VREME 1091, 1. decembar 2011. / VREME
In memoriam – Profesor Mihailo Đurić (1925 – 2011):
Jedna tragična paradigma
Umro je Mihailo Đurić, akademik, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji je 1971. bio osuđen zbog izlaganja na stručnom skupu u toku javne rasprave o ustavnim promenama
Profesor Mihailo Đurić je na Pravnom fakultetu u Beogradu predavao Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Njegova predavanja, javne istupe i tekstove krasio je elegantan stil i precizan jezik. Profesor Jovica Trkulja ga svrstava u dostojne sledbenike beogradskog stila, čiji je rodonačelnik u pravu Slobodan Jovanović. Bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, član SANU-a, član Saveta redakcije časopisa "Praxis", Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, Upravnog odbora Srpske književne zadruge...
O USTAVU I ROBIJI: Sa Beogradskog univerziteta profesor Mihailo Đurić je udaljen, sudski gonjen i osuđen na robiju zbog izlaganja na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika na Pravnom fakultetu u Beogradu 18, 19. i 22. marta 1971. u okviru javne rasprave ustavnim amandmanima, kojoj su prisustvovali i predstavnici Ustavne komisije, Vrhovnog i Ustavnog suda SR Srbije, predstavnici studenata i Saveza komunista...
Profesor Đurić je u toj raspravi upozorio da je SFR Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine i da srpski narod ne može na to da bude ravnodušan. (vidi antrfile "Smišljene smutnje")
Pod naslovom "Smišljene smutnje" izlaganje je, kao i cela diskusija, objavljeno u časopisu "Anali" Pravnog fakulteta u Beogradu – kako bi savezni predstavnici dobili što više materijala za konačnu izradu ustavnih amandmana, ali taj materijal je umesto njih koristio javni tužilac. Pored Đurićevog izlaganja, pažnju Okružnog javnog tužioca izazvali su prilozi Koste Čavoškog "Ustavnost i pravo veta", Stevana Đorđevića "O izboru predsednika Republike po amandmanu XXXVI" i Andrije Gamsa "Koncepcija amandmana: istorijski promašaj — naučna zbrka".
Tužilac je časopis privremeno zabranio, Okružni sud u Beogradu je ukinuo zabranu, ali je Vrhovni sud Srbije konačno zabranio rasturanje "Anala" br. 3/maj-jun 1971, i naložio da se svi primerci "imaju uništiti putem industrijske prerade". Zbog objavljivanja Đurićevog izlaganja zabranjen je i list "Student" (10-71).
Veće Okružnog suda u Beogradu je 17. jula 1972. profesora Mihaila Đurića osudilo na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine ("neprijateljsko delovanje protiv društvenog i državnog uređenja", "podsticanje i pozivanje na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije", "zlonamerno i neistinito prikazivanja društveno-političkih prilika").
Vrhovni sud Srbije je 4. januara 1973. zatvorsku kaznu profesoru Đuriću smanjio sa dve godine na devet meseci, koje je profesor odležao u Zabeli.
Protiv sudskog procesa su protestovale mnogobrojne javne ličnosti iz zemlje i sveta, među kojima su bili: Dejan Medaković, Živorad Stojković, Lazar Trifunović, Gajo Petrović, Rudi Supek, Vojin Milić, Kasim Prokić, nemački filozof Ernst Bloh...
Neposredno posle izricanja presude, sedmoro nastavnika Pravnog fakulteta (prof. dr Andrija Gams, prof. dr Ružica Guzina, prof. dr Stevan Vračar, docent dr Branislava Jojić, dr Aleksandar Stojanović, asistenti Danilo Basta i Vojislav Koštunica) potpisalo je molbu za pomilovanje profesora Đurića.
OSTRAKIZAM: Usledila je čistka na Pravnom fakultetu: Čuveni profesor Andrija Gams je prevremeno penzionisan, kao i Ružica Guzina. Stevan Vračar i Danilo Basta su udaljeni iz nastave. Vojislav Koštunica je oteran u Institut društvenih nauka. Na konkursu za ponovni izbor Kosta Čavoški nije izabran zbog moralno-političke nepodobnosti, a Aleksandar Stojanović, zbog navodne "stručne nepodobnosti". Branislava Jojić je svoju univerzitetsku karijeru nastavila u Mostaru, a potom u Kragujevcu.
U članku "Osuda i izgon Mihaila Đurića", profesor Pravnog fakulteta dr Jovica Trkulja piše o političkim okolnostima koje su uslovile taj proces: "Kada se održavalo suđenje profesoru Đuriću, obračun sa srpskim političarima Markom Nikezićem, Latinkom Perović i njihovim saradnicima uveliko je počeo, pa je Đurićevo suđenje trebalo da pokaže da nacionalizma ima i u Srbiji, a ne samo u Hrvatskoj... "
REHABILITACIJA: Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Beogradu je odlukom od 16. oktobra 1989. godine vratilo profesora dr Mihaila Đurića u nastavu. Budući da je predmet Istorija političkih teorija u međuvremenu bio ukinut, on je u toku školske 1991/92. godine održao kurs na poslediplomskim studijama o evropskom duhu, a potom je penzionisan. Kosta Čavoški i Aleksandar Stojanović su vraćeni na fakultet 1991. Stevan Vračar i Danilo Basta vraćeni su u nastavu ranije, početkom osamdesetih godina. Vojislav Koštunica je odbio da se vrati.
