"Sedi gde si"; VREME 1093

Prvo da kažem – ja sam veliki pristalica mogućnosti da se deca školuju kod kuće. (Inače po struci sam učitelj i specijalni pedagog, školovao sam se i radio u Švajcarskoj i Nemačkoj, i 20 godina radim sa decom u raznim ustanovama internatskog tipa. Pored toga imamo naših šestoro, jednog studenta, četvoro školaca i jednog predškolca).

U zapadnim zemljama ta mogućnost postoji odavno, ali s obzirom na to kakav je naš školski sistem nama je ta mogućnost još potrebnija. Privatnih škola ima malo i skupe su za naše uslove, a državne škole ne rešavaju nagomilane probleme, zbunjeni su, povlače se, i osim časnih izuzetaka nisu spremni da se bore da školu i svoj rad prilagode dečjim potrebama.

Imamo veliki problem vršnjačkog nasilja u školama. Dobar pedagog bi shvatio poruku koju nam deca šalju, vapaj za postavljanjem jasnih granica. Potrebno im je da neko preuzme odgovornost za njih, da ih vodi i usmerava i da njima skine sa pleća preveliku odgovornost koju smo im u ime dečjih prava natovarili. U traženju tih jasnih granica deca reaguju agresijom, organizuju se u grupe koje postavljaju svoja pravila (prilično diskutabilna i najčešće problematična), ali njima je red potreban, i ako im mi to ne omogućimo, oni će se već snaći. Bolja su i loša pravila nego nikakva pravila. A za to u školi uglavnom niko nije spreman.

Drugi veliki problem je što je deci potreban pokret, i ako ih zbog bezbednosti dovozimo u školu, oni u školi uglavnom sede, a nastavljaju i kod kuće uz TV ili kompjuter. Njihova potreba za pokretom će negde morati da ispolji. I eto nam dijagnoze – hiperaktivno dete. A sve bi bilo drugačije ( znam iz iskustva) kada bi se nastava odvijala kroz pokret i igru. Da ne pričam sada o najnovijim istraživanjima koja pokazuju da je upravo pokret ključan za proces učenja i pamćenja. I ovo se ne odnosi samo na niže razrede, takav način rada je moguć i poželjan čak i u srednjoj školi.

Škola je prilagođena samo jednom tipu dece – verbalno i matematički sposobnoj, mirnoj i ćutljivoj, dok ih ne udostojimo da ih nešto pitamo. Sva druga dobiju epitet problematičnih, i onda kasnije, kad neka od njih postanu veliki slikari, glumci šahisti ili šta već, mi prepričavamo kao kuriozitet kako su, eto, i oni bili "loši" đaci. Ako se ne prilagodiš školi takvoj kakva jeste, kruta i rigidna, naravno da si ti problem a ne škola! I škola je namenjena isključivo zdravima, pošto ako neko izostane nekoliko dana i pritom je bolestan i ne može vredno da radi domaće zadatke, ne postoji mogućnost da to propušteno nadoknadi bez velikog angažovanja roditelja ili privatnog nastavnika. Mi smo već u situaciji da kod kuće organizujemo paralelnu nastavu, pri čemu su deca sa nama mnogo kraće nego u školi. Skraćivanjem gradiva izbačeno je "meso", objašnjenja i priče koje čine gradivo zanimljivim, a ostavljeni su goli podaci i definicije koje možeš samo da naučiš napamet bez razumevanja. A takvo "znanje" traje kratko i nema nikakvu upotrebnu vrednost.

U školi nema radosti i to je ono što je najgore. Naša deca su u školu otišla pripremljena, željna učenja, što je inače njihova prirodna potreba. I onda smo gledali kako se svaki dan ta želja pomalo gasi, i već u drugom razredu škola postaje kuluk.

Pre par godina bili smo organizovali obuku za jednu grupu učitelja koja je htela da promeni svoj način rada, i svi su bili oduševljeni. Dobijali su one praktične veštine i znanja (izgradnja i čuvanje autoriteta, pravljenje pozitivne atmosfere u razredu, rad sa različitom decom) koji su suština učiteljskog rada. Ali to je bila jedna grupa, i na tome se završilo. Nažalost niko od njih nije učitelj našoj deci, i jedina nam je uteha da smo bar nekoj deci na taj način učinili život lepšim.

Samo za trenutak da se zapitamo – a zašto je osnovna škola obavezna? Pravi odgovor je: da bi sva deca imala veće mogućnosti života i snalaženja u svetu odraslih. A šta da radimo ako škola ovakva kakva je to ne radi? Pomenuta je odredba da dete posle kućnog obrazovanja koje na ispitu ne zadovolji mora da se uključi u redovno školovanje. A sta ćemo sa decom koja u redovnoj školi ne zadovolje i moraju da ponavljaju razred? Hoćemo li njih da uputimo na kućno školovanje? I da li ja, kao odgovoran i stručan roditelj, mogu da uradim ono što znam da je za moju decu najbolje ili treba da prepustim državi da moju decu priprema za život, što inače radi prilično traljavo. Ja znam da je ovo moguće samo za mali broj dece, one čiji su roditelji sposobni i spremni da svoj život poprilično promene i prilagode deci, ali nažalost, to je jedino što ja mogu da uradim za svoju decu. Bilo bi lepo da postoje razne privatne škole sa različitim načinima rada, i još pritom dostupne našim platežnim mogućnostima, ili da učitelji uče i prate novosti u obrazovanju pa da se u državnim školama otvaraju posebna ogledna odeljenja. Ali dok se to ne desi ovo je neki minimum koji bi trebalo omogućiti.

Miša Petrović, učitelj