Senke devedesetih:
Tragedije i gorke farse

Pored nezaceljenih rana i nerazrešenih frustracija, razlog što se bavimo prošlošću može da bude i to što nismo spremni da se suočimo sa sadašnjošću

Letimičan pogled na teme koje poslednjih nedelja dominiraju u javnosti pokazuje zabrinjavajući stepen sličnosti sa vremenom od pre deceniju ili dve, koje bi trebalo da smo ostavili za sobom i krenuli dalje. Međutim, stari konflikti i rane, identitetska pitanja, sukobi i podbadanja na nacionalnoj osnovi i dalje su živi i živahni, a dovoljna je samo mala varnica da se stare vatre razgore. Arsenal tema i diskurs iz devedesetih, poslednjih je nedelja življi nego ikada u poslednjoj deceniji. Koliko god možda bilo izlizano citirati Karla Marksa, ovde se neodoljivo nameće početak "Osamnaestog brimera Luja Bonaparte", onaj u kom se sve velike svetskoistorijske činjenice pojavljuju dva puta: jedanput kao tragedija, drugi put kao farsa.

Televizijski duel između lidera Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, koji je u sredu 1. februara organizovala Novinska agencija Tanjug, u najvećoj meri ostavio je utisak da smo se vratili u devedesete i da je o starim, naizgled odavno zaključenim temama moguće govoriti sa podjednakim žarom kao nekada. Ni Dodik ni Jovanović u duelu nisu rekli ništa što već nisu ranije izgovorili. Nakon okršaja, pozicije su identične kao i pre njega, a ipak, uspeli su da privuku pažnju celog regiona i da danima budu centralna tema u medijima. Od samog duela zanimljivija je samo percepcija istog u medijima, gde su se istovremeno našli naslovi "Jovanović razbio Dodika" (E-novine) i "Dodik razvalio Čedu Jovanovića" (Vesti online).

BROJKE I SLOVA: Osim centralne teme duela, da li je Republika Srpska genocidna tvorevina, dvojica političara dotakli su se i srebreničkog zločina, uloge Radovana Karadžića i toga ko je i zašto započeo rat u Jugoslaviji. Milorad Dodik, između ostalog, pomenuo je i 500 imena živih ljudi čija se imena nalaze na ploči u Memorijalnom centru Potočari, što je u delu javnosti primljeno kao senzacija, iako je podatak poznat od 2010. godine, kada ga je izneo Istraživačko-dokumentacioni centar iz Sarajeva. Predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra Mirsad Tokača oglasio se ovih dana i povodom spekulacija o 300.000 ubijenih u ratu u BiH, izjavivši da je u ratu u Bosni poginulo, prema za sada raspoloživim podacima, 98.000 ljudi, 64.000 Bošnjaka, 24.900 Srba, 7700 Hrvata i oko 500 "ostalih".

Broj od 300.000 poginulih, u ovdašnjoj javnosti, odnosi se povremeno na ukupan broj mrtvih, a povremeno na broj poginulih Bošnjaka. Najnovije pominjanje broja od 300.000 bilo je povodom navoda da se on pominje u filmu U zemlji krvi i meda Anđeline Džoli. Pre desetak dana, na adrese većine redakcija u Srbiji stiglo je saopštenje holivudske glumice, koja kaže: "Netačno je da se u filmu tvrdi da je 300.000 ljudi poginulo u sukobu. Ni ta, ni bilo koja druga cifra vezana za broj žrtava u konfliktu se ne pojavljuje u bilo kom trenutku filma."

Dodatni element u ponavljanju balkanske tragedije, ovoga puta uz primese farse, jeste i obustavljanje istrage protiv ratnog člana Predsedništva BiH Ejupa Ganića i generala Armije BiH Jovana Divjaka u slučaju "Dobrovoljačka". Kancelarija glavnog tužioca Tužilaštva BiH do sada je primila devet prigovora oštećenih i članova njihovih porodica i prigovor Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i, sve u svemu, uprkos opsežnoj istrazi Tužilaštva BiH, i dalje su na sceni dve istine o broju stradalih.

