Godina koju smo ispratili biće u internet istoriji upamćena kao godina aktivizma na društvenim mrežama. Već na njenom početku zasule su nas vesti o zakazivanju protesta na severu Afrike korišćenjem Tvitera i Fejsbuka. Onda se taj princip proširio na Britaniju tokom leta, a u jesen i na SAD, kao osnovno sredstvo za komuniciranje neformalnog pokreta Okupirajmo Volstrit. Time su društveni mediji definitivno prestali da budu razbibriga i kasica-prasica američkih političkih kandidata, već moćno komunikacioni sredstvo sa kojim, doduše, političari u Srbiji ne znaju šta bi.

U 2011. nekoliko srpskih političara počelo je da tvituje (najuporniji su Oliver Dulić, Gordana Čomić i Jelena Trivan, svi iz DS-a što je zanimljivo, ali rekao bih beznačajno). Budući da nam izbori dahću za vrat i mogu se očekivati između marta i maja, a da su korisnici Tvitera verovatno najuticajniji deo društva i još pravilno raspoređeni po celoj zemlji, za očekivati je da se taj broj tviteraški svesnih političara rapidno uveća. Šta god budu radili, dobrodošlo je, samo ne treba da gaje velike nade. Ne zbog toga što je Tviter pogrešan medij, već zato što stižu prekasno. Da bi se na Tviteru uspostavila "ličnost", potrebno je najmanje godinu dana upornog tvitovanja i prolazak kroz razne faze kod kolega tviteraša, od opšteg oduševljenja do masovnog ponižavanja. Najvažnije je, naravno, da korisnik iskreno razume medij i da je spreman da se njime bavi i nakon što bude izabran na funkciju, što je u Srbiji malo verovatno.

Godina koju smo mi ostavili, ostavila nam je i novu muku zvanu "muzički dinar". Prema najavama svaki novi uređaj koji potencijalno može da nosi muziku ili da posluži u svrhu njenog reprodukovanja biće opterećen izvesnom taksom. To će poskupeti hardver koji se ionako sve teže prodaje, ali informatičare više boli nelogičnost ove mere. Zašto, recimo, kompozitori i muzičari ne uplaćuju posle svakog koncerta "informatički dinar" jer su prilikom sviranja i stvaranja koristili računare i softver (ako i nisu, nema veze, mogli su) pa to nek ide, na primer, Društvu informatičara Srbije za šta god treba? U krajnjoj liniji dva esnafa bi mogla da se kompenzuju, dinar za dinar pa kome šta pretekne.

Dva događaja su obeležila informatičku 2011. u celom svetu. Prvi je, svakako, smrt Stiva Džobsa, osnivača Epla i čoveka koji je osmislio način kako većina nas danas koristi računare. Onima koji pomalo zlobno postavljaju pitanje, šta je to Džobs izmislio, treba uzvratiti kontrapitanjem: Kako se zove čovek koji je smislio i napravio reket kojim igra Novak Đoković?

Drugi događaj je tablet revolucija, odnosno omasovljavanje nove vrste računara, takoreći džepnog (taman koliko je laptop bio za u krilo). U kombinaciji sa klaud severima i bežičnim internetom tableti će potpuno promeniti naš doživljaj interneta i informatike u narednoj deceniji.

Srbija se, naravno, već potrudila da start te trke ignoriše. Ali to neka bude tema narede nedelje.

Zoran Stanojević