Iz ličnog ugla – Šta donosi EU Prelomni trenutak za Srbiju U Srbiji ima mnogo sposobnih ljudi, ali je njihov učinak sputan samim nedostatkom strateškog pristupa upravljanju procesima, kao i loše sačinjenim "akademskim" strategijama koje ostaju "mrtvo slovo na papiru"

piše: Amadeo Vatkins

Sa dobijanjem statusa kandidata reforme će morati da se sprovode "po dubini" čitavog državnog sistema, a ne kao do sada, deklarativno, na najvišim nivoima odlučivanja.

Za Srbiju dobijanje statusa kandidata svakako predstavlja prelomni trenutak, kojim država izlazi iz ne naročito prijatnog "predvorja" i čini prvi značajan korak ka "velikoj evropskoj sali".

Dosadašnje kašnjenje u dostizanju sada već jasno opipljivog i vidljivog cilja stvaralo je veliku prepreku celokupnim reformskim naporima i ugledu države. Nakon dobrih vesti iz Brisela predstoji ulazak u novu dinamiku koja nameće i nove odgovornosti i izazove, a koji nesumnjivo dovode do uređenije države, delotvornijih institucija, kao i sigurnije budućnosti i komfornijeg života običnih ljudi.

Na praktičnom nivou suština onoga što predstoji jeste uspostavljanje sistema upravljanja procesima, kako samih pregovora o članstvu u EU, tako i pretpristupnim fondovima, tj. projektima EU.

Trenutno u Srbiji postoje kvalitetni kapaciteti, koji imaju noseću ulogu u procesu evropskih integracija, kao na primer Kancelarija za pridruživanje EU. Međutim, u narednom periodu potrebno je jačanje sposobnosti za odgovor na izazove evropskih integracija u svim državnim institucijama i organima, naročito u resornim ministarstvima. Drugim rečima, za implementaciju reformi, što je jedino bitno merilo za napredak ka punopravnom članstvu u EU potrebni su strateški kapaciteti za rukovođenje reformskim procesima koji su jasno definisani, detaljno planirani i precizno budžetirani.

Jačanje kapaciteta podrazumeva da se pretpristupni fondovi EU, od kojih će uveliko zavisiti dubina same reforme i vremenski okvir ulaska Srbije u EU, planiraju i sprovode na kvalitetniji i promišljeniji način. Govoreći iz sopstvenog iskustva, ovo je verovatno trenutno najslabija karika, jer je do sada vrlo mali deo državne uprave uložio odgovarajuća sredstva i ispunio preduslove koji omogućavaju strateško upravljanje projektima. Pritom, želeo bih da naglasim da će se od ovog trenutka reforme sprovoditi i meriti "po dubini" čitavog državnog sistema, a ne kao do sada, deklarativno, na najvišim nivoima odlučivanja. Da budem precizniji, značajne projekte ne može da sprovede jedan čovek, dvoje ili desetoro ljudi, već dobro usklađen sistem u celini.

Podizanje svesti o potrebi veće odgovornosti, strateškog razmišljanja i sticanja specifičnih znanja jeste temeljni preduslov i prvi iskorak ka postizanju malopre navedenih ciljeva. Tokom godina, stekao sam snažan utisak da u Srbiji ima mnogo sposobnih ljudi, ali da je njihov učinak sputan samim nedostatkom strateškog pristupa upravljanju procesima, kao i loše sačinjenim "akademskim" strategijama koje ostaju "mrtvo slovo na papiru".

Na kraju, hteo bih da istaknem da su trenutno reforme u velikoj meri vođene spolja. Iako postoji nesumnjiva potreba za stranim ekspertskim znanjima i njihovim dragocenim iskustvima, vlasništvo nad reformskim procesima uvek je najkvalitetnije ako potiče iz "vlastite kuće".