Intervju – Jadranka Jelinčić, direktorka Fonda za otvoreno društvo:
Nije bitno šta smo nameravali, već šta smo postigli

"Fond je uvek insistirao na tome da se politike, bilo da se radi o reformi obrazovanja ili reformi pravosuđa ili krivičnog zakonodavstva, grade saglasno okolnostima koje postoje u Srbiji. To zahteva veće znanje, veći napor i veće kapacitete, ali se ispostavilo da prepisivanje ne donosi dobre rezultate. Očigledno je da smo neke lekcije morali da ponovimo nekoliko puta. U svakom slučaju sve ovo vreme Fond je smatrao da ti procesi moraju da budu samereni prilikama"

Fond za otvoreno društvo prva je fondacija osnovana u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, sa ciljem da pomogne jačanje kapaciteta u vremenu tranzicije od komunizma ka demokratskom društvu. Osnovan svega nedelju dana pred početak prvih sukoba u Sloveniji, nakon godinu dana pregovora sa Saveznim izvršnim većem SFRJ, Fond je počeo rad sa ciljevima i ambicijama znatno drugačijim od onih koje su kasnije uslovile političke i društvene prilike. Od tada do danas, Fond za otvoreno društvo uložio je u razvoj civilnog društva 200 miliona dolara. Ova sredstva upotrebljena su za pomoć nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, pojedincima i stručnjacima koji su u različitim oblastima radili na saniranju štete nastale tokom i nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji, a potom izgradnji i jačanju demokratije u postmiloševićevskoj eri. Prema rečima Jadranke Jelinčić, direktorke Fonda za otvoreno društvo, glavni zadaci Fonda menjali su se tokom dve decenije njegovog postojanja, saglasno okolnostima i potrebama društva. Međutim, ono što je uvek ostajalo isto i činilo zajedničku nit svim pojedinačnim ciljevima, bilo je pomaganje ljudima, bilo kao pojedincima, bilo kao okupljenima u organizacijama i institucijama, na izgradnji demokratskog poretka i formiranju otvorenog društva.

"VREME": Kako biste opisali prve dve decenije rada Fonda za otvoreno društvo?

JADRANKA JELINČIĆ: Prvih deset godina je bilo vreme borbe sa humanitarnom krizom i vreme izgradnje građanskih institucija, kao što su nevladine organizacije, širenje pojma nezavisnih medija... Dakle, tada je Fond došao na jednu čistinu i prazninu koja je počela da se puni pre svega problemima vezanim za humanitarna pitana, jer je u zemlji počeo rat. To nije bila primarna vizija Fonda, ali jedna ovakva institucija svakako nije mogla ostati nema i neosetljiva na taj veliki problem. On je bio i materijalni i socijalni problem.

Drugi aspekt našeg delovanja bio je gradnja institucija demokratskog društva i tu se zaista misli na društvo, a ne na državu, na ono što uključuje civilno društvo, nevladine organizacije, koalicije nevladinih organizacija, nezavisne medije, sindikate... Posle 2000. godine, Fond se okrenuo izgradnji funkcionalne demokratske države. To ne znači da je pomagao državne institucije kao takve, nego sve one koji su zapravo doprinosili da se donesu demokratske, reformske politike, politike koje su razvijane kroz javni konsultativni proces, uz učešće građana u meri u kojoj je to bilo moguće. To su bile aktivnosti koje su se ticale nadzora ili monitoringa rada i sprovođenja tih novih politika i novih državnih institucija. Mislim da su to dve vododelnice u ove dve decenije rada Fonda, ali postoji još jedna: Fond je pre svega doprineo da pojedinci mogu da upotrebe svoje kreativne sposobnosti da bi se bavili pitanjima društvenog razvoja. Dakle, nijednog trenutka nismo zaboravili pojedince, bilo da su oni profesionalci, bilo da imaju nekakav drugi identitet.

Fond je osnovan svega sedam dana uoči izbijanja sukoba u Sloveniji. Kako je to izgledalo tada?

Tada smo verovali da će proces tranzicije početi odmah nakon prvih višestranačkih izbora, pa je Fond osnovan sa idejom da ljudima, pojedincima koji će taj proces izneti, pomogne da steknu nova znanja kako bi tranzicija bila brža i delotvornija. Fond za otvoreno društvo napravljen je na fonu optimizma da će Jugoslavija kao celina proći kroz reformu lako i da je jedino potrebno ojačati kapacitete ljudi koji će izneti promenu. Nažalost, ta procena se pokazala kao netačna. Naravno, proces pregovaranja o otvaranju Fonda trajao je oko godinu dana, pa je i to jedan od razloga koji objašnjava zašto je Fond počeo postojanje sa tako uskim mandatom.

