Dosije – Korupcija u medijima:
Đilas, Šaper, direktori, vlasnici
i urednici

Izveštaj o pritiscima i kontroli medija koji je objavio Savet za borbu protiv korupcije izazvao je negodovanje prozvanih, odobravanje onih koji se ne osećaju odgovornim, ali i priličan muk u medijima i javnosti uopšte. Kako god ga ocenjivali, nesporno je da je reč o dokumentu koji mnogo govori o vremenu u kojem živimo. U ovom dosijeu objavljujemo relevantna mišljenja ljudi koji bi mogli da odgovore na temu: Da li su mediji u Srbiji korumpirani

Iz "Vremena" br. 1092 U prošlonedeljnom nastavku dosijea o korupciji u medijima, u uvodnom delu teksta, greškom je Savetu za štampu pripisano ono što je uradio Savet za borbu protiv korupcije. Izvinjavamo se Savetu za štampu i čitaocima. Redakcija

Posle prve dve rečenice Izveštaja o pritiscima i kontroli medija, u kojima se kaže da je nad domaćim medijima "uspostavljena potpuna kontrola" i da "više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije", prosečan čitalac lako bi mogao da zaključi kako je Savet za štampu, kao potpisnik ovog dokumenta, malo preterao. Međutim, posle sledećih 49 stranica ne može se izbeći utisak da je Savet, ako ne baš "pogodio u metu", ono bar detaljno prikazao mehanizme zbog kojih ovdašnji mediji izgledaju tako kako izgledaju.

Izveštaj je nastao kao rezultat ispitivanja vlasničke strukture medija, kao i dokumentacije koja se tiče saradnje državnih institucija s medijima i različitim agencijama, produkcijskim kućama i drugim medijskim subjektima u periodu od januara 2008. do kraja juna 2010. godine. Posle takve analize, konstatovano je da na medijskoj sceni postoje tri osnovna problema: netransparentnost vlasništva, ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija i problem RTS-a koji, kako se navodi, "ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita".

VLASNICI I GAZDE: Od ukupno trideset analiziranih medija (vodeći "nacionalni" mediji), Savet u čak 18 slučajeva nije uspeo da utvrdi prave vlasnike. Od ukupno jedanaest TV i radio stanica koji emituju program s nacionalnom pokrivenošću, njih devet nema poznate vlasnike. Prema navodima Izveštaja, problem je pre svega to što se kao vlasnici predstavljaju ofšor kompanije, čiju je vlasničku strukturu skoro nemoguće utvrditi. Slična je situacija i s medijima koji imaju "kobajagi" vlasnike: javnosti potpuno nepoznata imena iza kojih se, kao i za ofšor kompanija, obično kriju domaći političari i biznismeni.

U pokušaju da utvrdi prave vlasnike medija, Savet je, pored zvanične dokumentacije, analizirao i način izveštavanja medija o određenim aferama i određenim ličnostima. Tek tu se, naime, jasno vidi zbog čega je nekome uopšte u interesu da poseduje određeni medij – urednici i novinari prilično se očigledno opredeljuju za ono za šta se zalaže i njihov vlasnik, a on na taj način ostvaruje svoj ekonomski ili politički interes. Savet u tom kontekstu ističe situacije u kojima su sukobljeni interesi vlasnika različitih medija ili biznismena – npr. sukob između Milana Beka i Željka Mitrovića, ili između Miroslava Miškovića i Milke Forcan – kada se mediji jasno svrstavaju uz jednu ili uz drugu stranu.

"VREME": Iako navode da su dnevnik "Danas" i nedeljnik "Vreme" u vlasništvu novinara, autori Izveštaja ipak ocenjuju da "Vreme" nije uspelo da "izbegne uticaj vlasnika krupnog kapitala na svoju uređivačku politiku". U tom kontekstu, opisana je kreditna situacija "Vremena": da vlasnici "Vremena" imaju upisan dug u registru zaloga zbog uzetog kredita, i to preko preduzeća "V film" kome je upisano dugovanje od 370.000 evra firmi "Delta Maksi" koje dospeva na naplatu 21. marta 2012. Preduzeće "V film", navodi se dalje, u međuvremenu je izbrisano iz registra i pripojeno preduzeću "Vreme" koje izdaje nedeljnik. Prema oceni autora Izveštaja, tokom istog perioda "vidljivo se promenila i uređivačka politika... koja ukazuje na značajan uticaj vlasnika ‘Delte’ na sadržinu tekstova tog nedeljnika, posebno kada je reč o poslovanju Miroslava Miškovića".

Ova teza u Izveštaju se potkrepljuje jednim tekstom iz "Vremena" i navodima iz tekstova Dragoljuba Žarkovića u "Politici". Ističe se, naime, da je "Vreme" 3. marta 2011. na naslovnoj strani objavilo da je Mišković prodao "Delta Maksi" belgijskom Delezu, da je tom prilikom objavljena velika fotografija Miškovića i da je tekst bio afirmativan. "Ovo je, inače, samo jedan od većeg broja tekstova u kojima Žarković brani Miškovića od nagomilanih ‘optužbi koje je neki put smešno i demantovati’ (citat D. Žarkovića) i koje su za Miroslava Miškovića ‘verovatno najveća opasnost u smislu pozicije u društvu’ (citat D. Žarkovića)", kaže se u Izveštaju.

