Moj muški život Odevanje i stil Odelo na dva reda može uspešno da nosi samo jedna retka vrsta muškaraca: omanjih, snažno građenih sa jakim grudnim košem; sećam ih se malo – moj tata, Josip Broz Tito, Ante Marković i ujka Džordž Soros

piše: Miloš Vasić

Ovaj sastav treba uzeti kao jedan generalni uvod u složenu tematiku, koja će biti razrađivana polako i kad dođe vreme. Reč je o korpusu znanja povelikom i za muškarce značajnijem nego što se na prvi pogled može pričiniti. Svakako spada i pod temu "ukus", ali na to ćemo već doći.

Muškarci su – budimo pošteni – stvorenja sujetna kao mačke, dakle isto koliko i žene. To se ogleda (kad niko ne vidi); to kritički razmatra svoj stas, merka da koliki je mu veseljko, brine nad gubitkom kose (i na to ćemo doći), frizira se, velferiše se i preznojava u modernim inkvizicijskim mučionicama od teretana, trči iako ga niko ne juri da ga bije, brendira se i uniformiše u skladu sa najnovijom modom – koliko god ta moda bila slaboumna, konformistička i uniformna; valja se to, misli naš moderni muškić u sebi. Tako se postaje metroseksualac, još jedna ženska podvala nad kojom se pametne cure posle krišom, da niko ne vidi, smeju (i o tome drugi put).

Da je muškarac biće sujetno, to je dakle jasno; svi mi hoćemo i da izgledamo. Tu sada nastaju razlike od suštinskog značaja: ili imaš ukusa, pa si šmeker; ili nemaš, to jest imaš, hm, ovaj, "specifičan" ukus, je li, pa si kulov ili džiber itd., tih epiteta barem imamo. Kod muških, kao i kod ženskinja, važi ista idealna norma: da se obučem lepo i ukusno, a da se to ne vidi baš odmah i da izgleda skupo – a nije. Zahtev je, naravno, protivrečan, mada se dade ispuniti uz određeni trud. Tu sad taj ukus dolazi do izražaja. Naime, vrhunac neukusa je skorojevićko (Krleža ih lepo zove "stekliši": parvenues, nouveaux riche, etc.) demonstrativno isticanje očigledno skupe garderobe, satova itd. U džiberskoj verziji ističu se brendovi, velikim slovima i znakovima. U nekim kulturama, britanskoj na primer, licemerne naznake štedljivosti i skromnosti na velikoj su ceni: otrcana kragna i manžetne na košulji od 250 funti; kožne zakrpe na sakou od tvida od najmanje 150 funti (sada se već te kožne zakrpe ugrađuju odmah u fabrici); mantil (Burberry, molim!) ili jakna (Barbour, takođe molim!) sa poderanim džepovima ili otparanom postavom, sa poderotinama – signal su pristojnosti i dobrog ukusa, to jest sujete malo prefinjenijeg tipa; neko je još Diogenu kiničaru stavio primedbu da kroz rupe u njegovim prnjama viri sujeta. To je, dakle, koketiranje i prenemaganje bogataške klase, simetrično onim namerno otkopčanim dugmićima na rukavima skupog sakoa, da se vidi da ti dugmići stvarno imaju svoje rupice (kao da ti nesrećni dugmići bilo čemu služe; oni su preživelost o kojoj sada nećemo) i da to odelo stvarno košta dve-tri hiljade evra. S druge strane imamo brendirane džibere sa kajlama i krstačama: isto koketiranje, sa istom porukom – ja imam lovu.

Odevanje i stil su poruka, signal, demonstracija stava (statement). Čiste cipele, na primer, mnogo znače ljudima iz prašnjavih i blatnjavih krajeva ("Odmah se vidi gospodin"). Uniformisanje ovih naših novokomponovanih japija u odela sa obavezno zakopčana sva tri dugmeta poruka je takođe: ja sam pripadnik krda i neka se to vidi. Simetriju vidimo kod cura-japijevki: obavezne štikle (pa ti vidi, sestro slatka, kako ti je kad se izuješ), kostimići koji ih "otvaraju u struku", svilene bluzice i prateće parafernalije tipa tašni, mobilnih uređaja, kompjuterskih torbi itd.

Ostatak "generalne populacije" oblači se kako zna i može – ako o tome uopšte razmišlja. Dizelaši su posebna podgrupa: znam čak i advokata-dizelaša. Ono što je ovde važno jesu muško-ženske relacije na tu temu. Pametna žena sa – po definiciji – dobrim ukusom nateraće veoma brzo svog mužjaka da se oblači kako treba. Dakle: slagati boje, pre svega! Ni slučajno braon cipele na crne pantalone, stoko jedna! To mi je bolni detalj: uvek sam voleo zumbane antilopske cipele (suede shoes, teško meni!) koje su u principu smeđe, ali... Ostale boje slože se lako – ako nisu na štrafte, što mene prevazilazi. Zato će odmeren i razuman muškarac gledati da se oblači jednobojno: ništa šareno, sve da prelazi jedno u drugo. Čarape da se ne ističu; sako od tvida (nikako eklatantnog dezena) i crne cipele uvek su OK; košulja neka je plava, a kravata (ako baš mora) diskretna. Šešir nikako pjesnički! Indiana Jones je najbolji. Odelo – ako već mora – klasično, ne japijevsko; na jedno dugme, a ne kao Velja Ilić. Odelo na dva reda može uspešno da nosi samo jedna retka vrsta muškaraca: omanjih, snažno građenih sa jakim grudnim košem; sećam ih se malo – moj tata, Josip Broz Tito, Ante Marković i ujka Džordž Soros.

Dobitna kombinacija (pitao sam lepe i pametne žene od ukusa) jednostavna je: dobra jednobojna košulja, kvalitetna čista majica (crna je OK, mada bela ostavlja utisak) ispod dva šmekerski otkopčana dugmeta, sako od tvida (zagasitiji, može riblja kost, ali na sitno), crne pantalone (mogu i čiste plave farmerke), dobre čarape i lepe mekane cipele – pa makar i antilopske... To se sasvim neopravdano zove "sportski izgled"; ne vidim kakve to veze ima sa sportom, ali neka. Može i dolcevita, naravno; na egzistencijalizam su ionako svi (osim nas nekoliko matoraca) davno zaboravili, pa crna dolcevita više nije ni statement.

O svemu ostalom (a toga ima!) u narednim brojevima "Vremena".