U isto vreme, Vrhovni sud Republike Srpske potvrdio je presudu Okružnog suda u Banjaluci prema kojoj Republika Srpska ne treba da plati odštetu od 128 miliona maraka Islamskoj zajednici BiH zbog 16 srušenih džamija tokom 1993. godine u Banjaluci. Kako je prenela RTV Republike Srpske, pozivajući se na saznanja u Pravobranilaštvu Srpske, prema ovoj presudi, Islamska zajednica BiH dužna je da na ime sudskih troškova u republički budžet uplati 48.375 KM.

NACIONALNO OBELEŽENI: Licitiranje brojem mrtvih, u trenutku kada Tribunal u Hagu privodi kraju svoje delovanje, kada su već donete brojne presude, kako haške tako i lokalnih pravosuđa, i kada su brojni zločini podrobno dokumentovani, nije jedina stvar koja čini da atmosfera i javni diskurs budu u senci devedesetih godina, ratova i raspada Jugoslavije. Prošlonedeljno navijačko divljanje u Beogradu i Novom Sadu, "argumenti" iz kategorije "a šta su oni nama radili", pominjanje "Bljeska" i "Oluje" u kontekstu Evropskog prvenstva u rukometu, zastrašujući okršaji na društvenim mrežama i forumima, začinjeni odmeravanjima čiji su zločini prema kome bili gori, upotpunjeni su izjavama srpskog ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića. Da Dačić nije politička figura sa značajnom ulogom u režimu Slobodana Miloševića, možda njegove izjave ne bi zvučale tako zapaljivo nacionalistički obojene. "Mi ne smemo da se ponašamo recipročno, ali samo da podsetim, nedavno na jednom svetskom prvenstvu u Hrvatskoj naši navijači nisu smeli da istaknu srpsku zastavu. Poručujem im da oni meni ne drže lekcije, nego da povedu računa o svom ponašanju", rekao je Dačić u Bijelom Polju, gde je prisustvovao Svetosavskoj akademiji. Dačić je, preneli su podgorički mediji, rekao da hrvatski navijači nije trebalo da kreću na utakmice u Srbiji sa nacionalnim obeležjima. Neprijateljstvo između Srba i Hrvata kao da se podrazumeva, ili bar osetljivost na nacionalna obeležja govori u prilog toj tezi.

SVEPRISUTAN: Ivica Dačić

Aveti iz prošlosti povampirile su se i 3. februara, kada je potpredsednik Socijalističke partije Srbije Milutin Mrkonjić u intervjuu za "Danas" rekao da nema potrebe da se on izvini građanima Srbije za greške iz prošlosti, već misli da im izvinjenje duguju lideri DOS-a: "Ako neko treba da se ovde u Srbiji izvinjava, to su svakako lideri DOS-a koji su posle 2000. godine zaustavili sve infrastrukturne projekte, uveli zemlju u divlju privatizaciju, ostavili desetine hiljada ljudi bez posla. Što se mene tiče, ja ne vidim kome bih se i zašto izvinjavao, jer uvek sam, u svim režimima, radio na izgradnji zemlje."

SINHRONIZOVANI APSURD: Balkanski usud ne bi bio to što jeste da tu i tamo na scenu ne stupe i identitetska pitanja, koja potom budu dovedena do apsurda. Nakon višednevne javne rasprave o potrebi prevođenja srpskih i bosanskohercegovačkih filmova, Hrvatska radio-televizija izdala je 2. februara saopštenje u kom obaveštava javnost da je pronašla rešenje "koje će zadovoljiti sve zainteresirane strane, a istodobno sačuvati izvornost djela": "Već pri prvome prikazivanju filmova sa srpskog ili BiH govornog područja, gledatelji će imati mogućnost da, ako to žele, uključe titlove za film te ga prate s hrvatskim podnaslovima, dok će oni kojima to nije potrebno film moći pratiti bez njih. Titlovi za svaki film nalazit će se na stranicama HRT-ova teleteksta, a prije emitiranja svakog pojedinog filma gledatelji će biti obaviješteni na kojoj se stranici teleteksta nalazi prijevod za film koji će gledati." Ovoj odluci prethodilo je upozorenje Vijeća za elektroničke medije hrvatskom RTL-u zbog prikazivanja serijala filmova Žikina dinastija bez prevoda. Oglasio se i Hrvatski audiovizuelni centar (HAVC) koji je poručio da filmove na jezicima nacionalnih manjina ne treba prevoditi. RTL je najavio pravnu bitku zbog upozorenja Vijeća.

