Iz ličnog ugla – Zavaravanje nas zatire Mora da se zna domaćin Sve dok ove anomalije i dileme u društvu ne budu presečene, ne očekujte da će biti ekonomskog oporavka

piše: Branislav Grujić

Uvek sam maštao da kažem stvarno šta mislim i osećam. Nažalost, kultura u kojoj sam rastao vuče korene od minimum vazalnih pet stotina godina, pa i mnoge naše narodne poslovice (Sila boga ne moli, Koga je moliti nemoj ga ljutiti, Ko umije njemu dvije, Lakše muvo brzo ćeš u suvo... verovatno sami možete da dodate mnoge poslovice iz svoje porodice i okruženja koje ste slušali kao mali) upućuju na drugačije ponašanje.

A šta ja to stvarno mislim, a lako bi bilo da sam samo ja, misli većina, ali nema načina da se taj ubogi glas nas pojedinačnih ljudi čuje, osim na internet forumima. Znam da ima odgovornih ljudi u Srbiji koji misle isto, ali ne znaju kako to da urade, jer svi smo postali taoci sopstvenog sistema. Došlo je doba da se rasplatimo za sve svoje greške, zablude i, nažalost, i za ono za šta kao pojedinci nismo krivi, ali smo krivi što smo dozvolili da nam mozgove isperu i naprave od nas puke navijače partijskih oligarhija koje nas jedanput u tri-četiri godine hipnotišu obećanjima koja neće ispuniti, religijom do koje im nije stalo, pričom o malim ljudima na koju zaborave kako se završi glasanje.

Živimo u zemlji u kojoj smo sami sebi prodali bajku o demokratiji, u kojoj je ona potrebna samo vlasti (najbolje bi bilo kad se ne bi ni glasalo), jer ionako je obesmišljen sav sistem time što počev od poslanika pa do svih ostalih nivoa vlasti preovlađuje podela ekonomskog interesa i ne postoji nijedan segment organizacije vlasti oko kog se ne trguje.

Mozak nam se ispira medijima i što smo ispraniji, to nam je lepše, kao narkomani čekamo novu dozu laži. I sve bi bilo dobro da đavo nije došao po svoje, neodrživost ekonomskog sistema, manjak para, kriza u svim segmentima društva, rastakanje genetskog potencijala Srbije, sve se skupilo, uz korupciju koja uništava sistem u svim segmentima i u svemu gde se podrazumeva igra po pravilima.

Zašto učiti školu kad sve može da se kupi, zašto raditi kad se radno mesto u državnoj administraciji kupuje, zašto biti preduzetnik, privrednik, kad uvek postoje zaobilazna pravila koja poništavaju sposobnost i kreativnost.

Lažne dileme: Evropa ili ne, populizam protiv slobodnog tržišta i preduzetništva, kapitalizam protiv državnog socijalizma, privatizacija ili društveno vlasništvo (tad nam je bilo najbolje, ali ne zaboravite da smo završili u građanskom ratu).

A šta su činjenice:

Srbija je od Evrope dobila samo dobro. Ja sam Evropljanin i ne mogu se osećati manje Evropljaninom ako nas ne prime u EU, što ne znači da nisam Srbin (što reče jedan moj rođak sa dna kace). Ipak, ta vrsta organizacije (EU) treba da nam bude cilj, to je teren na kome treba da igramo i budemo šampioni. Ako ne rešimo da budemo tamo, sigurno nikad i nećemo biti. I još nešto, ne ljutimo se na njih ako nas vide ovakvim kakvim sami sebe vidimo.

Dilema da li sarađivati i imati najtešnje veze sa Rusijom, sarađivati sa Amerikom i Kinom, opet je samo bacanje magle na Srbiju. Naravno da treba da sarađujemo sa svima njima.

Zna se ko treba ove dileme da reši, ali da bi bio tamo, moraš da usvojiš pravila i moralna načela koja, nažalost, ne odgovaraju političkoj eliti, ni delu intelektualaca koji sjajno žive od idejnih magli koje prodaju za realne pare.

Bez toga bilo bi isto kao kada su mi učitelji i profesori bili krivi za moje neznanje i lošu ocenu.

