Dugo sam se opirao uvođenju ljubimca u kuću. Nije da mrzim životinje, naprotiv, ali sam još u studentskim danima u sobi imao skočimiša, potom kalifornijsku kornjaču, i znam koliki je to posao. Trpeo sam navaljivanja, argumente da svi imaju kucu, macu, ili bar papagaja, hrčka, ribice, da deca brinući se o životinjama stiču pozitivne navike, ali je moje odlučno "ne" bila uvek poslednja reč. Sve do dana kada mi je supruga saopštila da će za pet minuta stići prijatelji koji Anđeli za rođendan donose degua, čileansku vevericu, i da bi bio red da se pristojno ponašam. Pritisak mi je skočio, zavera je skovana iza mojih leđa, ali glumio sam ljubaznost dok gosti nisu otišli i dok oduševljena deca nisu zaspala. Usledila je duga i burna rasprava, uz "Pita li mene iko išta u ovoj kući?", "Odlučujem li ja ovde o bilo čemu?" i slične izraze ogorčenja, ali sam bio svestan da je bitka izgubljena.

Nisam imao kome ni da se izjadam. U redakciji su me uz ironično cerekanje pitali: "Nisi valjda rekao: ‘ili veverica ili ja’? Onda možeš odmah da se spakuješ." Kada je ušao smrknuti kolega i sa vrata rekao: "E kad se sinoć nisam razveo, neću nikad, žena je detetu kupila hrčka, a nije me ništa pitala", pomislio sam da ću imati sa kim da delim bes i muku. I jesam, ali kratko je trajalo, pomenuti hrčak je ubrzo preminuo, pod sumnjivim okolnostima.

Novog člana porodice, nazvanog Čipi mada mu se pol nije znao, nedeljama sam uvređeno ignorisao. Nije baš ličio na vevericu, rep mu je bio skoro go, obrastao retkim i kržljavim dlačicama, pa sam ga zlobno zvao "pacov". No, vremenom sam smekšao. Deca i žena su se brinuli o njemu, nije smrdeo i nije mnogo prljao okolinu, pripitomio se i počeo da namešta glavu i vrat da ga češkam, uz zadovoljno cičanje. Bio je atrakcija na ulici, naročito kada bismo ga šetali na povocu.

Onda je ostatak porodice zaključio da je Čipiju potrebno društvo. Pokušao sam da se oduprem, zamišljajući odmah kuću kao farmu degua koji se množe po geometrijskoj progresiji, ali sam pristao kada su mi predočili da će društvo biti istog pola. U pet šopu je veterinarka rekla da je Čipi devojčica, pa je u kuću stigla i Lili. Da je nešto sumnjivo, zaključio sam ubrzo po Anđelinim crtežima. Na većini je Čipi bila (bio?) na Lilinim leđima, u rečitoj pozi. Diskretno sam pitao ćerku zašto ih tako crta, a ona je odgovorila da su skoro stalno u tom položaju. Kada je postalo očigledno da se Lili deblja preko svake mere, nemoćno sam opsovao veterinarku i njeno poznavanje polnih atributa glodara.

Vikipedija kaže da trudnoća kod degua traje tri meseca, ali se svega mesec dana po Lilinom dolasku jednog jutra čula oduševljena vika: "Mama, tata, Lili se porodila!" Iz drvene kućice virilo je pet sićušnih glavica obraslih krznom. Na najvišoj prečagi u kavezu sedeo je Čipi (sedeo ili sedela, to više nije moglo da se zaključi na osnovu tekućih događaja), očito u šoku. Srećna vest se brzo proširila, jedan prijatelj me savetovao da Čipiju, ako se utvrdi da je ipak muško, nikako ne kažemo da su mu u pet šopu uvalili već trudnu mladu, da se ne bi potresao.

Mladunci su brzo rasli. Kada bi zajedno uleteli u točak za okretanje bili su kao cirkuska atrakcija, sva deca iz komšiluka skupljala su se da ih gledaju. Pošto je kavez bio pored prozora u prizemlju, gledalaca je bilo i napolju, komšijska mačka je redovno sedela na simsu i čežnjivo ih posmatrala. Kavez je postajao sve tesniji, ljubimci sve življi i zahtevniji. Zabrinuto sam tražio podatke kada nastupa polna zrelost kod degua. Predložio sam da ih odnesemo u zoološki vrt, ali je predlog odbijen sa užasom, Anđela je negde čula da tamo mladuncima glodara hrane zmije. Uveravali su me da se javilo bezbroj kandidata koji žele čileansku vevericu. Spisak jeste bio impresivan, ali ispostavilo se da su kandidati uglavnom Anđelini školski drugovi, koji još nemaju pravo glasa. Kada smo počeli telefonom da proveravamo buduće vlasnike, roditelji su se redom izvinjavali i izjavljivali da trenutno nisu u stanju da uzmu kućnog ljubimca. I ja sam pokušao, pitao sam kolegu čiji je hrčak tako naprasno lipsao da li bi obradovao dete malom vevericom, ali me on otkačio rečima: "Svako nosi svoj krst."

Konačno sam ljutito saopštio da ćemo degue razdeliti po pet šopovima, ako neko hoće da ih primi, jer je gužva u kavezu nesnosna, kao i đubre koje rasipaju i buka koju prave. Anđela se gorko zaplakala, ako odu u nepoznatom pravcu, kako će ih obilaziti? Kroz suze je pomenula da je drug sa kojim trenira skokove u vodu rekao da će uzeti tri komada. Zvučalo je kao potez očajnika, za dva meseca nismo uvalili nijednog. Da ispunimo formu, ipak smo joj rekli da nazove druga telefonom, ali da traži njegove roditelje. Smireni muški glas sa druge strane je rekao da hoće tri veverice i pitao kada možemo da ih donesemo. "Odmah!", usledio je odgovor. Čitava porodica strpala se u kola i krenula na drugi kraj grada. Dočekali su nas ljubazni domaćini, troje dece, pekinezer ljut kao puška, drugi pas velik kao tele za koga su rekli da će još rasti, četiri ogromna akvarijuma, već spreman kavez za degue... "Ljudima kuća kao zoološki vrt, imaju troje dece, i veseli su i nasmejani, a ti stalno nešto gunđaš", prokomentarisala je supruga kasnije u kolima.

Uz malo sreće i podmićivanja (jedan kavez smo dali kao dodatak), i dva preostala mladunca su udomljena u komšiluku. Lili je malo tugovala što je potomstvo otišlo u svet, ali se kasnije sve vratilo u normalu. Pored veverica ipak prolazim sa zebnjom. Čipi i Lili su sve češće u, hm, karakterističnoj pozi. Jeste da sam na internetu pronašao podatak da se degui tako greju, ali otoplilo je, a čini mi se i da Lilin stomak raste, pa izgleda da ćemo konačno utvrditi i Čipijev pol.

Momir Turudić