IMA SE, MOŽE SE: Pošto je na osnovu zvaničnih dokumenata uporedio prihod medija od oglašavanja i prihod od državnih institucija, Savet je došao do zaključka da medijima od državnih institucija dolazi otprilike četvrtina ukupnih prihoda. Naime, institucije budžetskim novcem između ostalog finansiraju sopstveno oglašavanje i promociju, što na godišnjem nivou iznosi petnaest miliona evra. Pored toga, mediji kroz različite javne konkurse od države dobijaju i dodatna sredstva, u iznosu od 21 do 25 miliona evra godišnje. Prema nalazima Saveta, medijima najviše novca stiže iz Telekoma Srbije, Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstva zdravlja i Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Ova situacija, međutim, utiče na uređivačku politiku, na koju nikako ne bi trebalo da utiče: Savet za borbu protiv korupcije tvrdi da je "gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara" kada izveštavaju o radu najvećih državnih "donatora", tj. institucija i ministarstava.

U Izveštaju o pritiscima i kontroli medija podseća se na činjenicu da Zakon o oglašavanju dozvoljava oglašavanje svojih aktivnosti i mera koje su od značaja za građane, naročito u pet slučajeva: poruke za učešće na izborima ili referendumu, mere za postupanje građana u slučajevima opšte opasnosti, poruke humanitarnih akcija i konkursa, kao ekonomske aktivnosti. Istim zakonom međutim, zabranjeno je da se koristi ime, lik, glas ili lično svojstvo funkcionera, kao ni da se posredno ili neposredno oglašava politička organizacija. No, kako je utvrdio Savet za borbu protiv korupcije, u praksi se događa upravo to. Pre svega, najviše novca mediji dobijaju objavljujući informacije o kampanjama koje obično nemaju humanitarni karakter, već promovišu rad i aktivnosti ministarstava. Tokom poslednje dve godine, najskuplje kampanje bile su "Očistimo Srbiju" Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, promocija startap kredita Ministarstva ekonomije, kampanja "Kosovo je Srbija", kampanja za vakcinaciju protiv svinjskog gripa i kampanja za odvikavanje od pušenja. Istovremeno, ispostavlja se da su u medijima najzastupljeniji upravo ministri iz resora koji su se najviše oglašavali: Savet podseća na nalaze Medijske dokumentacije Ebart iz 2009. o najzastupljenijim političarima u medijima, prema kojima su se u medijima najviše pojavljivali Mlađan Dinkić, Ivica Dačić, Tomica Milosavljević, Rasim Ljajić, Slobodan Milosavljević...Takođe, podseća se da "nema emisije čiju je produkciju platilo Ministarstvo u okviru kampanje Očistimo Srbiju, a da se u njoj kao akter ne pojavljuje ministar Oliver Dulić".

Savet za borbu protiv korupcije navodi da osim kupovine oglasnog prostora, kao osnovnog modela finansiranja medija od strane državnih institucija, postoji još šest različitih načina na koje se novac iz budžeta preliva u medije – specijalizovane usluge informisanja, informisanje po ugovoru, pretplata na usluge, subvencije u kulturi, realizacija projekata, usluge istraživanja. Poslednja stavka naročito je zanimljiva, a navodi se primer plaćenog objavljivanja dodataka o određenim temama, za koje su pojedini mediji inkasirali desetine miliona dinara: primera radi, tu je ugovor kojim je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja platilo kompaniji Ringier 47,2 miliona dinara na ime pružanja usluga istraživanja iz oblasti životne sredine koja će biti objavljena u listovima "Blic" i "Alo" u vlasništvu te kompanije.

AGENCIJE: Posebna pažnja u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije posvećena je uticaju marketinških i PR agencija na medije. Pre svega, važna je činjenica da su ove agencije uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista ili s njima povezanih osoba, kao i da neke od tih agencija zastupaju toliko državnih institucija da im prihodi dolaze skoro isključivo od državnih organa. Od ukupno 22 ministarstva, samo tri nisu koristila usluge agencija u prethodne tri godine (Ministarstvo za nauku, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu). S druge strane, mnogo je veći broj neslavnih primera: Ministarstvo za Kosovo i Metohiju je tokom 2008. koristilo usluge osam različitih agencija, dok je Ministarstvo poljoprivrede u istom periodu radilo sa neverovatnih jedanaest agencija. Ministarstvo zdravlja angažovalo je deset agencija, dok je samo 2009. bilo angažovano njih devet.

U čitavoj ovoj priči jedan od najvećih problema jeste to da agencije koje zastupaju ovo ili ono ministarstvo istovremeno kontrolišu i tržište reklama – one od medija zakupljuju oglasni prostor, prodajući ga potom svojim klijentima po znatno višim cenama. Pošto su mediji inače u vrlo nezavidnoj finansijskoj situaciji i kao takvi spremni na kojekakve ustupke, ovakva povezanost političara, agencija i velikih oglašivača ponekad direktno utiče i na uređivačku politiku. "Često se dešava da agencije medijima uplate samo deo ugovorenog iznosa avansno, a da plaćanje preostalog dela koriste za pritisak na medije, odnosno prestaju sa plaćanjem ukoliko medij počne da se bavi nekom temom koja nije u interesu strane kojoj vlasnik agencije pripada, ili nije u njegovom ličnom interesu", navodi se u Izveštaju.