Šta su najveći izazovi i teškoće tokom prvih deset godina, pre petooktobarskih promena?

Rekla bih da je svih 20 godina bilo jako izazovno i da su to bili zaista novi, do tada nepoznati izazovi koji su zahtevali sticanje novih znanja i veština u novim okolnostima. A one su tokom devedesetih bile negativne i neprijateljske, dok nam se posle 2000. činilo da su demokratske, okrenute implementaciji demokratskih vrednosti. Izazovi postoje otkad postoji Fond, koji je zapravo samo vodio računa da kroz dijalog sa građanima Srbije utvrdi koji su to najveći izazovi i kojima se najpre treba baviti da bismo omogućili proces otvaranja i demokratizacije društva, poštovanje ljudskih prava i na kraju krajeva, da bismo omogućili demokratsku promenu i ušli u proces transformacije države i društva.

Rad Fonda je nakratko prekinut 1996. godine. Šta se dogodilo?

U to vreme, bili smo jedina institucija koja je radila u zemlji, drugi donatori su imali kancelarije van Srbije. Fond je zabranjen iz takozvanih pravnih razloga, a zapravo je Miloševićev režim u tom trenutku procenio da ga jedna takva institucija ugrožava. Zaista, te 1996. godine režim je toliko oslabio, što smo videli i kasnije iste godine sa pokušajem lažiranja rezultata lokalnih izbora i svime što se dogodilo kasnije te godine i početkom sledeće. To je bio pokušaj režima da eliminiše jedan stub i oslonac građanskog društva. Međutim, posle dva ili tri meseca Fond je ponovo otvoren, zato što režimu koji je želeo da se predstavi kao čuvar mirovnog procesa i Dejtonskog sporazuma, nije odgovaralo da stekne imidž nekoga ko je netolerantan prema ljudskim pravima, slobodi medija, demokratskim procesima, principu vladavine prava, što su ciljevi koje je Fond podržavao.

Stigma koja je oko fondacija i nevladinih organizacija napravljena tada, čini se da živi i danas. Koliko je ona realno ometala ili ometa rad Fonda?

Ta stigma postoji i ona ne radi u našu korist, ali ne bih rekla da je ona bila faktor koji je bitno ometao Fond u njegovim namerama, partnerstvima i odnosima sa onim delom demokratske javnosti i demokratskih aktera, od nevladinog sektora do univerziteta, koji je zapravo radio na promenama. Etiketiranje te vrste je jedan način komunikacije u javnom prostoru Srbije čak i danas, tako da se mi zapravo još uvek nismo naučili demokratskom dijalogu i obrazlaganju stavova prema instituciji i pojedincu, već smo skloni da ih napadamo i etiketiramo i da ne nudimo nikakve argumente. Tako nešto nije ambijent koji radi u našu korist, ali svakako nije ometajući faktor za ostvarenje ciljeva.

Postoji teza da su delom i ljudi iz civilnog sektora odgovorni za tu stigmu, jer su prihvatili takav narativ i u šali za sebe govorili da su strani plaćenici. Mislite li da za otklon dela javnosti spram civilnog sektora postoji ta vrsta odgovornosti u samom sektoru?

Ukoliko pratite debatu na javnoj sceni u Srbiji, ispada da ovde nije problem u tome što se novac, odnosno donacije dobijaju iz inostranstva, nego je problem o kom inostranstvu i kojim izvorima je reč. Primanje novca od stranih donatora samo po sebi nikoga ne dovodi u položaj sumnje. Zaista je bitno za šta se taj novac dobija, za šta se koristi, da li se koristi na transparentan način, i da li se koristi za ostvarivanje legitimnih ciljeva i da li je to javnosti potpuno jasno. Inače, u Srbiji zaista u poslednjih 20 godina nije problem odakle novac dolazi, već izgleda da jedni drugima prebacujemo iz kojih izvora u inostranstvu on dolazi.

Koje su ključne promene za rad Fonda nastale nakon 5. oktobra?

