Zoom Porezi i dužnici – Gde nestadoše Mišković, Beko, Kostić... i zašto su zaćutali glasnogovornici teze da je sve što je srpsko a bogato, sumnjivo Pretpostavljam da su oni, takozvani tajkuni, sa olakšanjem dočekali promenu zakona i otvaranje mogućnosti da Poreska uprava najzad obelodani ko su najveći dužnici. Ko je pažljivo gledao te spiskove, imao je osećaj da hoda po groblju slonova

piše: Dragoljub Žarković

Novogodišnje poslanice: Kukumavčenje i odsustvo humora

Šta nas čeka u 2012. godini? Izređalo se, u ovim danima od Božića do Božića, na stotine katastrofičara koji olako predviđaju smak svakog smisla i sveta. Ta vrsta pameti nikad nije na gubitku. Ako pogode reći će da su bili u pravu, a ako promaše niko ih i neće pitati o čemu su onomad govorili. Ljudsko pamćenje se u doba zla razlikuje od pamćenja u vreme berićeta. Biti pesimista je toliko lako da to postaje unosno zanimanje, čitave legije srpske elite podigle su steg s očerupanim orlom i ponavljaju mantru da će nam biti još teže nego što nam je bilo, računajući samo na to da ćemo sve zaboraviti ukoliko ove godine ne bude gore nego što je bilo prošle.

Sirotinjska društva, a mi to jesmo, počivaju na blagdanskim željama za dobrim zdravljem i veri da će iz toga da proistekne sve ostalo. Od deset ljudi samo jedan vam poželi uspeh u poslu.

Od pomenutih desetoro barem petoro uz zdravlje pominju i sreću, kao da se i oni nadaju da bi mogla da vam zapadne sedmica u igri Loto. Ostatak nešto mrmlja o porodici i miru u svetu, maltene kao da biramo najlepšu na toj istoj planeti, a ostatak ostatka šalje SMS poruke tipa – Za dane nove, za dane bolje, za sve ono što sreća se zove, za radost i lepotu, za sve najlepše u životu.

Na to su ličile i novogodišnje poslanice srpskih političkih lidera, ako ste imali živaca da ih slušate. Pune patetike i slutnji, neprekinuti niz kukumavčenja, odsustvo humora i, što je najgore, bilo kakve jasne ideje o napretku društva. Možda ovo ne bi bilo toliko primetno da svečarski ton nije dominirao nad vestima iz stvarnog života. Nekoliko strahota iz crne hronike samo su ogolile napor političara da ispune ostatak medijskog vremena i što ih je bilo više bili su sve – prazniji.

Red ljudske nesreće, dva reda analitičkog pesimizma, višeslojno političko pojanje – od Dečana do Banjaluke, eto to vam je bio recept za slaganje srpske praznične sarme, podgrevane od jedne novogodišnje trpeze do ove koja stiže sa trinaest ortodoksnih dana zakašnjenja, što je malo kašnjenje u odnosu na sva ostala. Uključujući i referendum na severu Kosova oko koga je sve jasno kad su u pitanju odgovor i posledice, ali nije baš jasno kako glasi samo pitanje.

Spisak najvećih dužnika: Šta bi sa tajkunima

Ali, na jedno pitanje ipak smo ovih dana dobili odgovor – ko su najveći poreski dužnici u Srbiji? Javnost je zgranuta. Kako to da na spisku nema tajkuna, omiljene lovine srpske malograđanštine, i toj grupaciji dodvorenih agencija, organizacija i pojedinaca koji su napravili karijeru na tvrdnji da u Srbiji niko ne može biti bogat i uspešan a da osim što pljačka građane ne pljačka i državu tako što ne plaća porez.

Taj spisak najvećih dužnika koji je, napokon, objavila Poreska uprava, od čitave grupe udarnika na poništavanju ideje o mogućnosti postojanja srpskog krupnog kapitala kao efikasnog oblika političke emancipacije Srbije, dočekan je mukom, ćutanjem, nekom vrstom nelagode... Kako to da tu nisu Mišković, Beko, Kostić i drugovi, kad mi već godinama tvrdimo da oni izbegavaju, u dogovoru s državom, plaćanje svojih obaveza prema zajednici. Glasnogovornici glasina da srpski krupni kapital počiva na privilegiji da uskraćuje prihod državnoj kasi ostali su nemi.

To je nešto analogno situaciji u kojoj su galamili da je Mišković nosilac monopola u srpskoj maloprodaji, a za belgijski Delez koji je kupio i, u međuvremenu, uvećao imperiju spremno tvrde da će nas maltene uvesti u Evropu, a monopol niko ne pominje jer firma nije srpska pa zato valjda nije ni sumnjiva.

Mogu da zamislim očaj tog sveta punog prezrenja prema svemu što je srpsko, pa još krupno, i koji se fiksirao u osporavanju krupnih preduzetnika u nedostatku duge lovine na političkom tržištu. Kako je moguće, kad smo tvrdili suprotno, da tajkuni nisu ni poslovno ni lično dužni državnom budžetu?

Kao prvo, ni ne bi bili uspešni da ne plaćaju porez na poslovne transakcije u skladu sa zakonom, a drugo, nisu glupi da ne angažuju inače skupe agencije koje ih podučavaju maksimizaciji poslovne i lične poreske politike.

Pretpostavljam da su oni, takozvani tajkuni, sa olakšanjem dočekali promenu zakona i otvaranje mogućnosti da Poreska uprava najzad obelodani ko su najveći dužnici. Ko je pažljivo gledao te spiskove, imao je osećaj da hoda po groblju slonova i mogao je da shvati da najveći poreski dužnici potiču iz vremena tranzicionog grča i gubitnika, a ne iz redova tranzicionih dobitnika.

Dobro, sloj bogatih nije se ovim baš dočepao raja, ali ni one biblijske iglene uši nisu uske koliko su bile dok nije postalo jasno da njih nema na spisku.

Prilika za upoznavanje: Izbori, pa još i opšti

Bliže se izbori. Sasvim je mogućno da budu baš opšti. Dakle i predsednički. Sve će biti jasno za mesec, dva dana. Ne bih umeo da vam kažem kako da glasate, ali čuvajte se onih koji bi hteli da se prema njima ophodimo kao da su oni svoj vlastiti ogromni kip koji je podigao zadivljen i zahvalan narod.

Izbori su idealna prilika ne samo da mi kažemo šta mislimo o njima, već i da oni pokažu šta misle o sebi. Biće to dobra prilika da se još bolje upoznamo.