niko nije živeo i gde se ni za kakav novac ništa nije moglo nabaviti. Kad je nekom nešto zatrebalo, morao je ići po nekoliko dana do mesta gde bi tu stvar po visokoj ceni najzad našao", piše Simeon Piščević u svojim čuvenim Memoarima o životu srpskih doseljenika u Rusiju polovinom XVIII veka.

Sa jedne strane, ovo je Piščevićevo sviftovski precizno delo iz 1785. imalo ogroman uticaj na istoriju srpske književnosti, pre svega na nastanak Seoba Miloša Crnjanskog, ali je, sa druge, ostalo i jedino trajno obeležje koje je preživelo prvu i poslednju organizovanu seobu Srba na teritoriju Ruskog carstva.

Uz nekoliko drugih manje poznatih memoarskih i istorijskih izvora, danas praktično nema traga više desetina hiljada Srba koji su se na carski poziv od 1751. do 1753. naselili u oblasti na desnoj i levoj obali Dnjepra u Južnoj Rusiji da bi potom vrlo brzo izgubili povlašćeni položaj, identitet i na kraju krajeva slobodu, pretapajući se sa ruskim kmetstvom.

Sa prestankom daljeg priliva Srba iz Habsburške monarhije koji bi popunjavali ruske pukove, Katarina Velika je već 1764. na početku svoje vladavine i formalno ukinula takozvanu Novu Srbiju i pripojila je drugim gubernijama na jugu Rusije. Srpski oficiri koji su kao zapovednici pukova predvodili migraciju, poput Horvata i Ševića, ili su izgubili povlastice zbog afera sa proneverama novca ili su se pomešali sa ruskim plemstvom. Sve veći priliv ruskog stanovništva na jug je istisnuo i upotrebu srpskog jezika već u drugoj generaciji.

No, zašto na samom početku priče tako dubok pogled u prošlost i to prošlost koja je bar po svojim posledicama trajno iščezla sa horizonta? Zato što je u temi o "obećanoj zemlji" za Srbe sa Kosova reč o prastaroj nenaučenoj lekciji koju smo ovih dana, uz druga teška pitanja, najednom iznova izvukli iz šešira. I koja je još bolnija baš zato što se ponovo otkriva.

VELIKI UTICAJ U SRBIJI: Aleksandar Konuzin i...

KULT SEOBE: Naime, dve stotine i šezdeset godina kasnije, temu nove seobe sa Kosova u Rusiju u javnost je poslao izvesni Zlatibor Đurđević iz Udruženja Stara Srbija iz Gračanice. On je, naime, objavio da je 21.773 Srba sa Kosova koji su do sada sebe smatrali građanima Republike Srbije, najednom od ruske ambasade tražilo državljanstvo Ruske Federacije, nakon čega se već desetak dana o ovom pitanju izjašnjavaju politički komentatori, novinari, ministri i diplomate.

Uz brojne kritičke komentare i analize, prošle nedelje je reagovao i ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović, koji je takav čin nazvao "nepatriotskim". S druge strane, u Rusiji su se oglasili pojedini pripadnici političkih elita koji su Srbe pozvali da dođu. Jedan od njih je Genadij Zjuganov, šef opozicione Komunističke partije Rusije, a drugi je vladin ambasador pri NATO-u u Briselu Dmitrij Rogozin, koji je predložio da se Srbi sa Kosova nasele u nenastanjenim oblastima oko Urala. Ovi su pozivi otvorili novi talas reakcija u Beogradu i izvesno, priča se neće uskoro zatvoriti.

...Dmitrij Rogozin

Čemu toliko uzbuđenje? Aktuelni slučaj Srba sa Kosova koji traže rusko državljanstvo nema nikakav praktičan značaj, svi se uglavnom slažu da je reč o obliku demonstracije nezadovoljstva politikom sopstvene države i uopšte stanjem u kome se nalaze Srbi na Kosovu, budući da niko ne veruje da bi se čak i da dobiju državljanstvo, ovi nezadovoljni ljudi sa svojim porodicama stvarno mogli odseliti u neke Nove Srbije i Slavjanosrbije nadomak Zaporožja.

