Lisica i ždral Most bez povratka U nemogućnosti da drukčije popravim utisak (premda je njen utisak možda baš i tačan!) na ovaj se način izvinjavam stoperki kojoj dakako ne znam ni ime ni adresu

piše: Ljubomir Živkov

1. Jednom se u "Argumentu", SUR-u kome sam nekoć pružao tamburaške usluge, pojavio Rade Šerbedžija, susret se ponovio pre dve godine kad smo mu nas četvorica iz "Stare kolibe" svirali u novosadskom pozorištu, ali ima još jedna nit koja me ozbiljnije i dugoročnije vezuje za našijenca na ne već tako baš ni privremenom radu u S.Š.A. – sestra moje drugarice zaova je ženi Radovoj, zavrtelo vam se u glavi, a?

Uglavnom, ćerka te sestre, u to doba tinejdžerka iz Bostona došla bila u Beograd, a bio je doputovao i teča-Radeka, jednom odu umetnik i njegova po ženi niece zajedno u varoš, kad su se vratili pita K. tetku (ovu koja je moja drugarica): "Je li, je li teča famous ovde?!" – "Bogami jeste!" – "Kao Dastin Hofman, ili Al Paćino?!!" – "Pa da, barem tako..." – "Wow! Vidim ja niko mu ne da da plati, ni u kafani ni taksiju, teča hoće da plati, a oni svi – ‘taman posla’, ‘ne dolazi u obzir’…"

Istovetna stvar se desila i meni na negdašnjem Kalenića gumnu danas znanom kao Vračarski plato, patrolirao sam noću neighborhoodom, i ne sluteći da će šetnja biti stručno preporučena mome krvotoku, usput bih obišao i s mukom parkirani auto (zamena za poslednji paorov obilazak štale, obora i tora uoči odlaska na zasluž. počinak), svratim u "Taliju", šta ćeš da popiješ, ništa, daj uzmi nešto, neću, hvala ti, samo marširam, nisam poneo ni novčanik, ih, novčanik, i da si ga poneo ne treba ti ovde, popih na Acin račun dve čaše rozea, to mi probudi želju da pozdravim noćnu posadu obližnje picerije "Botako", jeste zatvorili, iskreno jesmo, ali za vas nismo, sedite, šta ćete da popijete, neću ništa, pio sam vino, dajte mi neku minimalnu, rakijsku čašicu, imamo samo flašice...

Kao u crnogorskoj pesmi popih jednu, popih drugu/treća mi je razgovor, dođem kući, promenut, oho, prijala šetnja, pa jeste, premda se dosta i sedelo, ali nisi imao para, piješ na veresiju, nije na veresiju, Sofija, mamo Sofija, bez pari vino da piješ, tako znači, dobro došao kući, mali Šerbedžijo!

E, u nedelju sam opet šerbedžijao u Idvoru, došao na rezance s makom i na espreso, Vlasta nije dozvolio da platim kafu, upoznao me sa konferansijeom (beše promocija nekoje zdrave ako ne i lekovite posteljine ne znam kog proizvođača), konferansije mi poklonio spravu za masažu vlasišta, liči na bućkalicu za šlag, samo je malo šira i ima manje pipaka, naiđe utom Đurica iz Sakula, pita imam li "Banatsku čitanku" Radivoja Šajtinca, nemam, nisam čitao, a sa Stankom, njegovim bratom, ocem dramskog pisca, išao sam u gimnaziju, dobih odmah knjigu, a monografiju Sakula isto nemaš, nemam, ali čekaj, vi to ovde prodajete, ili šta, šta te to zanima, tebi ne prodajemo, dobih sve to i dve flaše piva pri tom, da ih probam tek kad stignem kući: ovo je pivo proizvedeno u Banatu i mi smo ga u istom podneblju pili pre nedelju dana, ukusno je srce veseli, zasmejava zapravo kao nijedno drugo piće, u stvari, do treće flaše ide smejanje, od treće do pete prelazi u cerekanje, vidićeš...

Uglavnom ja sa poklonima da ne kažem plenom (dve knjige, temena bockalica, dve buteljke mesn. smejavca) krenem u Beograd preko Pančeva i tako dospem do drugog poglavlja tj. do Kovačice.

2. Kako su se dok sam upravljao motornim vozilom dobro i zlo sukobili u meni, kao da sam ruska književnost, i kako je zlo pobedilo u taj-brejku

Kroz Kovačicu milim, sit sam već i ja bezobzirne vožnje koja je uza sve drugo i skupa, vidim građanku koja više stopira nego što čeka autobus, otvorim zadnja vrata jer je sve što sam podobijao na prednjem sicu, da li idem do Pančeva, idem, seda pozadi i kaže: "Još bolje je ovako..." – "Što je još bolje? – pitam, pa ne mora da se vezuje, kaže, ali nastavi da priča, prepriča skretanje za Debeljaču, prepriča Crepaju, Jabuku, ne zameri joj, postoji inače putna logoreja, koja je u stopiranju možda još pojačana, povezeni bi da se predstavi pa da unekoliko i zabavi svog dobrotvora, primaknemo se Pančevu, da ne idem ja možda za Beograd, tja, idem, tamo štaviše živim (premda ne zna se dokle ću), ali bih imao u Pančevu jedan poslić te bih ju ako ne zamera ostavio gde je njoj zgodno, dobro, može kod hotela "Tamiš", rečeno-učinjeno, svako dobro, hvala, nema na čemu, volim pančevački "Borneo" gde mi su mi u dva navrata pileću džigericu ispekli kako sam ih zamolio, a ne kao što jelovnik veli i nalaže, ali nisam još uspeo da ogladnim posle Idvora, kockaću se v takom sluchae malko i ja koji sam tolike redove napisao protiv ovoga poroka i najrazvijenije privr. grane u Srbiji: ako otprve nađem parking idem u "Borneo", u protivnom, nalevo krug i pravac Beograd.

Desi se ovo drugo, skrećem levo ka mostu preko Tamiša, stoji moja stoperka, u sekundi odlučim da je ovog puta ne povezem i presečem se da je i ona mene prepoznala, još je dan i kroz pančevački smog proleću retke pahulje, ma ima iz Pančeva milion autobusa, otpočnem svoju beznadežnu odbranu, ima i drugih hrišćana za volanom, ne moram ja jedini da činim dobro dela, au, ali šta će žena misliti ako me je prepoznala, da je bila dosadna i da sam je sad kaznio?!

Bolje da sam prvi put, u Kovačici, projurio pored nje, da, to je ta moja tzv. dobrota, prevezem nekoga dvadeset kilometara i onda mu razbijem samopouzdanje u dve naredne godine, za pola sata će da se smrkne kad će moja saputnica postati zagonetna i potencijalno opasna silueta koju oprezni i samoživi vozači ima elegantno da zaobiđu, možda i nema novaca za kartu, a u ovaj mah još prekoreva sebe što je ispala dosadna, avaj, već sam na mostu okićenom cvećem u visećim saksijama, zašto se kaže reka bez povratka, a ne most bez povratka, da nije njega napravio bih propisan U-turn i izvrdao barem jedan greh.