Intervju – Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa:
Kad imaš platu 400 evra,
sve je skupo

"Ono što je New Deal značio za Ameriku posle velike ekonomske krize, to bi mogla da bude izgradnja Južnog toka kroz Srbiju. Jer se na ovakav projekat prirodno naslanjaju mala i srednja preduzeća"

Dogovoreni intervju s Dušanom Bajatovićem, zbog uskršnjih praznika, realizovan je elektronskom poštom. Redakcija je postavila pitanja, Bajatović je odgovorio. To obično nije dovoljno ubedljivo za novine, ali čini nam se da je ovoga puta ispalo drugačije.

"VREME": Gospodine Bajatoviću, Srbijagas, javno preduzeće koje vodite, prošle sedmice je "podigao blokadu" računa svih gradskih toplana u Srbiji. Da li to znači da ste postigli zadovoljavajući nivo naplate starih dugova ili je reč o popravljanju predizborne atmosfere?

DUŠAN BAJATOVIĆ: Ni jedno, ni drugo. Za predizbornu atmosferu sada su zanimljivije krave koje političari masovno maze po Srbiji i neka druga "zvučna" preduzeća. Ovo nije doba godine u kome toplane od politike mogu da profitiraju.

Što se tiče naplate, ko danas može imati zadovoljavajuću naplatu u Srbiji?

Srbija već godinama ima sistemski deficit, koji se neprekidno kreira. I to sve ne bi bilo loše da može beskrajno da traje. Ali, jednostavno i redistribucija nečega mora imati svoj kraj. A mi već nekoliko godina imamo redistribuciju ničega.

Ne zna se ko više kuka – da li najbogatiji ili najsiromašniji? Pred izbore se srpska politika kao više bavi najsiromašnijima, a između izbora najbogatijima. Posledica tog i takvog bavljenja je da svi imaju patološku potrebu da budu sanirani.

Javnost ima protivrečne informacije o poslovnim rezultatima Srbijagasa. Kako trenutno stoji vaše preduzeće posle grejne sezone i prodaje Paraćinske fabrike stakla, koja se, pored niza drugih posrnulih kompanija, prethodno našla u portfelju vlasništva Srbijagasa, pa se počelo pričati da ste "skladište propalih preduzeća" bilo čime da se ona bave?

Srbijagas, nažalost, nije moje preduzeće. Sva njegova imovina je vlasništvo Republike.

A javnost koja stvarno želi da zna, zna da Srbijagas radi sa profitom. Zna zato što može svako da ode na internet i da na Agenciji za privredne registre vidi koliki je profit.

Postoje plaćeni stručnjaci SNS-a i G17 plus koji tvrde drugačije. To je deo njihove kampanje.

Zanimljivo je što je Srbijagas i pored prodaje gasa po nižim cenama od nabavne uspeo da ostvari profit. Mi smo kao firma dobili posao projektovanja Južnog toka, radimo na još 200 profitabilnih projekata i tako uspevamo da peglamo.

A peglamo tu razliku u ceni, koja je negativna po Srbijagas jer je Vlada odlučila da se gas prodaje po nižoj ceni od nabavne.

Možda mislite da bi i građanima i privredi bilo bolje i lakše da je donela drugačiju odluku?

Staklara je priča o katastrofalnoj privatizaciji.

Jedina fabrika tog tipa u krugu od 400 kilometara, sa tržištem od 60 miliona evra godišnje, prodata je za 100.000 evra pre šest godina. Krajnji rezultat je bio pad proizvodnje od 80 odsto i ogromni gubici.

Onda je na preporuku Vlade Srbije Srbijagas konvertovao svoja potraživanja u vlasništvo nad fabrikom. Seli smo sa radnicima i direktorima i pitali ih "hoćete da radite ili da zatvaramo". Danas je SFS bez dugova, ima strateškog partnera koji će isplatiti 35.000.000 evra i ima garancije da će Paraćinci nastaviti već vekovnu tradiciju. To je naš odgovor na neuspešne privatizacije. To je model koji je uspešan.

Inače, Srpska fabrika stakla je za Paraćin isto što i Fijat za Kragujevac.

A Srbija bar tegle za zimnicu ne mora da uvozi iz Hrvatske ili Bugarske.