Baš kao što je detaljnom analizom pokušao da uđe u trag pravim, a skrivenim vlasnicima medija, Savet za borbu protiv korupcije analizirao je i vlasničku strukturu agencija, tj. njihovu političku pozadinu i samim tim realnu moć. Taj deo izveštaja, bogat poznatim i nepoznatim imenima, jedan je od onih zbog kojih se Izveštaj Saveta za korupciju zaista "čita kao triler", kako su ga već označili neki medijski eksperti. Jedan od glavnih nalaza Saveta jeste da neke agencije imaju veoma značajno mesto na tržištu reklama, jer "pored otkupljivanja reklamnog prostora od medija, posluju i sa većim brojem državnih institucija, odnosno budžetskih korisnika". U pitanju su, kako se navodi, agencije Meken Erikson u vlasništvu Srđana Šapera i agencije Multikom i Direct media, u kojima vlasnički udeo ima Dragan Đilas.

JAVNI SERVIS: Savet za borbu protiv korupcije je u svom Izveštaju o medijima posebno oštro ocenio rad Radio-televizije Srbije. Pre svega analizirana je povezanost ove kuće sa različitim agencijama iza kojih stoje funkcioneri vladajućih stranaka i članovi Upravnog odbora RTS-a, opet uz mnogo poznatih i manje poznatih imena. Navodi se takođe da se "pojedini članovi Upravnog odbora RTS-a, koji odlučuju o radu, imenovanju direktora tog medija i kontrolišu finansijsko poslovanje, vrlo često pojavljuju kao autori pojedinih emisija, pa se tu može kriti jedan od razloga zašto redovno pružaju podršku Aleksandru Tijaniću". Tema autora Izveštaja bilo je i poslovanje RTS-a s manjim produkcijskim kućama, odnosno način međusobnog "prebijanja dugova" u kome je opet konstatovana povezanost sa agencijama, privatnim produkcijama i visokorangiranim političarima. "Poseban uticaj vlast ostvaruje preko RTS-a koji, umesto da bude javni servis građana i dalje predstavlja servis za političke strukture, ali i produkcija koje su blisko vezane za vrhove vladajućih stranaka i članove Upravnog odbora RTS-a", navodi se u Izveštaju. "Za efikasnu borbu protiv korupcije, koja predstavlja prioritetni interes građana Srbije, neophodna je nepodeljena podrška javnosti i civilnog društva, koja se može postići jedino posredstvom medija, pre svega javnog radiodifuznog servisa. Međutim, postavlja se pitanje kako RTS, budući da i sam posluje netransparentno, može doprineti borbi protiv korupcije?"

Savet se, osim RTS-a, posebno bavio i Republičkom radiodifuznom agencijom gde je ustanovljeno mnoštvo spornih odluka i imenovanja. Na osnovu analize tih odluka, finansijskog poslovanja i političkim igrama koje su bile pozadina dosadašnjem radu RRA, Savet je ocenio da ovo telo radi pod velikim pritiskom i "pod stalnim pritiskom političkih partija".

MOGUĆA REŠENJA: Na kraju obimnog i vrlo detaljnog Izveštaja, Savet za borbu protiv korupcije predložio je nekoliko mera koje bi doprinele poboljšanju medijske slike Srbije. Pre svega, predlaže se da se objave podaci o pravim vlasnicima medija, posebno u slučajevima kada se vlasnici kriju iz ofšor kompanija ili drugih privatnih lica. Osim toga, preporuka je da Komisija za zaštitu konkurencije, RRA i druga tela regulišu stepen medijske koncentracije (kada je u pitanju vlasništvo, ali i programska raznovrsnost, oglašavanje itd.), kao i da prate i podstiču medijski pluralizam i raznovrsnost. Preporučuje se takođe da se ograniče budžeti državnih institucija za reklamiranje i sankcionišu institucije koje tim aktivnostima krše Zakon o oglašavanju. Osim toga, preporuke se tiču načina angažovanja privatnih produkcija u programu javnog servisa, oglašavanja državnih institucija u medijima, kao i uređivanja sistema informisanja o radu Vlade – umesto vladinih agencija koje snimaju događaje i zatim ih prosleđuju medijima, predlaže se da Vlada raspiše jedinstven tender za usluge video-snimanja i da ih postavlja na svoju internet stranicu, kao i da raspiše tender za usluge pres-klipinga. Što se tiče RTS-a i RRA, Savet preporučuje da se svake godine objave zvanični rezultati o konkursima za izbor programa RTV produkcija i finansijski izveštaji. Takođe, preporuka je da se članovima Upravnog odbora RTS-a i Saveta RRA onemogući da istovremeno budu i producenti programa.

Priredila Tamara Skrozza