A ako se i to desi, u odnosu na 300.000 građana koje Srbija izgubi za jednu deceniju samo zbog negativnog prirodnog priraštaja ili pak svih onih hiljada ekonomskih emigranata koji je neprekidno napuštaju, odlazak 20.000 ljudi u daleku Rusiju ne bi bio nekakav nov ili poseban udarac na demografsku strukturu zemlje koja se toliko kruni. Kad je reč o politici, i to o samom kosovskom problemu, ovakva seoba teško da suštinski popravlja situaciju na terenu, ili da ima ikakvog udela u pregovorima o Kosovu. Ona je važna samo u jednom slučaju – kad se posmatra iz istorijske perspektive. Jer tada ona govori o bolnoj, neostvarivoj nadi koja je ponovo iskorišćena za manipulaciju ljudskim životima.

Ostavljajući po strani neizmeran značaj ove teme za nacionalnu literaturu, seobe su se i same po sebi nekako uvek pokazivale kao bolna tema u naknadnim promišljanjima. Smatrane za političku grešku, seobe su u XIX veku shvatane isključivo kao nacionalna žrtva. Romantičarski istoričari i rodoljubi kritikovali su Arsenija Čarnojevića što je 1690. uopšte odveo narod sa "ognjišta u nepoznato", mada veliki egzodus iz Turske u Južnu Ugarsku uopšte nije hiroviti put u neistražena područja, nego sistematično organizovani beg od izvesne odmazde u poznatu sigurnost.

Već dva puta je obeležavanje stogodišnjice Velike seobe pod Čarnojevićem izazvalo sasvim nove drame. Dvestogodišnji jubilej seobe je 1890. u Ugarskoj porkenuo veliku političku buru o autonomnim pravima Srba i njihovom uskraćivanju. Vek kasnije, na tristogodišnjicu koja je 1990. obeležena u Jugoslaviji, Velika seoba se u medijima pretvorila u kult narodne patnje kojim je uoči ratova podgrevan najljući nacionalizam, i sa kojom je svoju egzaltaciju dostigla godinama unazad propagirana ideja o "narodu žrtvi". I koja je, pet godina kasnije, u poznatom obrtu, dovela do stvarne seobe više stotina hiljada ljudi zapadno od Drine.

VOJNICI I FILOZOFI: Seoba u Rusiju je ipak nešto drugo. Nešto što, uprkos svemu, još može da uznemiri duhove. Srbi u manjim grupama već tri veka emigriraju u Rusiju. No, ništa ni nalik Čarnojevićevoj seobi nikada nije krenulo put Rusije, pre svega zbog ogromne udaljenosti ovog slovenskog naroda koji Srbi smatraju svojom braćom. Kako smatra istoričar Aleksandar Forišković, "seobe Srba u Rusiju tokom XVIII veka teško da u istoriji srpskog naroda prevazilaze okvire usputnog zbivanja, onog što se obično obeležava kao sporedan događaj".

Ako se izuzme ta jedna jedina veća seoba iz 1751. godine, Srbi mahom odlaze kao pojedinci, sa porodicama ili bez njih, ponekad u potrazi za boljim ekonomskim položajem, ponekad iz kulturnih, često iz političkih razloga, a najčešće iz vojnih, u potrazi za karijerom. No, uprkos tome, mogu se pratiti nekakvi tokovi takvih migracija.

Tradicija Srba vojnika u službi ruskih careva seže još u doba Petra Velikog, kada bokokotorski moreplovci pomažu osnivanje prve ruske flote. Ona potom traje praktično tokom celog XVIII veka, dok Rusija postaje narastajuća svetska sila, a posebno u periodu bliskih veza sa Bečom i sedmogodišnjeg rata carice Jelisavete sa Pruskom. I tu se može pronaći izvesna paralela sa naseljavanjem Srba i njihovim vojničkim privilegijama na jugu Habzburške imperije. U ovom periodu, srpski vojnici najamnici, obučeni na tradiciji austrijskih ratova sa Turcima, za Ruse postaju značajni, kako za očuvanje granice tako i za velike ofanzive na Zapad.

