VREME 1110, 12. april 2012. / VREME
Partijska ideologija:
Gebels je OK
Dvoje dramaturga su u Gebelsovom tekstu izmenili samo tri reči, poslali ga vodećim srpskim partijama. Odjednom, svima su postala prihvatljiva razmišljanja Hitlerovog ministra za propagandu
Maja Pelević i Milan Marković, oboje mladi i izvođeni dramski pisci, učlanili su se za devet februarskih dana u sedam velikih političkih partija. Partijski ljudi su bili zadovoljni: novi članovi su imali odlične poslovne biografije, te su Maja i Milan za svega nekoliko dana ušli u gotovo svaki partijski savet za kulturu. S obzirom na blizinu izbora, stranke su bile fokusirane na predstojeću kampanju, bile su im potrebne nove ideje, novi ljudi – Maja i Milan su došli kao poručeni. Ubrzo je počelo i razmatranje na koje bi položaje u svetu kulture pridošlice mogle biti postavljene nakon izbora. Zauzvrat, bilo je potrebno da novi članovi predstave svoje poglede i razmišljanja o kulturnoj politici, političkom marketingu, odnosu prema stranci, ideologiji... Tekst o političkom marketingu koji su Maja i Milan poslali je, bez izuzetka, veoma pozitivno ocenjen; pojedine stranke su bile oduševljene.
Nevolja je, međutim, bila što su Maja i Milan bili "krtice" – kao urednici pozorišnog časopisa "Scena", skupljali su materijal o položaju mladih umetnika u Srbiji i o tome vrede li išta obećanja političkih partija o departizaciji i prestanku zapošljavanja po političkoj liniji. Još je veća nevolja bila ta što je pomenuti tekst koji su poslali strankama delo Jozefa Gebelsa, objavljen 1928. godine pod nazivom "Znanje i propaganda". Dvoje dramaturga su izmenili samo tri reči: reč "propaganda" izrazom "politički marketing", reč "nacionalsocijalizam" odgovarajućom stranačkom ideologijom (demokratija, socijalizam, liberalna demokratija...), a Hitlerovo ime je zamenjeno imenom predsednika odgovarajuće stranke. To je bilo dovoljno da tekst svima postane više nego prihvatljiv. Svoje doživljaje u poslednja dva meseca Maja Pelević i Milan Marković su "krunisali" 8. aprila u Domu omladine, gde su upriličili javno čitanje dramskog teksta pod nazivom "Oni žive". Po rečima Maje Pelević, tekst se sastoji od privatnih "četova" razmenjivanih između nje i Milana tokom tog perioda, ali i dramatizacije partijskih sastanaka na kojima su prisustvovali:
"Veoma nam je bitno da sve vreme skrećemo pažnju da je ovo umetnički projekat. Mi smo oboje dramski pisci, nismo istraživački novinari, ali smo hteli da progovorimo o stvarima koje sve naše kolege znaju, međutim, nisu nikad postojali dokazi o tome. Ja sam, na primer, u jednoj partiji bila stavljena na kadrovsku listu za direktora Ateljea 212. Nebitno je o kojoj je partiji reč – sve su bile skoro podjednako otvorene za tu vrstu napredovanja. U drugoj partiji sam otvoreno rekla da bih htela da budem direktorka pozorišta ‘Duško Radović’ i oni su bili vrlo voljni da stanu iza toga. Zaista je bilo šokantno da su sve partije pozitivno odreagovale na Gebelsov tekst. On nije otvoreno fašistički, to je govor iz 1928. godine, kada nacionalsocijalizam još nije bio na vlasti i vrlo je uvijen, ali smo tim tekstom hteli da pokažemo kako je ideologija zaista potpuno izgubila bilo kakav smisao. Kada sve partije na identičan način odreaguju na isti tekst, mislim da to dosta govori, nezavisno od toga da li je tekst Gebelsov; a onda, na sve to, tekst još i jeste njegov", kaže Maja Pelević za "Vreme".
Milan Marković pak za "Vreme" objašnjava zašto je odabran baš tekst ministra za propagandu Trećeg rajha: "On se, pre svega, bavi potrebom za jednom vrstom beskrupulozne propagande. On je ‘neideološki’, na vrlo sličan način na koji danas partije u Srbiji zastupaju ‘neideološke’, postideološke pozicije. Zato su ga, na kraju krajeva, i prihvatili tako dobro, zato što se u stvari upravo bavi tim stvarima – preuzimanjem društvene moći, prožimanjem Ideje, sa velikim ‘i’, u sve pore društva. Kultura u Srbiji je dovedena dotle da mi jednostavno ne možemo da se bavimo našim poslom. Upravnici su postavljeni od strane partija, budžet za kulturu je skoro nepostojeći, velika pozorišta su pred zatvaranjem. S obzirom na to da smo mi izgubili prostor za izvođačku umetnost, pokušali smo da prostor političkih partija iskoristimo za izvođačku umetnost."
