Tajni projekti:
Dosije Y

Strogo poverljivi američki katalog neubojitog oružja pokazuje još jednu od pojava karakterističnu za mnoge tajne projekte – idealnu mogućnost da veliki broj ljudi godinama troši značajna sredstva i da za ta sredstva ne mora nešto i da proizvede

Početkom meseca, zapadni mediji su veliku pažnju posvetili još jednom od tajnih američkih izveštaja koji je procureo u javnost, a koji je iznova otvorio prozor u uglavnom bizarni svet strogo poverljivih projekata razvoja novih oružja. Naime, na internetu se pojavio izveštaj pod nazivom Katalog neubojitog oružja (Non-Lethal Weapons Reference Book), koji je, navodno, potekao iz opskurne agencije američkog ministarstva odbrane pod nazivom Zajednička direkcija za neubojita oružja, skraćeno nazivana JNLWD (Joint Non-Lethal Weapons Directorate).

Ovaj katalog na 100 strana obrađuje pedeset tajnih vladinih projekata koje američki naučnici razvijaju od 1995. sa početnom idejom da stvore neubojita oružja za konfliktne oblasti kakve su Bosna i Hercegovina ili Somalija. Ceo dosije objavio je sajt publicintelligence.net, koji spada u sve veću grupu novih internet portala koji obelodanjuju tajne dokumente američke vlade. No, mada su o njemu nakon Nove godine raspredali svi veći mediji na Zapadu, misteriozni Katalog jedva da je izazvao i deo pažnje kakvu su imali Wikileaks dokumenti.

U Srbiji, u prazničnoj letargiji, nije pomenut čak ni među tradicionalnim teoretičarima zavere, uprkos tome što je oružje iz Kataloga razvijano i za primenu u Bosni. Jedan broj stručnjaka na Zapadu čak veruje da su Katalog, ako je uopšte autentičan, u javnost izneli sami naučnici ili šefovi pojedinih projekata, kako bi skrenuli pažnju na sebe i tako obezbedili finansijsku podršku. Predstavnici Ministarstva odbrane SAD su pritom izjavili da ne mogu ni da potvrde ni da demantuju autentičnost Kataloga.

STROGO POVERLJIVO: Međutim, sadržaj ovog sumnjivog dosijea daje divan uvid u čarobni svet tajnih projekata. Sastavljen kao "lista želja", Katalog daje karakteristike svakog tajnog oružja, njihove efikasnosti, dejstva i namene, ali ne i primene, budući da je reč isključivo o neostvarljivim idejama.

JNLWD je za razvoj 50 različitih tipova neubojitog oružja godišnje trošio malo manje od 400 miliona dolara, a da pritom nijedan od 50 projekata nikad nije zaživeo. Između ostalog i zato što ideje iz kataloga deluju toliko suludo da su kišobrani Džejmsa Bonda koji ispaljuju vatrene strele i časovnici sa laserskim snopom uverljiviji od njih.

Sama neubojita oružja jesu važna tema kako za istraživače tako i za sve vrste oružanih formacija, a pre svega mirovnih ili policijskih. Ona se ustaljeno sreću u radu svih policija na svetu i najčešće su vezana za tehnička sredstva koja se koriste u razbijanju demonstracija.

Neubojita sredstava se inače koriste u svim onim situacijama kad se želi zaustaviti širenje konflikta ili čak učiniti nešto po pitanju njegovih štetnih posledica po civile. Poznat je i primer njihove upotrebe u Somaliji 1995, kada ih je jedna američka jedinica koristila da udalji civile iz zone oružanih sukoba.

No, poznavaoci ove tematike smatraju da u efikasnija sredstva za ovu namenu spadaju obični gumeni meci kojih ima raznih vrsta, ali se svi, kao i sva druga neubojita oružja, mogu ipak pokazati smrtonosnim u određenim okolnostima. Postoje hemijska sredstva poput savremenih šok bombi ili narkotičkih tableta kojima se gađaju demonstranti, a kakve su razvijane u Češkoj, ipak teško je zamisliti išta efikasnije od suzavca.

No, ideja za neubojita oružja ni inače ne manjka. Jedan izveštaj koji je 2008. godine u Velikoj Britaniji predat nacionalnoj arhivi i potom objavljen u medijima predstavio je spisak neubojitog oružja koje su 1971. Britanci počeli da razvijaju za razbijanje demonstracija u Severnoj Irskoj, nakon mučnog iskustva za zloglasnom "krvavom nedeljom" (bloody sunday). Taj izveštaj je svetu predstavio ideje o raznim narkoticima koji se mogu baciti na demonstrante, o vatrenim zavesama i strelicama za uspavljivanje.

NEVOLJNE RADNJE: Većina sredstava koja se našla u dosijeu američkog JNLWD-a podrazumeva izazivanje privremenog slepila, gluvoće ili gubitka ravnoteže onog na koga se neubojito oružje primenjuje. No, ima i onih koja deluju na podmornice, avione ili pak velike grupe ljudi. Tako je sredstvima JNLWD-a razvijan sistem za upravljanje kretanja mase pomoću emitovanja toplotnog zračenja koje kod ljudi izaziva neprijatan osećaj i nagoni ih na "nevoljno" kretanje.

Sa druge strane, takozvani impulsni podvodni top je namenjen za sukob sa roniocima i plivačima. On je zamišljen da deluje tako što emituje snažan zvučni impuls pod vodom. Ovaj sonarni top u razvoju na ronioca utiče tako što kod njega izaziva privremenu vrtoglavicu, ali kako se navodi u Katalogu, može da izazove i negativne posledice po živi svet pod vodom.