Misija MMF-a je navodno imala primedbu što je Vlada Srbije, odnosno Skupština Srbije nedavno dala garanciju Srbijagasu za veliki kredit kod EBRD-a u visini od 170 miliona evra – pa je i zbog tog zajma, kao i još nekih drugih, probijen zakonski limiti javnog duga od 45 odsto BDP-a. Neuobičajeno je što to nije investicioni kredit, već "kredit za likvidnost". Kakav je to kredit i na šta ćete ga utrošiti?

Verujem da znate da Rusi nama ne poklanjaju gas. Srbijagas plaća i to redovno. A ne uspevamo tako redovno da naplatimo ni od građana, ni od privrede.

I to ne zato što neće da plate, već zato što nemaju da plate, zato što imaju ozbiljne probleme sa likvidnošću. Zato što su banke izvukle ozbiljne količine keša, zato što NBS vodi takvu politiku kakvu vodi. Pa je onda najprofitabilniji deo srpske privrede bankarstvo. Banka povukla novac, pa pošto ga nema, raste mu cena. Logično, zar ne? Možda je logično, ali pokazuje ozbiljan poremećaj sistema i nije normalno da ostane tako.

Taj famozni kredit za našu likvidnost nismo dobili. Tako da ga nećemo ni utrošiti.

Država, preduzeća, građani ili drugim redosledom, imaju ozbiljan problem likvidnosti. To je problem koji parališe svaku potrošnju, a onda je paralizovana i svaka proizvodnja.

Kada me već pitate za naš zakon o javnom dugu, ja bih ga uskladio sa Evropom. Pa bi ograničenje bilo na 60 odsto, a ne na 45 procenata od bruto društvenog proizvoda.

Što se MMF-a tiče, imam ja primedbe na njih veće nego oni na mene i Srbijagas. Ja sam protiv rigidnih mera štednje koje nameće MMF. Jer to je put bez povratka. Ekonomski teoretičari se danas u svetu dele na one koji su za MMF-a i koji su protiv. Što se prakse tiče, ja ne znam ni jednu zemlju u krizi kojoj je politika MMF-a pomogla.

Mogu da štede oni koji imaju. Šta da štede oni koji nemaju? To je licemerno.

Kada imaš platu 400 evra, sve je skupo. Nezadovoljstvo ljudi je veliko i poziv na još veće odricanje samo pogoršava i socijalno i psihološko stanje nacije.

Takva štednja smanjuje dohodak stanovništva i onda usporava privrednu aktivnost. Nema tu mnogo mudrosti. Rešenje problema Srbije nije smanjenje privredne aktivnosti, već upravo suprotno – povećanje.

Rešenje je u potrošnji, ali ne u onoj u kojoj uzmemo kredit iz inostranstva, a onda uvezemo TV, garderobu i sveže meso i čekamo ulazak u EU lepo obučeni, uz hladno pivo i Foks lajf.

Više puta je, i u Moskvi i u Beogradu, najavljen početak gradnje kontinentalnog gasovoda Južni tok. Da li očekujete da će taj gasovod doista početi da se gradi krajem ove godine i šta Srbija može od njega da očekuje?

Nije reč samo o najavi. Srbijagas projektuje Južni tok. Naši inženjeri, projektanti, menadžeri rade na ovom projektu.

Izgradnja kroz Srbiju počinje u novembru. I svi mi u kompaniji smo izuzetno ponosni na sve što je urađeno.

Ovo je faza u kojoj Srbija nije bila 30 godina. Srbija ne samo da učestvuje u međunarodnom projektu već je lider.

Srpska javnost nije svesna ogromnih ekonomskih razmera ovog projekta. Mi smo se malo više bavili radom, a malo manje marketingom.

Stigli smo do faze da investicija od 1,7 milijardi evra može da počne. Ako pogledamo 2011, to je više od svih investicija zajedno. I ne samo da je najveća, već je i najduža. Tako da ću prestići Mrkonjića, mog partijskog druga.

Kada u decembru počnemo da kopamo rov dužine 450 km, širine tri metra i dubine tri metra, biće nam potrebna mehanizacija čitave građevinske industrije Srbije i to neće biti dovoljno.

Najdirektnije će raditi skoro 3000 radnika. I još toliko kod kooperanata koji će isporučivati delove, opremu, održavati mašine i aparate.

A kada zaposlimo toliko mašina i toliko ljudi, onda će i seoske kafane i lokalne prodavnice i automehaničarske radionice bolje da rade, jer će imati potrošače. Tako ćemo da stvaramo, za promenu.