Više o ovome pročitajte na blogu autora na adresi www.onizive.wordpress.com.
Radmilo Marković
| Male i velike stranke Maja Pelević ukazuje na razliku u pristupu između stranaka: "Mlađe partije mnogo više obećavaju, pošto one još uvek nemaju svoje ljude, a u partijama na vlasti ljudi su se uglavnom već smestili. Tu je problem što su te partije već skupile svoj kadar, i onda bi već morao da se malo laktaš da bi došao do funkcije, ali princip je isti. Jedino je DSS tražio da, pre nego što nas prime u savet za kulturu, napišemo tekst gde ćemo da se predstavimo sa svojom ideologijom i idejama. Tada nam je palo na pamet da preuzmemo Gebelsov tekst. U svim strankama smo umesto Hitlerovog imena stavljali ime predsednika stranke, a jedino u DS-u smo umesto Tadića stavili ‘Đinđić’ – postoji deo u Gebelsovom tekstu gde kaže ‘sećam se čuvenih Hitlerovih govora’, pa smo shvatili da se zapravo niko ne seća Tadićevih govora. LDP je čak okačio tekst na svoj sajt – bio je pet dana tamo, pa su ga skinuli." |
"Ljudi kažu da su ideje u oblacima. Kada se pojavi neko ko u reči stavi sve ono što drugi u srcu osećaju, onda oni kažu: ‘Da! To je ono što sam oduvek želeo i čemu sam se oduvek nadao.’ To je ono što se dešava kada neko prvi put čuje Hitlerove govore. Sretao sam ljude koji su po prvi put prisustvovali Hitlerovim govorima, i oni su rekli sledeće: ‘Ovaj čovek je rekao ono što sam godinama tražio. Po prvi put neko je dao oblik onom što ja želim.’"
"Važna stvar nije u tome da se nađu ljudi koji se slažu sa teoretskim stavovima, već da se nađu ljudi koji su spremni da se bore sa mnom za jednu ideju koja će biti opšteprihvaćena. Osvajanje ljudi vrši se pomoću nečeg što ja smatram za ispravno, a mi je zovemo propaganda." »Odjeci i reagovanja«
Na javnom čitanju teksta "Oni žive" u Domu omladine, kao "dopunski materijal" emitovane su i dramatizacije partijskih sastanaka, koje su čitali Maja i Milan, kao i pojedini stranački odgovori na tekst, pristigli elektronskom poštom. Izdvajamo delove:
"Draga Majo i Milane,
tekst sam pročitao i prosledio. Mislim da pokazuje da ste potpuno svesni uloge angažovanih ljudi u konceptu angažovane kulture, koji pritom ne liči na isto to u službi ranijih, autoritarnih sistema, i zbog toga strategiju ne kreiraju političari, već kompetentni ljudi iz branše, a opet u cilju dobrobiti građana i društvene zajednice."
"Neko mi je poslao jedan tekst, ne znam da li su tu, sa Starog grada, Maja i Milan? Da, to je odlično, ja sam to odmah predsedniku prosledila i njemu se dopalo, i eto – nekako mi se čini da ste vi samo zagrebali čitavu priču, a sad treba da se nastavi. To je uvod, kako ste se prepoznali u predsedniku, njegovim govorima, kako treba govor da izgleda, e, to je ono što nama treba. (...) Nemojte očekivati mnogo toga, jer nismo sami, imamo koaliciju. Da smo sami, bilo bi mnogo toga, onda bismo mogli da se upnemo, koliko možemo i koliko ne možemo, a ovako, koliko nam daju – daju. (...) Jedan od motiva zašto sam ušla ovde je i to što sam shvatila da zapravo bez neke podrške, bilo kakve podrške, jako teško možeš da napreduješ, jako teško možeš da napraviš neki korak više – možeš da se iskidaš i to je to, limitiran si. Moraš da imaš određenu vrstu podrške, najčešće političku. Koliko god to trivijalno zvučalo, to je surova istina, ali je tako. I džaba nama ako smo mi postali članovi, ako to ne koristimo. Kad smo već ušli u to i negde malo zagrizli, upravo je to: da treba da pomažemo jedni druge, da možemo da pozovemo, da se umrežimo... i sutra kad bude bilo, još smo slabi, nema mesta za sve, sada u ovom prvom izvlačenju karata, bilo kakve pozicije, institucije, ali ako jedan uđe, taj može da zna, da računa na to da ćemo svi ostali da se nakačimo, da ga zovemo, koliko može, kad može, i da sve to funkcioniše." |