Do 2000. godine pomagali smo onima koji su nastojali da objasne da ratovi koji su vođeni nisu vođeni u korist društva, nego u korist preraspodele bogatstva među onima koji su imali poluge vlasti i ekonomske moći u rukama. Ako taj period nazovemo periodom dekonstruisanja i hvatanja u koštac sa dekonstruisanim fenomenima, onda je period posle 2000. godine faza podrške konstruisanju demokratskog društva i demokratskih institucija i pokušaja da država postane opšte dobro, da u jednakoj meri opslužuje interese svih građana, da poštuje različitosti među njima i da ne pravi diskriminaciju. Taj drugi period je faza u kojoj se Fond bavio postavljanjem osnova za nove politike i nove pristupe, brži razvoj društva i funkcionalno povezivanje raznih delova društva koji bi rezultirali vladavinom prava, demokratijom i učešćem građana. Mislim da aktivnosti i projekti koje je Fond podržavao jesu doprinosili tome, od donošenja efektivnih politika i zakona u borbi protiv korupcije, a pošto su doneti da se podrže svi oni koji nadgledaju da li se te politike sprovode, kao što je recimo Koalicija za nadzor javnih finansija, dakle to su te tipične aktivnosti koje Fond u drugoj polovini svog postojanja razvija. Isto tako, one vrednosti koje Fond pokušava da promoviše, da se politike utvrđuju na osnovu činjenica, a ne osećanja, da one budu srazmerne potrebama razvoja ovog društva, da se odvijaju u korist svih građana Srbije, a ne samo pojedinih delova ili elita. Zato se bavimo ujednačavanjem ekonomskog razvoja na celoj teritoriji zemlje. Bavimo se i dajemo podršku donošenju antidiskriminacionog zakonodavstva. Dajemo podršku tome da država postane servis građana i zato veliku količinu novca usmeravamo ka onome što se zove transparentnost, javnost i odgovornost. Ako danas pogledate civilno društvo, pri čemu ne mislim samo na nevladine organizacije, već i na one profesionalne, kao što su udruženja advokata, sudija, tužilaca i druga profesionalna društva, pokušavali smo da institucije stavimo u službu svih građana. Naravno, to teče u ambijentu kakav jeste.

Ko su danas neprijatelji otvorenog društva?

Neprijatelja otvorenog društva je mnogo, od neformalnih centara moći, bilo ekonomskih ili političkih, njihovih neformalnih savezništava koja se nalaze van institucija i koje je teško locirati i identifikovati, do onih koji pokušavaju da sve to ne dospe do javnosti pa rade na zatvaranju javnog prostora, odnosno medija. Drugo, ti neprijatelji se menjaju tokom godina, a menjaju i oblike svog delovanja, u zavisnosti od toga kako se menja ukupni ambijent. Tako da u suštini, proces otvaranja društva jeste proces koji ima svoje kratkoročne ciljeve da bi se u datim okolnostima radilo na popravljanju situacije, otvaranju društva i rada na tome da javni prostor bude opšte dobro dostupno svima. Svaka nova faza u razvoju zahteva nove napore. Kada pogledate period posle 2000. videćete da u tom razvoju ima nekoliko faza. Najmanje dve godine su protekle u utvrđivanju zatečenog stanja i identifikovanju gde se nalazimo ekonomski i politički. Posle toga, trebalo je graditi nove politike i često smo bili bombardovani idejama da te politike treba prepisivati od drugih. Kad god je to rađeno, politike nisu davale rezultate. Fond je uvek insistirao na tome da se politike, bilo da se radi o reformi obrazovanja ili reformi pravosuđa ili krivičnog zakonodavstva, grade saglasno okolnostima koje postoje u Srbiji. To zahteva veće znanje, veći napor i veće kapacitete, ali se ispostavilo da prepisivanje ne donosi dobre rezultate. Očigledno je da smo neke lekcije morali da ponovimo nekoliko puta. U svakom slučaju sve ovo vreme Fond je smatrao da ti procesi moraju da budu samereni prilikama u Srbiji, a da ne budu puko prepisivanje i puka harmonizacija, bilo da se radi o takozvanim evropskim standardima ili o standardima demokratskog društva. Standard je zapravo minimalni zahtev, a kako ćete ga vi sprovesti u datim okolnostima i da li ćete biti efikasni u tome zavisi od toga u kojoj meri poznajete sopstveno društvo i uspevate da delujete u odnosu na njega. Zato Fond možda i nije uvek u potpunom saglasju sa drugim donatorima i drugim akterima, ali i to je deo demokratskog dijaloga.

