Lisica i ždral Pas duše Da ne sekiram bližnje i da ne pišem o stvarima kojima nisam dorastao, nego da se držim ja fino onoga za šta sam merodavan i lično zainteresovan, a?

piše: Ljubomir Živkov

Tako ćemo i postupiti, tebi se vraćam, dnevniče, verni psu moje duše, Gombrovič te je tako definisao, ko to jednom pročita – ne zaboravlja. Vetar lupa vratima od verande u Farkaždinu premda su zatvorena, to je zato što sam vas odbravio ili je tako kad god kao danas duva vetar, čuo neko ne čuo? Odjednom se smrklo, a još nema pola pet, ne vide se više paučinasti skeleti grozdova koje ove godine nisam obrao, došao sam oko pola tri i bilo je nestvarno sunčano, već sa kapidžika video sam da su smokve obmotane džakovima od hartije, komšija Ljuba nije čekao na moj dolazak tako da su prvi mraz predstavnice Mediterana bile dočekale ušuškane slamom i papirom, na gredici u šupi visi vreća sa sakupljenim orasima, potkresao sam brezi grane, zaklanjaju mi vidik, mada su i one i te kakav vidik, ali smetaju i lozi; sama breza kao da je imala dve krošnje, na vrhu i oko struka, sad prvi put glumim plastičnog drvenog hirurga, raspitao sam se hoće li estetska intervenca rasteniu škoditi, neće, ako se uradi u poznu jesen ili pre nego što pukne proleće, e, novom testerom iz "Uradi sam" posekao sam nazovimo je donju krošnju i poželeo novoj frizuri na dugačkom vratu i celoj brezi zdrav i dug život, stala si u kola, kad sam te odabrao u rasadniku na Pančevačkom putu, a sad si visoka tačno koliko i kuća!

Drugu brezu koja je izgledala zdepasta i priprosta, a sad nadmašuje ovu visoku po lepoti (po broju grana, obliku krošnje, jedrom lišću), nisam dirao, ali kad ne kročiš u kuću mesec dana svašta čeka na tebe, prošli put sam u žurbi otišao ne očistivši peć i šporet, kad opet dođem biće sneg kao u "Fargu" pa ću samo potpaliti šapurine i dometnuti drva; pre nego što je Sunce naglo zašlo (ovo ja zovem pomračenje, a ne ono u subotu!),

čistio sam mokro, slepljeno i već natrulo lišće: zapušilo je bilo odvod između dvorišta i uličnog kanala, ucrtanog u ruralistički plan Tamiškog Banata bog te pita koje godine, u poštanskom sandučetu koje sam punonadežno bio okačio pre šest godina i u koje je malo šta bilo ubačeno, gle, beli se nešto, otključam metalna vratašca, pokulja sadržaj kao da sam nastanjen u EU ili u USA, računi za struju, ponuda da iskoristim bonus od pet posto, nađem još jednu ispresavijanu načetvoro publikaciju, nikad da je otvorim – plan Farkaždina! Prvi put ga vidim, štampao ga i doneo čak ovamo vojvođanski ogranak DS, evo, kao što vas satelit stalno vidi tako i mi u Novome Sadu znamo za vas, hvala, braćo, da, ovo dugačko je Kurjačka kuća, preko puta i neznatno južnije je mesto tvorbe ovog teksta, lepo se vide moja i Ivina njiva na utrinama, tu ću da gajim zdravu hranu i da me glava ne boli. Da, našao sam i prvi reklamni letak, dolazi progres i ovamo, da vidimo, Otkup svih vrsta otpadnih metala, TR BORKO ČELIK, Šajkaš, Železnička 2 (kod železničke stanice), ja da sam na mestu vlasnika registrovao bih kompaniju pod imenom "Baščelik", prezime mi Čelik, otkupljujem metale, stanujem u Železničkoj ulici, toska dorozhnaia/zheleznaia/svistela serdce razryvaia.

Sa trešnjom ne znam šta ću, nisam video živo biće koje toliko prkosi simetriji i ravnoteži, izgleda kao onaj signal na pruzi (da voz sačeka ili da nastavi: bolje i na tu skretnicu što me je podsetila, a ne odmah na vešala), ima praktično samo jednu granu, debelu i poprečnu na stablo; višnje su pak lepe, njih sam za razliku od grožđa brao u više navrata, kako su koje sazrevale, i uvek kad mi se činilo da sam pregledao i obrao sve zrele plodove našao bih pod nekim uglom, iza nekih listova, jednu višnju zaboravljenu a lepšu od svih ubranih, tako u poslednjoj kući na kraju ulice, možda i slepe, živi devojka lepa toliko da zamisliti ne možete, ili na vekternici privodi kraju mladost ćerka železničara, krasavica koju tek poneki putnik u magnovenju ugleda, da bi ju u tome magnovenju, šta god to bilo, isto tako i zaboravio, a druga bi priča bila da joj je otac šef stanice, gde već ne možeš biti toliko lep a trajno nezapažen.

Eto, red po red, obradih urbanizaciju sela, prve reklamne laste – nije li to prijatnije nego pitati se zašto ono što si po služb. dužnosti uradio nije na internetu? Ali zar nije dovoljno biti u novinama?! Kao građanin SSSR-a sam: na raspolaganju mi onolika rodina, a ja bih baš u inostranstvo! (Postaje sibirski sveže na ovoj verandi, zastakljenoj, ali opet dugo i negrejanoj, sedim u jakni, imam ušanku, i sam sebe bodrim, hajde, Šalamove, možeš ti to!) Pa dobro, šta to bi sa internetom? Možda je puka slučajnost, možda je naslov zazvučao raskolnički, možda smo kolega D. T. i ja prve šare u budućem šaranju, gde neće sve kolumne biti besplatno izložene na internetu, tek, moj prethodni domaći mogahu da čitaju samo pretplatnici – puki namernik i znatiželjnik poljubio je vrata portala našego.

Prvi me je jedan dragi mesečnik držao od svoga postanja držao podalje od interneta, njihovim se stopama zaputio dnevni list koji opskrbljujem jednom kolumnom nedeljno, tešio sam se da na taj način sugerišu stanovništvu da kupi novine, a ne da uživa besplatno na internetu, ali ono sovjetsko čuvstvo osujećenosti nije me napuštalo, kstati, ni tamo gde pišem baš za internet ne cvetaju mi baš ruže, na jednome mi je sajtu nekada svaki novi uradak bivao u levom gornjem uglu naslovne strane makar jedan ili dva dana, u poslednje vreme eto mene odmah na trećoj ili četvrtoj poziciji odakle neumitno i brzo klizim ka zaboravu preskačući druge autore, ja sam vaša Ana Ivanović, mislio sam, nikad više na vrhu; sad su me i najrođeniji malko skrajnuli sa svetske pozornice: nisi obrukao porodicu, ali je možda ipak bolje da ne iskoračiš iz našeg tiraža.