Lisica i ždral Susretanja, što bi rekao Radio Beograd Kako mi nadomak Čente umalo nije stalo srce pre bekenda koji me je zatekao na samoj bankini

piše: Ljubomir Živkov

Ubio me bog ako se mogu setiti kog sam tačno dana prošli put bio u Farkaždinu, a pamtim sat i minut u koji sam se baš dobro uplašio, hteo sam da vinovnika prijavim njegovim nadređenima, zbilo se to u jedan i dvadeset posle podne, skoro sam siguran da je bio ponedeljak, ali da li ovaj prošli ili onaj tamo – ne smem da grešim dušu.

U svakom slučaju, ako nadležni hoće da utvrde ko je sprovodio neko važno vozilo ili mini-konvoj od Bečkereka ka Beogradu, oni će i utvrditi, šta je bilo, dan sunčan, put suv, vozim sporo jer sam takve naravi i imam odgovarajuće sporo vozilo, nikud uostalom i ne žurim, u susret mi dolazi beli auto, iza njega poveliki kamion, iza kamiona još nešto, shvatim da je auto policijski*, ali i da prelazi na moju stranu, sporo, ama nekako neodustajno, kao kad šofer traži stanicu na radiju ili mobilni u jakni smandrljanoj na suvozačkom ili zadnjem sedištu, a ne zna koliko je zabrazdio u protivničku traku; mahinalno pobegnem udesno, policijska kola vrate se nakonec na belu liniju, ah, gde su bile kamere da to sa neba ili sa tornja čenćanske crkve snime, uglavnom, dok se već mimoilazimo zasad neidentifikovano služb. lice otvara prozor i onim svojim ručnim stopom upućuje mi dva oštra bekenda bez loptice da se gubim udesno – bešte deco sputa/ide babaljuta...

Kad sam pročitao da se jedan auto zaleteo u svečanu kolonu ministra policije pomislio sam, i bolje sam da to priznam, kako će pre biti da se pratnja tj. prethodnica zaletela u nekog građanina, ma mora da se ponovio nemili događaj sa Zrenjaninskog puta, ali izgleda da je u ovom drugom slučaju policija nevina. Što ne znači da važne ličnosti obezbeđuje onako kako bog zapoveda, dapače, ne znam gde je obezbeđenje osornije, na autoputu gde svojom cik-cak vožnjom ugrožava i smrtnike i besmrtnike, ili na opisatom kantriroudu gde mi se trudbenik MUP-a tak gorko zamerio, na autoputu se ljute, besne što nisi u retrovizoru video ko te sustiže, što se nisi smanjio i što ti auto nije pao ničice pred kolonom viših bića, i kuda ti, tako nepotreban i neopravdan, uopšte ideš – ako ovako nastavite, braćo, prestaću da se radujem susretima sa svečanom kolonom, za šta sam obučavan još kao pionir.

Sedim u kujni, otvara se kapidžik – Ivica, pružni radnik koji je godišnji odmor dobijen od JŽ koristio da radi na vršalici koja u ono doba beše parna, kao uostalom i lokomotive na pruzi Novi Sad-Zrenjanin, gde je Ivica čekićem proveravao da se šine nisu na nekom mestu razbolele (ponekad bi se sa svojim drugovima proleterima provezao veselo na dresini, kao na kakvom ranosovjetskom plakatu, i mahnuo bi nama koji smo milili pored pruge, jer smo vozili žito, i to se, gle, zvalo voz).

Video je, kaže, moj auto ispred kapije i pomislio kako mora da sam to ja došao da obiđem kuću, jesi za kafu, Ivice, drugo ništa i nemam, može kafa, ne pije ni on ništa...

Pripadnik manjine najstarije izgleda istovetno kao kad je u ovom dvorištu pre pedeset godina denuo plevu i čekao da mesingana zviždoljka (veća od mlina za kafu) označi jauznu ili večeru, tamnoput, suv i prav, nema ni gram više nego što ima u mom sećanju, pa kako ide, pitam, dobro je, on i unuk su ostali sami, žive od njegove penzije, koliko je to, pa šest hiljada, i posle još šest, živi se nekako, nešto on skuva, nekad jedu konzerve, imao je infarkt, nisam znao... Da se istaknem i ja svojim udarom ili da ne doprinosim masovnosti događaja koji bi svaki protagonist da knjiži kao nešto izuzetno i takoreći jedinstveno (nije ni meni pravo kad čujem kako je neko otpušten sa četiri stenta), kaže da će mu kafa baš prijati, noćas nije spavao, sedeo je u krevetu, gušilo ga nešto i nije hteo da zaspi, i šlog i infrakt najviše noću dolazu...

Tako znači, nisi sa Smrću baš igrao šah kao Maks fon Sidov, ali nisi hteo da joj ideš na ruku, čoveče, pa Ivica je istovetni, preslikani u kontra svetlu Maks fon Sidov! Isto izduženo lice, istovetne jagodice, nos, držanje!... "Sedmi pečat" se prema mojoj evidenci nije nikad davao u našem Domu (kulture; ali zvali smo ga prosto Dom**) i Ivica ne znam je li video svoju severnjačku verziju, možda je Maksa fon Sidova gledao na televiziji, pa i tada ne znam je li pomislio "ovaj glumac je isti ja", igra se priroda i ne vodi računa hoće li to iko primetiti, Ivica i Maks možda su i vršnjaci, nesvesni da su vorholovska ponavljanja jednog istog lica, da, sin Skandinavije teško da se vozio od Gardinovaca ka Orlovatu kojom bi prilikom iz prvog razreda u magnovenju mogao ugledati svog radničkog dvojnika, kako mi je sestra, pita Ivica, dobro je, dogodine će u penziju, tako znači, prolazi vreme, on je sa ribolovom završio, kad se baš zaželi kupi malo ribe, peče je na masti, zna da bi ulje bilo zdravije, ali ribu je naučio da jede na masti, reč po reč popismo kafu, drago mu je što smo se videli, i meni je drago, hvala ti što si svratio.