Kada govorimo o otvaranju društva, iz ovoga što kažete vidi se da je na jačanju kapaciteta ovog društva urađeno mnogo i da je ono danas ipak mnogo bolje nego što je bilo 2000. godine. Da li to ostaje prikriveno jer sebi ne odajemo dovoljno priznanja za to ili je reč o nečemu drugom?

Za ovih deset godina, raširena je svest o nužnosti reforme, brojne politike i zakonodavstvo su promenjeni. Međutim, često, te promene nisu nastale zbog toga što smo razumeli zašto su nam potrebne, već zato što smo mislili ili nam je neko rekao da nam trebaju. Mislim da je to ključni problem. Ono što je najbitnije jeste da ako danas čitate usvojene zakone i usvojene politike, pojedinačno ćete moći da se složite da su unapređeni i da su u skladu sa principima demokratije i vladavine prava. Ali, kao i u svemu, nije bitno šta smo nameravali, nego šta smo dostigli. Dakle, Srbija je bitno podbacila, bilo da govorimo o nacionalnim institucijama ili o lokalnoj samoupravi, u efikasnom sprovođenju tih politika, a treba imati u vidu i količinu novca iz budžeta koja je potrošena za to, a ona je manje efikasno potrošena nego što je mogla da bude. Mislim da ključ budućeg razvoja Srbije definitivno nisu nove politike ili nova zakonodavstva i stalno insistiranje na novim zakonima kao da će oni sami po sebi nešto rešiti. Ključ razvoja su efektivno i efikasno sprovođenje zakona u politiku. Ukoliko državne institucije to ne mogu da urade, onda treba graditi njihove kapacitete, a ako neće to da urade, onda nosioce funkcija treba pozivati na odgovornost. To je prosto osnovni princip demokratskog društva.

Kako će u budućnosti izgledati rad Fonda i koji su planovi za budućnost?

Često nas pitaju da li će se Fond povući. Fond će definitivno nastaviti da funkcioniše. Pre svega, u njegovom fokusu će biti one akcije i aktivnosti nosilaca javne vlasti, bilo da je reč o nezavisnim telima, parlamentu ili vladi ili se radi o udruženjima građana i nejavnim institucijama, da one politike koje nisu usklađene sa realnim potrebama to budu. Da budu realno planirane i naročito će pomagati one koji insistiraju na efektivnom sprovođenju onoga što je doneto, jer nekada je manje više. Bolje je promeniti manji broj zakona i njih zaista primeniti, ostvariti ciljeve zbog kojih je to zakonodavstvo menjano, a ono je menjano ne zbog toga da bi se ubrzao proces pridruživanja Evropskoj uniji ili nečeg sličnog, već da bi se rešili unutrašnji problemi ovog društva, a tek sekundarno oni imaju značaj u širim međunarodnim kontekstima. Fond neće biti jedan od promotera ideje da se stalnim menjanjem politika i stalnim menjanjem zakona situacija može unaprediti. Potpuno smo uvereni da zapravo samo efektivna primena može da doprinese onim promenama od kojih će svaki građanin stvarno imati koristi.

Ali, izgleda da ni kod političkih elita nema svesti o suštini promena. Poslanici koji glasaju za određene zakone svoje glasove objašnjavaju kao nužnost u procesu evrointegracija, a ne kao nešto što je potrebno zbog unutrašnje promene.

To je problem kapaciteta i on govori da političke stranke nisu na visini svog zadatka, da članovi stranaka nisu na visini zadatka. Ovo je jedna primedba koja treba da koristi političkim strankama kada razmišljaju o tome koga će imenovati u vladu, upravne odbore i parlament. Isto tako, ponekad je itekako jasno onima koji su u poziciji da donose odluke kako i zašto nešto treba uraditi. Ali, jednom drugom politikantskom kalkulacijom, znaju da to ne bi išlo u korist zadržavanju određenih monopolskih položaja, ostvarivanju užih partijskih ili ličnih interesa, pa sve dok mogu, dok ih građani zaista ne pozovu na odgovornost, bilo putem izbora ili putem drugih oblika javne kontrole, oni ostaju pri ostvarivanju svojih užih ciljeva. Ne radi se samo o neznanju, radi se i o pokušaju da se određeni položaji i određene institucije zloupotrebljavaju.

Jovana Gligorijević