Na zahtev koji su podneli prof. dr Jovica Trkulja, prof. dr Danilo Basta i Jova Cvjetković, profesor Mihailo Đurić je sudski rehabilitovan 4. januara 2010. odlukom Okružnog suda u Beogradu, u čijem obrazloženju se kaže da su tom osudom bili prekršeni ne samo aktuelni ustav SFRJ već i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koju je 1948. usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija.
Rešenje o sudskoj rehabilitaciji Mihaila Đurića stiglo je u vreme kada je "Službeni glasnik", u saradnji sa Pravnim fakultetom u Beogradu, objavio njegove Sabrane spise u dvanaest knjiga. Govoreći na promociji Sabranih spisa na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, 23. marta 2010. profesor Jovica Trkulja je "slučaj profesora Đurića" opisao kao paradigmu sa tragičnim posledicama, kako za dalji razvoj nauke i filozofije tako i za duhovno zdravlje i intelektualni rad u Srbiji krajem XX veka. Konstatovao je da su se obistinile Đurićeve reči koje je uputio svojim sudijama, da presuda neće pogoditi samo njega: "Ona će odlučiti o sudbini jednog velikog načela koje u hrabrosti za istinu vidi najviši izraz ljudskog dostojanstva i najjaču potvrdu društvenog angažovanja, pa će, prema tome, ta presuda uticati i na životne izglede mojih đaka kod kojih sam toliko godina nastojao da probudim ljubav prema istini kao najvećoj strasti uma ili, što je jedno te isto, ljubav prema pravdi kao najvažnijoj odrednici karaktera".
Milan Milošević
| Glavni radovi akademika Mihaila Đurića Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista 1954. Humanizam kao politički ideal: ogled o grčkoj kulturi, 1968. Problemi sociološkog metoda, 1962. Sociologija Maksa Vebera, 1964. Iskustvo razlike: suočavanja s vremenom, 1994. Stihija savremenosti, 1997. Niče i metafizika, 1984. Putevi ka Ničeu: prilozi filozofiji budućnosti, 1992. Izazov nihilizma, 1986. O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka i Zapada, 1999. Poreklo i budućnost Evrope, 2001. Krhko ljudsko dobro: aktuelnost Aristotelove praktičke filozofije, 2002. Na nemačkom jeziku: Mythos, Wissenschaft, Ideologie: ein Problemaufriss, Amsterdam 1979. Nietzsche and die Metaphysik, Berlin 1985. Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, Würzburg, 1986. Nietzsches Begirff der Philosophie, Würzburg, 1990. Die Serbische Philosophie heute, München, 1993.
Izvor: SANU
|
| Smišljene smutnje Profesor Mihailo Đurić
Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju. Treba biti načisto sa tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči... Što se mene lično tiče, moram da priznam da žalim što je do toga došlo. Ali ne pada mi ni na kraj pameti da se zalažem za spasavanje po svaku cenu nečega što se ne može spasti i što, kako ispada, u ovakvom vidu ili prividu nije ni vredelo stvarati. Pogotovo žalim zbog toga što nas ovaj proces vraća daleko unatrag, u prošlost, na pitanja naših očeva i dedova, na pitanja koja istorijski više nisu i ne mogu biti naša. Odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsušastvenije ljudsko opredeljenje. Ni nacionalno pitanje ni pitanje osnivanja države nemaju više epohalnu važnost. To nisu bitna pitanja našeg vremena, uprkos tome što ih jedno zlosrećno nastojanje tako uporno povampiruje u našem prostoru... Očigledno je da granice današnje SR Srbije nisu nikakve, ni nacionalne ni istorijske, granice srpskog naroda. Uopšte uzev, granice svih sadašnjih republika u Jugoslaviji imaju uslovno značenje, one su više administrativnog nego političkog karaktera. Neprikladnost, proizvoljnost i neodrživost tih granica postaje očigledna onda kad se one shvate kao granice nacionalnih država. Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev, možda, Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovo ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam na to da izvan uže Srbije živi oko 40 odsto Srba, ili gotovo koliko i Hrvata u SR Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slovenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno? U trenutku kada je silom prilika doveden do toga da treba da ponovo uspostavlja svoju nacionalnu državu, može li srpski narod da bude ravnodušan prema svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije? Nije nimalo teško uvideti da se već i u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji. Kao što je dobro poznato, izvan granica Srbije srpski narod živi u još četiri od pet preostalih republika. Ali ni u jednoj od tih republika on ne može da živi svojski... |