"Ono što možda najviše govori o Srbima u ovom ratu je da su se oni od početka gotovo po pravilu nalazili u sastavu avangarde ili ‘letećih’ odreda. Izveštaji komandanta različitih nivoa komandovanja gotovo uvek govore o srpskim pukovima i posebno ističu njihovu pokretljivost, hrabrost i sposobnost da se izvuku na nepoznatim područjima. Stoga se sasvim opravdano smatra da su ovi pukovi na neki način poslužili kao prototip, kao primer za ugled prilikom presutrojstva ruske lake konjice", piše Forišković, ukazujući na to kako je ugled srpskih jedinica doprinosio tome da ruski oficiri budu rado prihvatani u Rusiji.

Sa promenama političke i vojne situacije, krajem XVIII veka i početkom XIX veka, vojnike zamenjuju filozofi. U Rusiju sve češće odlaze Srbi obrazovani u Beču i Pešti, koji na ruskim univerzitetima pronalaze dobru priliku i šansu da ostvare uticaj koji nisu imali u Ugarskoj. Jedan od najpoznatijih primera je prvi srpski romanopisac i fizičar Atanasije Stojkovič, koji na samom početku XIX veka prihvata položaj na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu. Mada zbog loše naravi i prljavih afera u koje biva umešan gubi taj položaj, Stojkovič ostaje u Besarabiji, na jugu Rusije, gde sa statusom plemića nasleđuje veliko imanje.

Njegovu sudbinu dele mnogi učeni Srbi. Čak i Vuk Karadžić, mada ceo život provodi u Beču koji postaje važno kulturno središte za Srbe, prima rusku carsku penziju, a svog sina šalje u Rusiju na školovanje. No, njihovo prisustvo nije ni približno primetno kao u Ugarskoj, a identitet vrlo brzo iščezava. Emil Piko, pišući 1882. o Srbima u Ugarskoj, navodi kako je veliki broj Srba bio prisutan u Rusiji početkom XIX veka, ali da se on istopio vrlo brzo.

"Oni malo-pomalo izgube osobine svog jezika, znake sa kojih se razlikovahu svojim poreklom. Šafarik im 1842. u svom ‘slovenskom narodopisu’ još računa broj na 100.000 glava, ali im od toga vremena opadanje beše naprasno. Šnicler 1862. ne nalazi u Rusiji više od 1400 Srba, od kojih bar 1000 u jekaterinslavskoj guberniji. Srbi u Rusiji izgubivši svoju narodnost nisu prestali biti Sloveni, oni nisu učinili drugo što do li se pretopili u veliku rusku porodicu, sa kojom behu srodnici", piše Piko.

POLITIČKE IZBEGLICE: Sa nastankom i razvojem srpske države, broj ljudi koji se sele ka Rusiji se prirodno smanjuje. No, tokom XIX i XX veka će se pojaviti nova vrsta egzila koji pokušava svim sredstvima da se dokopa Rusije. Reč je, pre svega, o političkim izbeglicama koje će kao po pravilu, posle svake smene sistema u Srbiji, utočište potražiti u Rusiji, a ona će prihvatati sve koji se, bežeći od vlasti u Beogradu, zapute ka Moskvi i Petrogradu. Izuzetak je, naravno, kralj Petar II i jugoslovenska vlada, koji su posle Aprilskog rata izbegli u London.

Prvi u nizu je svakako Karađorđe koji je sa svojim vojvodama prešao u Ugarsku posle sloma bune, da bi nakon internacije, bio prebačen u Rusiju. No, njegov se boravak u Rusiji nije slavno završio, očekivana pomoć od ruskog cara je izostala i Karađorđe se vratio u Miloševu Srbiju. Nakon njega, u Rusiji će kao i u Beču utočište povremeno, ali uvek naizmenično potražiti i drugi poklonici dveju uzajamno suprotstavljenih vladajućih dinastija. Povezani ponekad i sa snažnim revolucionarnim pokretima, oni će iz Rusije ponekad donositi čak i socijalističke ideje.

