Intervju – Srećko Mihailović, sociolog:
Strah za sve

"Savremeno ‘tržište rada’ temelji se na deregulaciji i potpunoj neizvesnosti, pa se tako javlja svojevrsna kultura nesigurnosti", kaže za "Vreme" Srećko Mihailović

Često se suočavamo sa situacijama, i trivijalnim i ozbiljnim, u kojima nam se čini da smo postali jedan retko zabrinut, odnosno zaplašen narod. Imamo li zaista razloga za strah, borimo li se sa našim strahovima i odakle oni uopšte potiču? Strahujemo li, na primer, od ulaska u Evropsku uniju, od svetskih ratova, gubitka Kosova ili gubitka posla i ljudskih sloboda, ili pak za svoju egzistenciju? O strahovima građana Srbije, njihovoj prisutnosti, rasprostranjenosti, empirijskoj dokazivosti, razgovaramo sa sociologom Srećkom Mihailovićem, istraživačem javnog mnjenja, i kako nam se još predstavio, volonterom u udruženju građana Centar za razvoj sindikalizma.

"No, da na samom početku preciziramo", ukazuje Mihailović, "ovde govorimo o socijalnim strahovima, a ne o fobijama niti o socijalnim fobijama. U neku ruku govorimo o onim strahovima koji su normalna reakcija na stanje u društvu i gotovo racionalna reakcija na sameravanje naših kapaciteta sa mogućnostima da u takvom društvu ostvarimo određena postignuća. Reč je, dakle, o socijalnim strahovima iz sociološkog ugla, a ne o fobijama iz ugla psihologije."

"VREME": Da li su kod nas rađena empirijska istraživanja o takvim strahovima?

SREĆKO MIHAILOVIĆ: Koliko znam, nema posebnih i sistematskih empirijskih istraživanja prisustva i raširenosti socijalnih strahova među građanima Srbije. Ima istraživačkih podataka, ali podaci potiču iz raznih omnibus istraživanja u kojima se socijalnim strahovima pristupalo usput i više s ciljem da se odgovorima zadovolje tabloidna interesovanja za ovu temu. Izuzetno su retka empirijska ispitivanja u kojima su socijalni strahovi tretirani, na primer, kao jedan od indikatora za procenu građanskih aktivističkih kapaciteta ili jedan od indikatora za procenu karaktera datog političkog sistema, ili indikator procene socijalne ranjivosti određenih grupa. Izolovan pristup socijalnim strahovima, redukcija složenog društvenog fenomena samo na pitanje frekvencije strahova, malo toga govori, ako uopšte bilo šta govori.

Mogu li se ipak izvući neki pouzdani zaključci?

Podaci o socijalnim strahovima iz parcijalnih istraživačkih zahvata su prilično protivrečni. Kad pitate zaposlene građane da li se pribojavaju ili da li se plaše mogućnosti da izgube radno mesto, onda, u ovim vremenima čak svaki drugi iskaže tu bojazan, ali kada ispitaniku navedete listu strahova, pa čak i onda kada samo tražite da on navede sve strahove koje povremeno ima, onda će se broj ljudi uplašenih za radno mesto smanjiti za nekoliko puta. Pa tako, ako pitamo za strah od gubljenja radnog mesta, onda ispitanik u odgovor uključuje i strah od toga da neće naći drugo radno mesto, i strah od nezaposlenosti i svega onoga što ona sobom nosi kada postaje trajnija, a pre svega suočavanje sa preživljavanjem i gubljenjem identiteta. S druge strane, u ispitivanju čitave strukture strahova, bili bi razdvojeni strah od gubitka radnog mesta, strah od nezaposlenosti, strah od ekonomske neizvesnosti.

Pre nekoliko godina, u jednom istom istraživanju, na pitanje o strahu od gubljenja radnog mesta našli smo da 47 odsto zaposlenih ispitanika potvrđuje postojanje tog straha. Pri kraju istog upitnika pitali smo za postojanje ili nepostojanje čitave liste različitih strahova, pri čemu je pitanje o strahu od gubljenja radnog mesta bilo na vrhu liste. Međutim, sada je potvrdan odgovor navelo tek šest odsto zaposlenih.

Postoji li neka posebna, domaća "karakterna" crta kojom bi se objasnili naši strahovi?

Kad čoveka pitate da li ono što on može da postigne u životu zavisi od njega ili od ekonomske situacije, od države, vlade, "boga oca" ili koga već, dve trećine će vam odgovoriti da njegova postignuća malo zavise od njega, već da zavise od tih "spoljnih činilaca", dok će svaki treći iskazati uverenje da on može svojim trudom i radom da postigne mnogo toga.

Ovi i ovakvi nalazi su u skladu sa raširenim mišljenjem (koje se, inače, potvrđuje i u istraživanjima) da naš čovek više očekuje od drugih da urade nešto za njega, nego što je spreman sam da nešto preduzme i učini. No, reklo bi se da je i ovaj zaključak brz i površan. Naime, nailazimo na korelaciju između uverenja da mnogo toga zavisi od drugih i indicija o našim kapacitetima za određena postignuća, pa tako manje obrazovani češće ističu zavisnost od drugih (od "države" pre svih), nego oni obrazovaniji. Najmanje potentnosti pokazuju ispitanici sa osnovnom školom (četvrtina), a ostali su ujednačeni. Osećaj nemoći najčešće ispoljavaju domaćice, poljoprivrednici i nekvalifikovani radnici, a u odnosu na ostale nešto su potentniji stručnjaci i tehničari. Ukupno uzev, možemo reći da je omnipotentnost u nas prilično retka pojava. Zaključak je da "naš čovek" nije prilagođen strogim uslovima koje nameće tržišno društvo u kojem živimo; on nije prilagođen ni obrazovno, ni psihološki, ni politički... Pa zar tu nema mesta za velike neizvesnosti i za raznorazne strahove.

Koji bi, po vama, bio osnovni uzrok današnjih socijalnih strahova građana Srbije?

Generator socijalnih strahova u doba ovih velikih ekonomskih kriza, u nas i drugde, jeste nesigurno radno mesto i smanjene mogućnosti zapošljavanja. Famozna fleksibilnost radnog odnosa donela je veliku neizvesnost za sve nezaposlene. Priča o fleksigurnosti je ideološka bajka u koju poveruju samo oni koji imaju barem relativno sigurno radno mesto. Savremeno "tržište rada" temelji se na deregulaciji i potpunoj neizvesnosti, javlja se svojevrsna kultura nesigurnosti. Strah od gubitka radnog mesta i nemogućnosti ponovnog zapošljavanja normalne su posledice takvog stanja stvari. Ostati danas izvan rada, znači ostati bez prihoda, a trajnija nezaposlenost vodi u socijalno isključenje i dovodi do egzistencijalne ugroženosti.

Ivana Milanović Hrašovec