Slučaj podseća na onaj od pre dve godine kada su pojedini mediji izražavali zabrinutost zbog toga što je većina crtanih filmova u Republici Srpskoj sinhronizovana na hrvatski, pa "srpska deca usvajaju hrvatske reči", dok su se nedužni distributeri pravdali da nemaju novca za nove sinhronizacije. Muke sa jezikom redovno upotpunjavaju i napadi na lingvistkinju Snježanu Kordić, koja uporno i strogo naučnom metodom dokazuje da su srpski i hrvatski isti jezici, što se ne dopada javnosti ni u Srbiji ni u Hrvatskoj. Taman se malo slegla prašina oko titlovanja srpskih filmova na hrvatski jezik, kad se oglasila Crnogorska partija u Srbiji, saopštenjem da je zatražila od Ministarstva pravde Srbije da naloži Višem sudu u Subotici da imenuje stalne tumače za crnogorski jezik u opštini Mali Iđoš. Ova stranka navodi da je Višem sudu u Subotici taj zahtev podnela još u oktobru 2010. godine, ali do danas nije pokrenut ni postupak za imenovanje sudskih tumača. "Sud svojim nepostupanjem krši Ustav Srbije, otežava rad opštine Mali Iđoš i drastično povređuje manjinska prava Crnogoraca u Srbiji", stoji u saopštenju.

MUTANTI I OLOŠ: Utisak da se i dan-danas, dvadeset godina od raspada Jugoslavije i skoro sedamnaest godina od Dejtonskog sporazuma, vrtimo u istom krugu tema, frustracija i problema kao devedesetih, ne bi bio potpun bez pojedinih krugova iz Srpske pravoslavne crkve. Sukob Eparhije bačke i gradskih vlasti u Novom Sadu oko obeležavanja Novosadske racije traje punih jedanaest godina, a ove godine je kulminirao diplomatskim skandalom. U trenutku pisanja ovog teksta, u utorak po podne, u toku je svojevrstan rat izjavama i saopštenjima između vladike bačkog Irineja i Liberalno-demokratske partije, gde se nijedna strana ne libi da upotrebi teške reči. Nakon što je lider LDP-a Čedomir Jovanović izjavio da je "Srpska pravoslavna crkva mutant pogrešne politike" i izjednačio ponašanje Bačke eparhije sa Novosadskom racijom, vladika Irinej, inače portparol SPC-a, reagovao je izjavom da "Čeda ne govori ništa o crkvi, ali otkriva sve o sebi. Ko je tu ‘mutant’, a ko nije, dâ se zaključivati ne samo po tome šta ko govori nego i kako govori, a još više po tome šta realno tvori." Nakon toga, oglasio se novosadski ogranak LDP-a: "Protiv uzurpatora Srpske pravoslavne crkve, poput Irineja bačkog i svih njegovih ratnih drugova sakrivenih iza mantije, imamo da kažemo ono što je očigledno – da su pokvarenjaci koji mantijom kriju maskirnu uniformu koja je njihova najdraža odeća, da su već 20 godina u čvrstom zagrljaju sa zlikovcima i najgorim ološem koji je uništio Srbiju svojim ratnim poduhvatima i mirnodopskim zločinima, kao i da od Crkve prave utočište za te iste zlotvore – od Arkana i Legije, preko Škorpiona, desetina ubica, švercera, begunaca od pravde, ratnih zločinaca i sitnih kriminalaca."