Nakon Oktobarske revolucije, Sovjetski Savez će postati "obećana zemlja" za sve srpske komuniste. Od Josipa Broza do gotovo svih ostalih lidera Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), svi će bar nakratko boraviti u Rusiji, neki će tamo čak kao Tito živeti godinama i imati porodice. No, vreme će pokazati da je njihov egzil samo privremen.

U neprestanoj igri obrta, nakon rezolucije Informbiroa od 28. juna 1948, kojom je KPJ kritikovana za odstupanje od marksizma-lenjinizma, neprijateljsku politiku prema SSSR, napuštanje pozicija radničke klase i teorije klasne borbe, kada se vrh KPJ suprostavi Staljinu, brojni bivši članovi Partije koji ostaju na prosovjetskoj liniji napuštaju Beograd i tajno odlaze za Moskvu.

No, ova emigracija je ipak sporadična, praktično neprebrojiva, a zajednica izbeglih je razuđena i nepovezana identitetom. Sasvim sličnu sudbinu doživljava i takozvana miloševićevska emigracija, koja koristeći veze sa ruskom privredom i politikom, nakon Petog oktobra utočište traži u Ruskoj Federaciji i tamo ga bez zadrške dobija.

CARSKI POZIV: Mada politički pogodna, Rusija za političke izbeglice nikad nije cilj već samo sredstvo. O tome najbolje svedoči pismo koje su 13. aprila 1948. članovi Centralnog komiteta KPJ uputili Staljinu i Molotovu gde su odbacili prethodne optužbe Informbiroa, navodeći da "ma kako neko od nas volio SSSR, on ne smije ni u kom slučaju manje voljeti svoju zemlju".

Jer, šta je to što može da pokrene jedan narod da masovno napusti svoju i pređe u drugu zemlju? Slučaj seobe na obale Dnjepra je više nego poučan. Činjenica je da onaj ko se iole udubi u prilike iz 1751. godine, i bez preteranog razumevanja složene istorijske pozadine u srednjoj i istočnoj Evropi, shvatiće da je ta srpska najistočnija kolonija bila samo deo brojnih sličnih kretanja u XVIII veku, da su Srbi nastanjivali ogromna područja Habsburškog carstva koje nije bilo njihova domovina jednako kao ni Rusija, da su njihovi vojnički kvaliteti i svojevrstan nomadski karakter života bili dovoljan razlog da im se dodeli zemlja, kao i da je teritorija oko Dnjepra koju su nastanili u to vreme tek preoteta od Turske i još nenastanjena.

No, nije teško ni shvatiti da je ta grupa srpskih naseobina 1751. nastala kao ostvarenje velikog sna o Majci Rusiji, koji je nadahnjivao srpske najamnike poput Isakoviča iz romana Miloša Crnjanskog i uopšte značajan deo jednog gotovo nomadskog naroda koji je napustivši teritorije pod Osmanskom upravom 1690. već pola veka lutao Evropom. A taj san se zapravo vezuje za jedno pismo koje je pre tačno 300 godina ruski car Petar Veliki uputio Srbima.

"Zbog toga vam u ovo od Boga poslano vreme priliči da drevnu slavu svoju obnovite, sjedinivši se sa našim snagama i zajedno sa nama podigavši da vojujete protiv neprijatelja, za veru i otečestvo, za čast i slavu vašu, za slobodu i nezavisnost vašu i vaših potomaka", piše car Petar Veliki 1711. godine. A njegov glas istom onom snagom kojom je mamio Isakoviče, privlači danas i kosovske Srbe koji, iz nekog razloga, veruju da će veće patriote postati ako budu Rusi umesto Srba.

Međutim, osvrt na tri veka usputnih seoba Srba ka Rusiji koje su došle posle čuvenog carskog poziva pokazuje da svi oni koji su krenuli za njim, nisu sačuvali ni otečestvo, niti čast, a slobodu i nezavisnost su predali ruskom bratskom zagrljaju. Jer, ma kako voleli Srbiju, Rusi ipak više vole svoju zemlju. Kao što bismo morali i sami da naučimo.

Slobodan Bubnjević