Knjige:
Nepomirljivi sukob

Noam Čomski i Mišel Fuko:
O ljudskoj prirodi: pravda protiv moći
sa engleskog i francuskog preveo: Andrija Filipović
Karpos, Loznica 2011.

Godine 1971. holandski filozof Fons Elders organizovao je, na holandskoj televiziji, razgovor američkog filozofa Noama Čomskog i francuskog filozofa Mišela Fukoa. Bio je to susret dvojice prodornih, angažovanih, slavnih intelektualaca u punoj snazi i istih ideoloških sklonosti (levih). U atmosferi kojoj su ton davali vijetnamski rat i odjeci godine ‘68, oni su izgledali kao savršeni sagovornici. Središnji problem prvog dela razgovora bila je ljudska priroda. U svojoj knjizi Reči i stvari, objavljenoj pet godina ranije (20 hiljada primeraka razgrabljeno za sedam dana), Fuko je izričito ustvrdio da je ljudska priroda, pa time i pojam čoveka, krajnje jedan sumnjiv pronalazak, čime je nasrnuo na noseće dogme svih mogućih i nemogućih nauka, disciplina i ideologija. Pokrenuli su se čitavi ešaloni filozofa, antropologa, psihijatara, sociologa, pisaca... s namerom da ga zgaze. Reakcije su se kretale u rasponu od slabo kontrolisanog besa i gađenja do iskrene zbunjenosti. Ni Čomski nije bio oduševljen. Njegova filozofija jezika počivala je upravo na pretpostavci ljudske prirode. U drugom delu razgovora, u uljudnom ali oštrom sučeljavanju, sagovornici su ispitivali kako njihovi teorijski modeli funkcionišu u (političkoj) praksi. Ispostavilo se da ova dvojica filozofa, u osnovi, ne dele ništa.

S jedne strane, dakle, imamo Čomskog koji pretpostavlja da čovek poseduje nekakvu prirodu, odnosno da su svim ljudima zajedničke izvesne biološke datosti koje sačinjavaju osnovu za, takođe zajedničke, mentalne funkcije. (Ovu staru pretpostavku prepoznajemo i u veoma popularnom naučnom vudu ritualu sa mapiranjem strukture gena. Ako, naime, niko ne spori da je moguća, čak i izvesna, uzročna veza između rasporeda gena i, recimo, raka dojke, uspostavljanje uzročne veze između genoma i mentalnih procesa potpuno je proizvoljno.) Svoju pretpostavku Čomski dokazuje pre svega ispitivanjem sposobnosti pomoću kojih deca uče jezik. On veruje da i pre samog čina učenja postoji nekakvo "instinktivno" znanje svojstveno svim ljudskim bićima, da postoje urođene strukture koje odvajkada, ili barem od kromanjonskog perioda, omogućuju usvajanje znanja koja dolaze "spolja". Jezik je, naravno, visokoorganizovano znanje (kao i nauka, uostalom) koje se "prima" u interakciji čovekove inteligencije i spoljašnjih podataka. Da nije tako, veruje Čomski, različiti ljudi ne bi bili u stanju da usvajaju ista znanja: Kinez ne bi bio u stanju da nauči francuski, kao što ni Iranac ne bi mogao da nauči, recimo, arapski. Da nema zajedničke ljudske prirode ne bi postojalo ni univerzalno naučno znanje. Tome nasuprot Fuko osporava postojanje nekakvog shematizma u ljudskome umu u koji se, kao u unapred pripremljene fioke, trpa i raspoređuje "spoljašnji" materijal. Pokušaje da se opravda ono isto, nepromenljivo, objektivno, zakovano u stvarnosti koja je identična samoj sebi, nezavisna od subjektivnih uslova mogućnosti (ali ne na način transcendentalne, kantovske subjektivnosti), Fuko razume kao svojevrsno nasilje univerzalnog. Njegov paradoksalni izum koji ide direktno protiv neistorijskog, pa time i nepolitičkog univerzalnog, zove se istorijski apriori. Čak i neki od najtvrdokornijih i najtrajnijih, najnesumnjivijih pojmova i fenomena – emocije, ljubav, strasti, pravda, istina, sam život – imaju istoriju, oni se oblikuju u zavisnosti od odnosa moći (ali se i odnosi moći preobražavaju u zavisnosti od snage tih pojmova), što bi značilo da nisu čvrsti, trajni, nepromenljivi i zajednički svim ljudima oduvek i zauvek. Opasati Evropljanina eksplozivom i poslati ga da u ime ideologije sebe digne u vazduh, sa još šezdesetak "neprijatelja", bilo bi danas dosta teško s obzirom na preovlađujuće shvatanje života u Evropi. Na Bliskom istoku, a to nije daleko odavde, stvar stoji drugačije. Utoliko ni znanje nije nevino, kako veruje Čomski. Japanski kamikaza, nacista u koncentracionom logoru i profesor na Sorboni, svi oni oblikovani su nekakvim znanjem. Drugim rečima, ne prethodi nekakvo znanje odnosima moći, nema znanja izvan odnosa moći, tvrdi Fuko čitalac Ničea, već su znanje i odnosi moći u dubokoj i neraskidivoj sprezi. Valja dodati da je ovaj ničeovsko-fukoovski motiv, koji se danas ponavlja kao svojevrsna mantra (ali uzalud), u tolikoj meri šokantan i u tolikoj meri ga naše tradicionalne i zdravorazumske evidencije odbijaju, da angloamerička filozofska perspektiva, kojoj pripada i Čomski, naprosto nije u stanju da ga misli. To se vidi i u razgovoru dvojice filozofa: Čomski, jednostavno, ne shvata, niti je, s obzirom na način na koji pristupa filozofiji, u stanju da shvati o čemu Fuko govori. On ne može da pojmi istoričnost, odnosno političnost onih stvari za koje se, hiljadama godina, veruje da su bez istorije, dakle da su večne, izvan vremena i politike. Pa dok Čomski tvrdi da pravda prethodi, odnosno mora da prethodi, svakoj (političkoj) akciji – jer ako ne delujemo u ime pravde naše je delanje lišeno dobrog opravdanja – dotle Fuko insistira na tome da se pravda, da se ono pravedno, takođe artikuliše u odnosima moći kao svojevrsna volja za moć. Sve i da je upisana u ideološki projekat koji dolazi pre nego što se upustimo u borbu, sve i da nas pravda, odnosno nepravda, pokreće na delovanje, ona se preobražava u samoj borbi (način na koji su komunisti, dragi Čomskom, shvatali pravdu, ovde je i više nego znakovito; Fuko se, u tom pogledu, relativno brzo bio prizvao svesti). Malo jezivo, ali i otrežnjujuće. Utoliko pomirljivi tonovi dvojice sagovornika ne bi trebalo da nas zavaraju, kao što ne bi smela da nam promakne ni Fukoova ironija: reč je o nepomirljivom sukobu.

Ivan Milenković