Da je makar jedno od poglavlja skorije istorije zatvoreno na pravi način, sigurno je da danas ne bismo morali da se bavimo ovim pitanjima, niti bi se javnost palila na određene ključne reči, kao što su "genocid", "Srebrenica", "zločini", "granice", "jezik" i tako dalje. Međutim, ima tu još nečega. U jednom momentu onog TV duela, Jovanović je usput postavio Dodiku jedno pitanje koje jedva da je iko primetio, a ni Jovanović nije na njemu preterano insistirao. "Koliko je nezaposlenih u Republici Srpskoj?" rečenica je koja je otišla u vetar. Ima u tome nečega, jer pored nezaceljenih rana i nerazrešenih frustracija, razlog što se bavimo prošlošću može da bude i to što nismo spremni da se suočimo sa sadašnjošću.

Jovana Gligorijević

Vojin Dimitrijević: Žudnja za uspehom Za ponovnu aktuelizaciju tema iz devedesetih, ovi su razlozi verovatni: period "realnog socijalizma" kod nas, a naročito obračun s liberalima, oslabio je svaku levu ili socijaldemokratsku ideologiju. U doba Slobodana Miloševića ih je sasvim dotuklo jer ni SPS, a pogotovu ne JUL, nisu bile nikakve leve stranke, mada su se tako nazivale i mada su sva zla koja su Srbiji priredile pripisivane njihovom navodnom "komunizmu". Tako da u Srbiji postoje samo desne orijentacije, malo manje ili više nacionalističke. Ne guraju se svi u centru, što bi bilo matematički logično, već se svi tiskaju na desnici. Zanimljivo je da je i danas izraz "komunjara" najružnija reč koja se može upotrebiti. Jedan poslanik Demokratske stranke nazvao je čak i stare radikale (SRS) komunistima, ali se komunistima nazivaju i svi oni koji se suprotstavljaju klerikalizaciji društva, pogoršanju sudbine žena i manjina i unapređenju ljudskih prava. Drugi razlog je nesposobnost elita, možda čak i njihov kukavičluk. To je već istorijska nesreća, koju je teško objasniti. Inače ne bi bilo moguće da ubistvo Zorana Đinđića bude jedno od najuspešnijih političkih ubistava za koje znam. Da nije tako, neko bi zamenio Zorana Đinđića i stvari posle 2003. godine ne bi išle tolikom nizbrdicom. Srpski narod teško pati zbog osećanja poraženosti. I pored ksenofobije koju to izaziva, žudi se za nekim međunarodno priznatim uspehom. To objašnjava fenomen Novaka Đokovića i drugih naših pobednika na sportskim takmičenjima. Ti su se sportisti, međutim, uzdigli o svom trošku i uz podršku njihove neposredne okoline. Političari bi da ponude nešto slično, ali takođe besplatno. Njihovih uspeha neće biti dok ne nađu pare, a pare mogu da stignu odande odakle i nećemo. foto: aleksandar anđić Sonja Biserko: Nema pravog epiloga Svest o odgovornosti za Srebrenicu je do pre nekoliko godina bila mnogo prisutnija u društvu nego danas. U poslednje tri ili četiri godine, maha je uzela "poricateljska" struja, koja želi da izjednači odgovornost za zločine, a važna stvar je da se i u intelektualnim krugovima, u publicistici, provlači teza da je rat u Bosni bio odbrambeni rat srpskog naroda. Ceo intelektualni napor elita usmeren je na to da se narativ o devedesetima svede na izjednačavanje odgovornosti. U tom smislu, važno je sagledati sve što se događa povodom dvadesete godišnjice Republike Srpske, koja jeste formalno osnovana u februaru 1992, ali je nekoliko meseci kasnije, u septembru, očišćeno 75 odsto njene teritorije. Duel Jovanović–Dodik je važan, jer je vratio na scenu Srebrenicu kao temu, jer se u poslednje vreme ne gleda blagonaklono na one koji bi o tome da govore. Zapravo, moglo bi se reći da su zagovornici izjednačavanja odgovornosti završili taj posao, jer su mladi ljudi, rođeni u vreme kad su se zločini događali, usvojili stereotipe, što pokazuje istraživanje o stavovima mladih koje je Helsinški odbor za ljudska prava objavio jesenas. Identitetski narativi se javljaju jer, nažalost, nigde u regionu još uvek nije prevladao građanski princip i to je ono što zabrinjava. Ali, taj princip neće preovladati dok svi u regionu ne budu tretirani jednako. Srbi su svuda dobili maksimalan status, u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori, pa čak i na severu Kosova. Međutim, u Srbiji Hrvati ili Bošnjaci, koji su imali status naroda, sada imaju status manjina, ali nove manjine imaju problem da se strukturiraju i konstituišu kao manjina. To je loša praksa Beograda, jer bošnjačka manjina u Sandžaku ima osećaj frustriranosti zbog onoga što se događalo devedesetih, a nijedno od tih pitanja nije dobilo epilog. Pravog epiloga nema, Srbija nije pristala na novu realnost, suštinski nije prihvatila nove granice ni u Bosni i Hercegovini ni na severu Kosova i to je glavni uzrok problema. foto: tanjug