Jer, bože moj, ja sam sebi najbolji.

Populizam je seme zla koje Srbiju može da odvede vekovima unazad, plodno tlo za to već imamo, jer najsposobniji u svim segmentima društva, od inženjera, lekara, zanatlija, sportista do radnika odlaze iz Srbije glavom bez obzira.

Oni što ostaju, a žele da rade i stvaraju, u Srbiji su teška manjina, i barem da su priznati kao nacionalna manjina, Ustav bi im garantovao neka prava.

Privatno protiv društvenog, lažna dilema samo nova magla koja unosi razdor. Ideje kao radničko akcionarstvo nisu uspele ni u protestantskim a kamoli u pravoslavnim zemljama. Izbalansiran socijalni dogovor, zaštita prava svih je obaveza društva, a ne dobra volja pojedinca.

Mnogo puta sam slušao od svojih ruskih drugova, gde gledajući kada naši radnici rade, ili kad ih naši ljudi zovu u goste, kako ih posmatraju sa divljenjem i kažu DOMAĆINI, kako rade i odnose se prema svom poslu, kako dočekuju goste. To se, kažu oni, kod nas za vreme osamdeset godina komunizma izgubilo, dok se svesrdno borilo protiv individualizma u korist kolektivizma.

Srbija, dok god ima DOMAĆINA, ne može da ima ove dileme oko sistema u privredi, ne može država ili neka društvena zajednica da budu bolji domaćin od njega.

Vlasništvo može i mora da bude mešovito, ali mora da se zna Domaćin.

I zašto ovo piše neko ko sebe smatra privrednikom?

Vrlo prosto, sve dok ove anomalije i dileme u društvu ne budu presečene, dok je zarađivanje para sumnjiva rabota, dok se poslovni ljudi hapse i tretiraju kao državni neprijatelji, ne očekujte da će biti ekonomskog oporavka, ni sa domaćim, malim i srednjim preduzetnicima i privrednicima, a još manje sa stranim investitorima.

Bez izlaska iz začaranog kruga ne možemo očekivati da će biti bilo kome bolje, samo smo iz dana u dan sve siromašniji u svakom pogledu.

Štedeti, a pri tome ne naći resurse za razvoj, znači sigurno uništavanje ono malo potencijala što je ostalo.

Biti racionalan, trošiti razumno, investirati u preobražaj društva i privrede je jedini izlaz iz situacije.

Ako nemamo struje čim je došlo do povećanja potrošnje zbog mrazeva, otvara se pitanje kako ćemo je imati za privredu ako ona počne da radi.

Ako EPS i država ne krenu sada da investiraju u energetske potencijale, ne vrede nam svi podsticaji ovog sveta za proizvodnju, neće je biti jer nećemo imati struje.

Ne izgradimo li infrastrukturu, putnu, železničku, telekomunikacijsku, ne očekujte da se Srbija razvija.

Ne uložimo li bespovratne pare u energetsku efikasnost naših građevina i stanova u kojima živimo, nema tih para koje nećemo potrošiti na grejanje kao socijalu, od koje primalac ima samo ono što je imao i u pećini kao pračovek, topli zaklon da se ne smrzne.

Kad nas MMF tera da štedimo, moramo da postavimo jasnu granicu minimuma kvaliteta života naših ljudi i perspektivu za buduće generacije, a to znači da moramo da obezbedimo investicije za razvoj. I tu moraju da nam pomognu, a da ne budu kao onaj doktor koji objašnjava pacijentu da ne sme ni po suncu ni po ‘ladu.

Ako sad, u ovoj godini ne krenemo i ne pokažemo da smo živi, da radimo i da imamo projekte koji se realizuju i u koje se može ulagati (da bismo 2014. i 2015. godine, kad mogu da se pojave prvi znaci oživljavanja privrede u svetu, osetili rezultate), možemo da zaboravimo još jednu deceniju, a možda i duže na naš san o Srbiji kao uređenoj i prosperitetnoj zemlji.

Nažalost, još niko nije izmislio kako sve ovo može da se uradi bez jasnog rešenja, vere u ispravnost i krvavog rada.