Roman:
O sećanju i žaljenju

Džulijan Barns: Ovo liči na kraj
Preveo Zoran Paunović
Geopoetika, Beograd 2011.

Ali vreme... kako nas vreme najpre prizemlji, pa nas onda sludi. Mislili smo da smo već sazreli, a bili smo samo bezbedni. Mislili smo da smo odgovorni, a bili smo samo kukavice. Ono što smo nazivali realističnošću, ispostavilo se, bilo je način izbegavanja stvari, a ne suočavanja s njima. Vreme... dajte nam dovoljno vremena pa će i naše najčvršće utemeljene odluke početi da deluju klimavo, a sve naše izvesnosti počeće da liče na hirove.

Toni Vebster, narator novog ("Bukerom" ovenčanog) romana Džulijana Barnsa, penzionisani ne-zna-se-tačno-šta "u kulturnoj administraciji" – gotovo da biste ga mogli zamisliti, u ne preterano karikiranoj varijanti, kao jednog od onih epohalno dosadnih računovođa iz "Monti Pajtona" – mogao je na raznim prelomnim tačkama svog života zavrnuti na neki od puteva kojima se ređe (ali načelno bolje) ide. Mogao je, ali nije – zato što nije bio "dovoljno čudan" za tako nešto. Hm, ne biti dovoljno čudan; kako prefinjeno engleski manir da se definiše život proveden u doslednom plivanju po mat(r)ici!

A početak je, kako to već često biva u dece srednje klase, obećavao nešto sasvim drugačije. Ili je tako barem izgledalo dok se u društvo trojice nadobudnih dečaka iz jedne Malo Bolje Škole nije umešao četvrti, novajlija Adrijan, koji im je, samim sobom, brzo pokazao razliku između solidne običnosti i izuzetnosti. Zato je Toniju i drugoj dvojici nekako i prirodno pripala obična sudbina – "birth, school, work, death", kako bi se to reklo u jednoj energičnoj pesmi – dočim je njemu bila namenjena izuzetna, šta god to značilo; u konkretnom slučaju, značilo je samoubistvo (prigodno "filozofski zasnovano", kako to kadgod u adolescenciji biva) u dvadeset i drugoj godini, to jest "na pragu života". Na pragu čega? Nije li život pojava inače nekako pogodnija za tonije vebstere ovoga sveta?

Kako god, Toni se kroz život prošunjao manje-više neoštećen, zaoblio je njegove oštre rubove i uspeo da se ne poseče, stekavši izvesnu vrstu samorazumevanja, ne osobito laskavog, naprosto trezvenog. Međutim, da li je ono što znamo o sebi i o bližnjima baš tako pouzdano kako nam se čini? Koliko se, recimo, život Tonija Vebstera i sećanje Tonija Vebstera – svojevrsna autofikcija, priča koju pripovedamo sebi samima o sebi samima – realno preklapaju? Koliko je sećanje verna rekonstrukcija Dogođenog a koliko reinterpretacija napravljena tako da nas zaštiti od gore i mračnije strane sopstvene ličnosti? Koliko je zaborav pogrešnih (ne)postupaka zapravo bekstvo od uviđanja njihovih konsekvenci, koje mogu iz korena preusmeriti naše živote, možda i u sasvim krivom pravcu? Pri čemu, bah, u životu nema svespasavajućih tipki undo i delete.

To u čemu su Toni i Adrijan odrastali bile su (rane) engleske šezdesete, što možda zvuči zavodljivo, ah, te šezdesete!, ali "ne za svakoga, i ne u svim delovima zemlje"; zapravo je društvo još vrlo rigidno, seksualna revolucija još nije uistinu tu, klinci su uplašeni od sebe i drugih, nemušti i sputani na sve načine; svega željni i od svega ustrašeni. Kao da je Barns rešio da, u jednom od slojeva ovog romana, napiše svoj "Čezil Bič", kao varijaciju na Mekjuena. U Tonijev će studentski život ući Veronika, svojeglava i osorna, pri tome iz nešto "više" klase, s porodicom koja kao da ga blago prezire; i s kojom, Veronikom, neće ni uspeti "da ide do kraja", sve dok kraj ne dođe – ali kraj njihove veze. Veronika će se uplesti u vezu s nadmoćnim, superiornim, zavisti dostojnim Adrijanom, Toni će ih zbog toga prokleti u jednom "bitchy" pismu, i gle – ubrzo ni Adrijana neće biti. Je li to kraj nesreća za taj par i sve oko njih? Toni o tome decenijama neće ništa znati, i proživeće jedan miran život daleko od njih, da bi mu se "pod stare dane" prošlost vratila punom silinom da ga... šta? Da ga progoni? To tako ide u horor filmovima, ovde je stvar složenija. Koja prošlost, naime? Ljušteći unazad sloj po sloj svog života kroz nove susrete sa Veronikom, Toni će uvideti da mu nije preostalo mnogo toga što je ostalo neoštećeno novim, bitno drugačijim saznanjima – čak ne toliko o drugima koliko o sebi. Uključujući i ono "najstrašnije" saznanje: nema veće i gore zablude od toga da smo pasivne žrtve tuđih nepodopština; naš udeo u našoj propasti uvek je veći nego što se usuđujemo da se... setimo.

O tome se zapravo radi u Barnsovom kratkom, svedenom, narativno vrlo ekonomičnom, ne stilski impresivnom nego naprosto pouzdano, diskretno majstorski vođenom (da, i sjajno prevedenom) romanu: o nepouzdanosti naših sopstvenih istorija, za čijom "objektivnom verifikacijom" najčešće uzaludno tragamo, kao nekakvi autoistoričari u pokušaju. Što bi rekla Justine Jordan u Guardianu, ovo je "highly wrought meditation on ageing, memory and regret". A kad smo već kod žaljenja, Butthole Surfers mudro kažu da je zanimljiva stvar u vezi sa žaljenjem da je uvek bolje žaliti zbog onoga što si učinio, nego zbog onoga što nisi učinio. A trebao si, eh, trebao si.

Teofil Pančić