Vladimir Kecmanović: Besmislen raskid sa tradicijom Među učesnicima Petog oktobra – bilo da su se nalazili na čelu bilo u masi poluplišanih revolucionara – nije postojao i ne postoji konsenzus oko odgovora na pitanje kakvu Srbiju žele nakon što bude ispunjen jedini zahtev oko kog su se zaista slagali – da režim koji je još pre četiri godine uhvaćen u izbornoj krađi konačno mora da ode. Da li je Milošević kriv zbog toga što je vodio pogrešnu nacionalnu politiku ili zbog toga što je uopšte vodio nacionalnu politiku, ili upravo zbog toga što je, kao i njegovi najžešći oponenti, do nacionalnog interesa držao koliko do lanjskog snega – tu jedinstvenog stava nema. Jedan deo ovdašnjeg NVO sektora, koji se samoproglasio Drugom Srbijom, još od devedesetih pokušava da nas ubedi kako normalizacija odnosa sa svetom – čitaj: sa Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom unijom, podrazumeva raskid sa kompletnom nacionalnom tradicijom i kulturom, što nije samo pogubna nego je i besmislena teza. A povrh svega, ako nije jasno za šta su se učesnici Petog oktobra tačno borili, izvesno je da se nisu borili za samoukidanje, pa bi bilo sasvim na mestu reći da su drugosrbijanci, uz bivše Miloševićeve pristalice, najžešći suštinski protivnici petooktobarskih tekovina. U ceo taj paket uklapa se i mantra o zločinačkom karakteru RS, sinhronizovana sa pozivima na njeno ukidanje, dvadeset godina nakon što je proglašena i više od petnaest godina nakon što je u Dejtonu međunarodno priznata, tako da su oni koji sebe nazivaju drugosrbijancima, zapravo, i protivnici sporazuma koji nisu potpisali samo balkanski lideri nego i predsednik SAD i predsednici najznačajnijih evropskih država. Dakle, reč je o šizofreniji koja se da jasno dijagnostifikovati u najnovijoj gužvi oko Andreja Nikolaidisa, gde se razbacuje parolama a previđa da je ulcinjski bernhard u uzaludnom pokušaju, u još uzaludnijem pokušaju da postane ulcinjski Valter Benjamin, ukazujući na tezu da je u svaku građevinu, pa samim tim i u svaku državnu građevinu uzidan zločin, nesvesno dao najbolji mogući dokaz besmislenosti gnjavaže sa osporavanjem samo jedne od bezbroj državnih tvorevina koliko ih danas na svetu ima. U dobroj meri, sve ovo je jasno i onima koji ovu i slične afere proizvode, ali im je jasno i da bez proizvođenja autošovinističkih skandala, koji će podsticati šovinističke ispade, a koji su, opet, bogom dani da se navodno katastrofalno stanje u Srbiji prijavljuje tamo gde treba, kako bi se tamo gde treba ogrebalo za neku crkavicu. Lagodnog života u uslovima ekonomske krize nema.