Ni Eskimi ne zamišljaju raj kao večnu hladnoću, sneg i led. U svojim stanovima od ledenih blokova dobro se greju. Slažu se sa ostatkom čovečanstva koje klimatsko blaženstvo zamišlja kao toplu ili bar umereno toplu klimu, nešto nalik na mešavinu proleća i leta. Možda su samo zbog svojih želja veliki moreplovci i istraživači stanovnike tropskih ostrva smatrali prirodno srećnim, jer im je toplo i bez grejanja.

Niko nema ništa protiv zime, mada bi se – mrzovoljno – moglo primetiti kako ponekad zna da pretera s hladnoćom, kako vidimo ovih dana. A zdravorazumski: malo ko bi uživao u zimskim radostima da posle celodnevnog skijanja, sankanja, grudvanja ili klizanja ne može da se zavuče u toplu sobu, presvuče, okači mokru odeću da se suši i popije nešto – toplo.

Mora da ima neki razlog što su prve ljudske civilizacije nastale u toplim podnebljima Afrike, Bliskog istoka i Azije. S ozbiljnim problemom grejanja suočili se tek oni narodi koji su, šireći se svetom, zabasali u hladne predele. Ili je hladnoća dospela do njih – kao što se to dogodilo u Ledeno doba. Vatra i njeno održavanje su i pre toga doslovno život značili. Pećinska staništa preistorijskih ljudi o tome ubedljivo svedoče: generacije i generacije znale su (tačnije: nisu znale) da žive na slojevima utabanog pepela, slojevima koje su, održavajući vatru, napravili njihovi i naši preci. Ti pećinski depoziti pepela na mestima nekadašnjih ognjišta danas predstavljaju prave riznice za arheologe. U njima se nalaze kosti onog čime su se hranili, odbačeni ulomci prvog posuđa i alatki... Iz čega se rekonstruiše način života naših pra-pra-predaka.

Ognjište – mesto na kom gori vatra – je, tako, oduvek bilo i ostalo mesto okupljanja, najvažniji deo kuće ili stana: em svetli, em greje, em se na njemu kuva, krčka ili peče neka hrana... Pogled na vatru oduvek fascinira ljudski rod, a njegovu mladunčad naročito.

Otvoreno, provizorno ograđeno ili poluzatvoreno ognjište je kroz veći deo ljudske istorije bio osnovni način grejanja prostorija – a, imajući u vidu uslove u kojima i danas živi veći deo čovečanstva, to je i sada. Mana takvog načina grejanja je – rasipanje energije: otvoreni kamin u srednjovekovnim plemićkim kućama i zamkovima od kamena poprilično je, možda više no krčenje, zaslužan za nestanak evropskih šuma. Pokušaji da se toplotna energija racionalnije koristi relativno su stari, a za sada najstariji poznati pronađeni su u Kini.

Za neku vrstu podnog grejanja znali su i antički Grci, ali ga zbog tople klime u kojoj su živeli nisu koristili u nekoj značajnijoj meri. Rimljanima se zato pripisuje i izum a ne samo usavršavanje podnog grejanja – oni su ga zvali hipokaust – sa jednim, danas bismo rekli: centralnim ložištem. Vreo vazduh je prolazio kroz prostor ispod poda, zagrevajući ploče osnove i sam pod. Potom se kroz keramičke "radijatore" u zidovima dizao ka tavanici i izlazio kroz dimnjak. Hipokaust je nestao zajedno s Rimljanima i u Evropi bio zaboravljen sve do početka XIX veka, kada se, s industrijskom proizvodnjom peći od livenog gvožđa, omogućava korišćenje uglja umesto drveta za grejanje i uvodi se plin za osvetljavanje.

A napolju, na zimi? Šal, kapa, rukavice, bunda, čizme, vunene čarape... Dvoje planinara je 1991. u delu Alpa između Italije i Austrije nabasalo na smrznuto telo čoveka za kog se naknadno ispostavilo da je umro pre – 5300 godina. O načinu njegove smrti još se vode polemike, kao i sudski spor oko "autorskih prava" pronalazača, a na licu mesta prodaje se i specijalno, geografski zaštićeno vino. Ali, to nema veze. Da vidimo kako je bio odeven i opremljen taj nesretni planinar iz bronzanog doba.

Nosio je mokasine koje su, zbog toplote, bile "tapacirane" suvom travom. Odeća i kapa su takođe bile načinjene od kože; gornji ogrtač od kože divokoze. Na leđima je nosio ranac napravljen od upletenih kožnih traka razapetih na drveni ram, o pojasu kesu, oko vrata ogrlicu od kamenih perli. Što se oružja tiče, bio je opremljen kao da ide u lov: nosio je sekiru sa sečivom od bakra, luk, duge strele sa kamenim vršcima, kožni tobolac, kameni nož, alatku od roga za dranje kože i praćku.

Možda je lovio divokoze ili jednu vrstu kozolike antilope, mada – utvrdili su naučnici – nije živeo na velikoj visini. Poslednja dva obroka koje je uzeo sastojala su se od mesa divokoze i jelena, bobica, neke vrste žita i ječma. Između obroka pio je vodu u nekoj šumi na ne velikoj visini.

Najzad, nosio je i dve stvari koje mu nisu pomogle. Najpre lekove: dva grumena veličine oraha za koja se pokazalo da su brezova gljiva koja ima prirodno antibiotičko dejstvo. Drugo, dve "čaše" od brezove kore za nošenje žara – način na koji je vatra prenošena od prapočetaka. Uprkos tome, nesretni praistorijski alpinista se smrzao – ili nije imao prilike da vatru raspali.

Aleksandar Ćirić