Posebno su zanimljiva oružja koja deluju na vozila, brodove i letelice. Naučnici plaćeni sredstvima JNLWD-a su razvijali, prenosivi uređaj koji pomoću visokoenergetskih mikrotalasa navodno može da zaustavi rad motora na automobilu. Zatim, tu je i bespilotna letelica koja može da zaustavi brodove uništavajući električne uređaje mikrotalasima.

Ali, verovatno je najluđi laserski top za avione. Reč je o takozvanom sistemu za promenu protoka zasnovanog na laseru (Laser Based Flow Modification). Laser se u ovom sistemu koristi da izmeni protok vazdušne mase oko krila aviona kako bi ga primorao da promeni pravac kretanja. Sistem, sasvim nalik na oružja iz slavnih Marvelovih stripova, naravno, nikad nije odmakao od početne ideje.

No, upravo to i jeste odlika mnogih tajnih projekata. Pod kapom nevidljivosti, ovakvi strogo poverljivi naučni poduhvati finansiraju se bez veće kritičke kontrole, pa stoga prirodno mnogi od njih podsećaju na one iz stripova. Često su, međutim, na samoj ivici tehnološkog razvoja, i mada nije isključeno da jednom budu i ostvareni, ne uspevaju da odmaknu od prototipa jer se teško standardizuju i još teže mogu da se pojave na tržištu oružja. Američki katalog takođe pokazuje još jednu karakteristiku mnogih tajnih projekata – idealnu mogućnost da veliki broj ljudi godinama troši značajna sredstva i da za ta sredstva ne mora da zaista nešto proizvede.

ORUŽJE ODMAZDE: Sve tajne projekte, bez obzira na to da li je reč o ubojitim ili neubojitim oružjima, najlakše je podelili na dve vrste – na uspešne i na one koji to nisu. Gotovo svi poduhvati iz prve grupe zapravo više nisu tajni. Onog trenutka kad su se pokazali efikasnim, primenjeni su u ratu i odmah postali opštepoznati . Čuven je primer američkog U2 bombardera čija se tajna primena nikako nije mogla sakriti ma kako to u trenutnim okolnostima hladnog rata bilo neugodno za američku vladu. Takva visokotehnološka smrtonosna oružja se i inače ne proizvode da bi se koristila, nego u svrhu zastrašivanja, zbog čega onaj ko ih je proizveo želi da svi njegovi neprijatelji za to saznaju.

Tajni atomski projekat "Menhetn", koji su od 1942. do 1944. godine u Los Alamosu razvijale SAD predstavljen je svetu na zastrašujući način, prvo eksplozijom u pustinji Novog Meksika, a potom i nad Hirošimom i Nagasakijem, kada naravno nije moglo da se sakrije da je u avgustu 1945. usmrtio najmanje 150 hiljada ljudi. Strah od ovog tajnog oružja u narednih pola veka zasnivao se upravo na ovom javnosti poznatom podatku.

Sa druge strane, famozno "oružje odmazde", koje je nacistička propaganda najavljivala u Nemačkoj sve do poslednjih trenutaka Drugog svetskog rata, uveliko je već bilo u primeni, a misterija u vezi sa njim je nastavila da se plete. Reč je o supertajnim V1 i V2 raketama, koje su nacisti na ratnu scenu lansirali u samoj završnici svetskog sukoba.

Mada su ove, inače prve mlazne rakete u serijama bombardovanja početkom 1945. odnele gotovo 23.000 života, nacisti nisu odustali od daljeg najavljivanja "oružja odmazde" kojim će Hitler preokrenuti rat u poslednjem trenutku. Kampanja se, naravno, nastavila, uprkos nemogućnosti da bilo koje, pa i samo oružje odmazde promeni ishod rata.

PLAZMENI TOP: Čuveni "Ratovi zvezda", ideja o protivraketnom štitu i tada novoj inicijativi strateške odbrane (SDI), razvijanoj u doba Reganove administracije i danas izaziva diskusije među teoretičarima zavere. Slična tema je i takozvani HAAARP projekat, koji se na Aljasci bavi istraživanjem jonosfere, a koji se neprekidno dovodi u vezu sa kontrolom vremenskih prilika na daljinu.

No, nikada do sada nije zabeležen ijedan uspeo slučaj primene takvog "vremenskog" oružja. Ako je u ovim inicijativama i bilo nekog pažnje vrednog raspleta, on bi bez sumnje bio predstavljen neprijateljima, osujećujući unapred bilo kakav otpor. No, iz ugla onih koji pokušavaju da razviju ova oružja, takvi projekti ostaju tajni i zbog moguće kritike na račun uloženih sredstava, pa im spekulacije o njihovoj razornosti samo mogu pogodovati.

Naime, paradoks je da neuspešni poduhvati izazivaju mnogo više misterije. Laserski topovi, roboti vojnici i kod nas posebno popularno Teslino oružje, kao i druge slične SF naprave, stvaraju oko sebe više zavera što su neverovatnije i neisplativije, pa čak i monstruoznije. U Srbiji je takođe bilo svakojakih tajnih projekata čija se uzaludnost može meriti samo sa sredstvima koja su u mraku stroge poverljivosti na njih potrošena.

Od projekata A i B, kojima se u Vinči decenijama, bez uspeha pokretao vojni nuklearni program, a kojim su se samo hranile hiljade dobavljača i sekundarnih laboratorija, do posebno bizarnih pokušaja da se tokom devedesetih u nekim laboratorijama na PMF-u razviju plazmeni topovi, najveća tajna je ostalo to koliko je novca poreskih obaveznika uloženo u nešto što nikad neće da poleti.

S. Bubnjević