Ono što je New Deal značio za Ameriku posle velike ekonomske krize, to bi mogla da bude izgradnja Južnog toka kroz Srbiju. Jer se na ovakav projekat prirodno naslanjaju mala i srednja preduzeća. Pazite, mogla bi da bude, a i ne mora.

Da bi Južni tok imao značaj New Deala za pokretanje zemlje nova vlada Srbije mora odmah da napravi dobar sistem podsticaja uspešnih malih i srednjih preduzeća, pa da im skupe kratkoročne kredite pretvori u jeftine i dugoročne. I onda bi se broj ljudi koji stvara novu vrednost i koji zarađuje za svoje porodice višestruko uvećao.

E to je jedan od načina, da se vratim na prvo pitanje, da počnemo da rešavamo deficit i da prestanemo da plačemo i optužujemo kome treba da se saniraju i oproste dugovi i spusti cena ispod tržišne. Srbija bi onda krenula u boljem smeru.

A što se računice Južnog toka tiče, ona je jednostavna. Cela investicija se isplati za 12 godina, a država Srbija će imati godišnji prihod od oko 200 miliona evra i da sada ne zamaram sa milionima evra na poreze, plate, doprinose.

Kada je pre četiri godine zaključivan poznati međudržavni energetski aranžman Srbije i Ruske Federacije, očekivalo se da će Gaspromnjeft preuzeti i znatan deo Srbijagasa i da će se poslovne politike ove dve kompanije prisno sinhronizovati. Zašto se to nije dogodilo u pogledu preuzimanja akcija i da li je, kako je i koliko je Gaspromnjeft učestvovao u kompletiranju gasnog skladišta "Banatski Dvor"? Kažite nam nešto preciznije i o planovima za izgradnju novog skladišta u Itebeju, o čemu je pre neki dan govorio Petar Škundrić, savetnik premijera Cvetkovića za energetiku.

Mislim da je odlično što je Srbijagas ostao u državnom vlasništvu. Po meni, trebalo je da i gasna polja i izvori ostanu u Srbijagasu. Kao što je i "Banatski Dvor" ostao.

Politike naših kompanija su sinhronizovane. Sa Milerom imam odličnu saradnju, i obostrano razumevanje i poverenje. Sve što smo se dogovorili ostvarili smo i ostvarujemo. A dogovorili smo mnogo.

E, gledajte sada. "Banatski Dvor" nije tamo neka ogromna rupa u zemlji u koju Bajatović kao hrčak upumpava gas, zlu ne trebalo. Mada ima i toga pomalo, jer je ove zime, kada je napadao sneg, sve bilo na ivici nestanka, osim gasa. Čak smo imali dovoljno i Sarajevu da pozajmimo.

"Banatski Dvor" ima i drugu funkciju. On je strateško skladište za Južni tok. Preko njega se obezbeđuje dovoljan nivo pritiska u gasovodu u tehničkom smislu. A Srbija u geostrateškom smislu preuzima energetsku ulogu koju je do sada imala Mađarska.

Jer mađarska strateška skladišta gasa sada gube na značaju, a srpska dobijaju. Mi postajemo regionalni energetski centar. To nije samo ekonomski i politički uspeh ekipe koju predvodim i ekipe kojoj pripadam. To je pobeda Srbije u energetskoj geostrateškoj igri.

Gradnja novih skladišta je zakucavanje ostvarene geostrateške pobede. U tom kontekstu treba gledati svako naredno veliko skladište.

Iz konkurentskih političkih stranaka i tokom ove predizborne kampanje čuje se da nam Rusi naplaćuju gas i za 100 dolara skuplje (na hiljadu kubika) nego što ga prodaju, na primer, Nemačkoj. Zašto je ruski gas za Srbiju najskuplji u Evropi?

Prvo, to nije tačno. A i da jeste, zašto bi to bilo neobično? Nemci imaju Severni tok, znači bar transportne troškove niže. A drugo, ti "stručnjaci" koji upoređuju Srbiju sa Nemačkom, pokazuju potpuni amaterizam. Srbiju i Nemačku je nepristojno upoređivati. Nemačka je mnogo veća zemlja, mnogo veće tržište, mnogo bogatije, drugačijeg strateškog značaja. Kod njih su i banane i lubenice jeftinije. Ali gas nije.

Tako da je i ta priča o ceni takođe deo političke kampanje. I to je ok. To je maksimum sposobnosti SNS i G17 plus eksperata. Manipulacija poluistinama i ruiniranje finansijskog i psihičkog zdravlja naroda.

E. R. V.