Intervju – Stiven Grinblat, šekspirolog:
Pisanje Šekspira

"Nijedan umetnik ne može postati ‘autor sebe’. Uvek morate pregovarati sa svojom slobodom i kulturnim ograničenjima"

Profesor društvenih nauka na Harvardu i jedan od najcenjenijih savremenih šekspirologa Stiven Grinblat, posetio je Beograd 29. novembra. Povod je bila beogradska premijera predstave "Šekspir: Izgubljeno/nađeno", koja je deo međunarodnog projekta "Kardenio", čiji je tvorac ovaj harvardski profesor. Ovaj posebni umetnički i kulturološki poduhvat dosad je obuhvatio SAD, Brazil, Tursku, Egipat, Indiju, Japan i samo četiri evropske prestonice, te je istinska privilegija što se Beograd, osim Zagreba, Varšave i Madrida, našao u ovom odabranom društvu. Projekat je započet još 2003. godine, kada je Stiven Grinblat zajedno sa američkim piscem drama Čarlsom Mijem napisao dramu "Kardenio" inspirisanu izgubljenim Šekspirovim tekstom nastalim na osnovu epizode iz Servantesovog "Don Kihota". Predstava je premijerno izvedena pet godina kasnije na Kembridžu (u Masačusetsu), a nakon svetske premijere usledila je svojevrsna globalna turneja tokom koje je svako izvođenje bilo zasebna inscenacija. Namera autora bila je da vidi šta se događa sa pričom, nastalom u sredini koja ima svoje pretpostavke, predrasude, stege i konvencije, kada je preobraze za izvođenje u drugačijem svetu koji ima sopstvene kulturne okolnosti. Harvardski profesor održao je na dan igranja beogradskog "Kardenija" i predavanje pred mnogobrojnom publikom u Narodnoj biblioteci na temu "Šekspirova autonomija". Ovaj čuveni šekspirolog nagrađen je 16. novembra za svoje delo "Zaokret – kako je svet postao moderan" američkom Nacionalnom nagradom za najbolju knjigu godine, koja se još naziva i "književnim oskarom". Osim Šekspirom, Stiven Grinblat se bavi i renesansnom književnošću i književnom teorijom. Tvorac je sintagme "novi istorizam" i jedan je od začetnika istoimenog književno-teorijskog pravca, koji rekonstruiše biografije pisaca i okolnosti nastanka književnih dela uzimajući u obzir društveno-istorijski kontekst.

"VREME": "Kardenio" je eksperiment kulturne mobilnosti sa velikim geografskim i kulturnim opsegom – od Masačusetsa do Tokija, zbog čega nijedno izvođenje nije bilo identično prethodnom. Uprkos tome i bez pretenzije da ga poredite sa ostalima, kakav je utisak na vas ostavila beogradska inscenacija "Kardenija"?

STIVEN GRINBLAT: Nisam sklon da poredim izvođenja iz ovog projekta, upravo zato što je svako bilo iskustvo za sebe. Ono što je, međutim, veoma dopadljivo u ovoj adaptaciji jeste gluma – izuzetno je živahna; scenski pokret, gest i telesnost glumaca je odlična. Takođe, neka rediteljska rešenja su veoma uspela. Ono što je odstupanje od teksta, koji smo Čarls Mi i ja napisali, jesu metateatralni momenti i to mi se veoma svidelo u ovoj rediteljskoj postavci. Nažalost, kako ne znam jezik, ne mogu da komentarišem taj aspekt predstave.

Naslov Šekspirovog "Kardenija" javlja se u pisanim izvorima s početka XVII veka, zatim se tekst gubi, da bi ponovo bio pronađen u XVIII veku, a na kraju 1808. godine nestaje u požaru londonskog Koventgarden hausa. Dva veka kasnije koristeći se izvorom, koji je i Šekspiru bio inspiracija za njegovu komediju, epizodom iz "Don Kihota" i osamnaestovekovnom obradom "Kardenija" – "Dvostruka laž" Luisa Teobalda, vi i Čarls Mi pišete "novog" "Kardenija". Koliko vas sudbina Šekspirovog teksta podseća na šekspirovski komički zaplet i koliko ste se osetili slobodno dok ste pisali "Kardenija"?

Tokom pisanja osetio sam se slobodno, ali i ograničeno. Mislim da ne bih bio u stanju da napišem ovaj tekst da nije bilo koautora Čaka Mija, koji je profesionalni dramski pisac. Njegova uputstva su bila dragocena. Što se tiče sudbine "Kardenija" ona svakako podseća na dramski zaplet.

U kontekstu vašeg predavanja sa temom "Šekspirova autonomija", na koji način mislite da umetnik može postati, da citiram Šekspirovog Koriolana "autor samog sebe" – može li umetnik uopšte biti autonoman?

Rekao bih da ne može. Nijedan umetnik ne može strogo govoreći postati "autor sebe", ne samo zato što on mora da se obrati nekome izvan sebe, u suprotnom bi bio potpuno izolovan u sopstvo, nego takođe zbog medija kojim radi – jezikom, ukoliko je verbalni umetnik, pesnik, romanopisac ili scenarista. Radite sa jezikom koji niste izmislili. Šekspir jeste izmislio mnogo reči, naročito u "Hamletu", ali nije ih mogao izmisliti sve. Zapravo je u slučaju te tragedije iskoristio staru priču koja je cirkulisala. Tako da uvek morate pregovarati sa svojom slobodom i kulturnim ograničenjima.

Na predavanju ste, dajući kao primer poslednju repliku iz "Sna letnje noći", pomenuli da je umetnost autonomna samo kao san, odnosno samo kada se legitimiše kao ne-realnost, fikcija. Dakle, slobodna samo ukoliko ne postoje konsekvence u stvarnom životu.

Čini mi se da je Šekspir mislio da za javnu umetnost, onu koju je on stvarao, a koja je u svetu, na obdanici, a ne u snovima koje imamo usred noći – da za nju postoje konsekvence. No, ne znači da je zbog toga bio sklon autocenzuri, niti da je nemilosrdno bio posvećen jednoj ili drugoj moralnoj liniji. On je zapravo bivao sve oprezniji zbog činjenice da je njegov rad obitavao u svetu i obraćao mu se. To ne znači da je pripadao bilo kojoj partiji, stranci, ili da nije rekao ono što je želeo, ali mislim da je bio rastuće obazriv, kada je vagao moralnu i etičku težinu sopstvene umetnosti.

Boško Štulić, Jelena Višnjić