Zatvor u Klivlendu:
Javni poslovi

Na jednog pritvorenika dođe jedan zaposleni u pritvoru: na dvanaest spratova radi nešto preko 700 ljudi, prosečna plata je oko 18 dolara na sat, a godišnji budžet oko 60 miliona dolara za sve što je potrebno toj ustanovi

Klivlend je nekada bio šesti najveći grad u SAD, sve dok se teška industrija – čeličane i automobilska industrija, nisu izmestile u neke druge delove sveta. Desetine hiljada radnika ostalo je bez radnog mesta pa su za poslom otišli u druge gradove. U gradu, u centru, ostala je sirotinja, Afroamerikanci uglavnom, a u okolnim predgrađima žive veoma bogati beli ljudi.

Danas je Klivlend poznat kao grad u kome se nalazi najčuvenija klinika na svetu koja nosi ime grada i u kojoj radi više desetina hiljada ljudi, a pacijenti dolaze sa svih strana sveta – ko god ima novca i zdravstvenih problema želi da ga leče baš u tu. Pored toga, na obali jezera Iri sagrađen je Muzej rokenrola u kome se nalazi i "Kuća slavnih" – nema nikoga iz Srbije, naravno, ali i bez toga vredi da se obiđe ako se zadesite u tom delu SAD. Zgrada Muzeja rokenrola poznata je i po tome što je to jedan od najpoznatijih radova I.M. Peija, čuvenog arhitekte iz Čikaga, na šta su i autor i stanovnici Klivlenda veoma ponosni.

Malo dalje od Muzeja, u kome ćete naći čitavu istoriju popularne muzike na jednom mestu, zid grupe Pink Floyd, skautsku košulju Džima Morisona i prvu gitaru Boa Didlija, u samom centru grada, možete videti i niz zgrada javnih ustanova među kojima su Okružni pritvor i Pritvor okruga Kajahoga (Cayahoga county jail), koje je projektovao slavni arhitekta. Vaš reporter je posetio ovo zdanje koje se ne nalazi u istorijama moderne arhitekture, ali predstavlja znamenitost najvećeg grada države Ohajo (država braće Rajt, Dejtonskog sporazuma i velike slovenske dijaspore) prošlog leta kada je internacionalnu grupu novinara primio lično upravnik pritvora, proveo nas od poda do plafona i pokazao nam šta se sve nalazi u toj zgradi.

Tipično za SAD, pritvor se nalazi tik uz zgradu suda, zbog ekonomičnosti i bezbednosti. U tradiciji toliko puta viđenoj u vestern filmovima – pritvor je pored kancelarije šerifa (jail, za razliku od prison – zatvor gde se "odslužuje" kazna). Naš domaćin, krupni Afroamerikanac "srednjih godina", više izgleda kao menadžer nego kao šerif: od njega saznajemo da je u pritvoru preko dve hiljade pritvorenika, 20 odsto su žene, da je u zgradi mesta za nešto više od 700 ljudi. Tvorci su bili zamislili da na jednog pritvorenika dođe jedan zaposleni u pritvoru: na dvanaest spratova radi nešto preko 700 ljudi, prosečna plata je oko 18 dolara na sat, a godišnji budžet oko 60 miliona dolara za sve što je potrebno toj ustanovi (u ovu sumu ulazi i budžet za plate svih zaposlenih). Upravnik nam otvoreno govori sve ove podatke bez ikakve stanke. Kaže da je javni službenik i da je dužan da javno govori o troškovima koje pravi na osnovu budžeta sakupljenog od novca poreskih obveznika.

Proveli su nas od prostorije u prizemlju, od prijemnog odeljenja, pa do vrha zgrade gde su smešteni "najteži slučajevi" – masovne ubice, siledžije, pripadnici različitih bandi, koji čekaju na suđenje. Saznajemo da oko 70 odsto populacije predstavljaju povratnici, a gotovo 90 procenata su crnci. U Klivlendu i okolini, u Kajahoga okrugu, godišnje bude oko 3000 prijavljenih slučajeva silovanja, na primer. Kada se nađu u toj zgradi, pritvorenici će se načekati da "vide dana", jer je sve organizovano unutar zgrade: sobe za pritvorenike, tereni za razonodu, bolnica, psihijatrija, apoteka, stomatologija. Razonoda je obavezna i imali smo tu "privilegiju" da vidimo kako dve grupe pritvorenika igraju basket, dok se drugi nalaze u "dvorištu" ispred ćelija. Ćelije su male i obično se pored jednog kreveta nalazi još jedan dušek zbog "nedostatka kapaciteta. Upravnik nam kaže da nije bilo slučajeva bekstva iz te zgrade, ali, kao što smo već spomenuli, mnogi su se vratili. Sve je besprekorno čisto, linoleum na podovima i zidovi – sve je izglancano i oprano. Kao i svuda, svaki je ćošak pokriven kamerama, a dispečerski centar izgleda kao desk u CNN-u. Čuvari nemaju oružje, odnosno oružja nema u zgradi pritvora – jedino grupa specijalaca ima neku vrstu aparata za uspavljivanje. Kineski kolega koji je bio u grupi zanimao se za taj aparat i, kada je video da piše Made in USA, pitao je da li može da ga fotografiše: upravnik mu je dozvolio, a docnije smo se šalili da je Kinez to uradio da bi, kada se vrati, pokrenuo proizvodnju u svom gradu upravo tih aparata i da će se za nekoliko godina pojaviti kao glavni dobavljač za pritvore u Americi.

Slobodan Georgijev