Novogovor:
Kandidat

Osoba koja je viđena za neko priznanje, ali i ona koja bi sama od sebe i za sebe htela da dobije nagradu, neki položaj, status, pohvalu, aplauz...

Ili da je izaberu u neko zvanje, službu, šahovski ili bilo koji klub osobenih i odabranih. I student koji priprema diplomu, devojke i momci koji bi da ih izaberu za nešto, makar i sveštenice/ke... Candidatus je odeven u belu togu koju nose svi oni koji su u potrazi za nekom službom.

Teško da je onu Titovu Jugoslaviju moguće zamisliti kao molitelja u pokajničkoj odeći na pragu Evrope. Sada, „Evropa" je ta koja bi da nas uvede u njeno pravilo službe, ali samo uz pomoć i podršku domaćih vlastodržaca i podrazumevanu sveopštu podršku građana.

I Evropski i naš argument za kandidaturu je da smo oduvek bili deo nje. Gubi se iz vida onaj geografski argument, da je Evropa samo malecki deo Azije, a Azija sa svim tim prirepcima deo nečeg još većeg.

Što se novogovora tiče, oko pojma kandidata vrte se i druge dvosmislene reči. Kandidovanje – ko, koga, zašto, u čijem interesu... Imenovanje kandidata, sad i ovde poznatio kao nominacija, postupak u kom na važne izbore izlazi samo jedan, kao što i treba. I to, na sreću, nismo mi izmislili, šta god o tome da mislite. Reda radi, državnopravni i državotvorni Rimljani su od kandidata očekivali da se građanima obrate javnim govorima i učestvuju u raspravama s drugim kandidatima, ali ne i da birače kupuju hlebom, igrama, masovnim žderačkim orgijama i besplatnim pićem. Zakonsko ograničenje te vrste političkog delovanja, gle čuda, nikada nije uspevalo.

Zato su stari Grci, u kratkom i blještavom razdoblju pre no što će politički propasti, uživali luksuz da sve svoje važne javne funkcionere biraju – kockom.

Problem s našim klečanjem pred vratima Evrope nije samo to što Evropa molbama manje veruje no Moskva suzama, nego što onaj na pragu nema pojma šta bi hteo. Tu se priča završava. Na geografiji: Srbija je u Evropi – kao i Hrvatska, Makedonija, Kosovo, Albanija, čak i Crna Gora, da o drugima ne pričamo – ali „evropski" politički sistem određuje koliko će ko da puši dok ne uđe.

A onda, pevamo Gaudeamus igitur i Oda radosti i... I svašta. Proterivanje Cigana i Evropljana drugog reda. Čak i bez toga, samo zbog zezanja bilo bi zanimljivo odbiti kartu za „ulazak".

Bio sam u Evropi, zanimljiva je. Ali nije bogznašta. A svakako nije sve.

Aleksandar Ćirić