Lisica i ždral Pretprazničko veče Ljudima bi trebalo zabraniti da praznuju blagdane koji ih ne diraju u srce, to sam pomislio i povodom Dana državnosti, a danas još i više

piše: Ljubomir Živkov

Na esej o vlastitoj dugovečnosti nadahnula me je bila mogućnost da u kafiću naspram "Domovine" (koji neka ostane anoniman za njeg. dobro) napišem kolumnu i da ju odonud bežično, besplatno i munjevito pošljem u naše nove odaje na Trgu republike!

Nismo li nekoć morali svi u redakciju, u mom slučaju beše to zdanie "Borbe", tek svaki jedanaesti novinar imao je privatnu pisaću mašinu, ali ako si kao svaki jedanaesti mogao da pišeš i kod kuće, morao si tekst da nosiš uredniku koji bi ga olovkom nakitio gore nego učiteljica vežbanku, pa si te primedbe sa kojima nimalo se nisi slagao imao prekucavati na nove šlajfne, danas daleke bezmalo kao pergament ili tablice po kojima pisahu izumrli narodi; šlajfna je bila jedinica mere u novinarstvu, dvadeset dva ili dvadeset tri reda sa novinarskim proredom (triput većim od sudskog ili policijskog! tamo nema primedaba i prerađivanja!); da slova budu iste veličine već su se pobrinule fabrike pisaćih mašina, ali bila je šlajfna i naziv za specifičnu, danas izumrlu vrstu hartije, testamentarno žućkaste, ne mnogo fine, ali opet tanje i mekše od pak-papira.

Uglavnom se (o čemu sam negde pisao, gde? dotle je znači došlo!) UNIS pisaća mašina, kakvu sam i ja bio nabavio da u porodičnom okrilju stvorim možda i kakvo nadnovinarsko delo, do čega nije došlo, obrela u zemunskome etno-restoranu, tik uz peglajz na drva, uz neku kosiricu, vodir, čunak i vreteno, a ja danas, sa svojim belim netbukom zvanim "baglama" uz espreso ima da skuckam delce i da ga, pre nego što me baterija izda, otpravim na lice mesta!

Avaj! Ponovio se slučaj kafića sa ugla Molerove i Kičevske, gde me kelnerica istrajno nije primećivala iako je tik kraj mene prošla u sedam ili osam navrata. Nije me oslovila, ni ja nju, nego sam ju, onako neuslužen i neuslišen, sa kaputom i kapom preko ruke a uoči demonstrativnog odlaska, vizitirao pored šanka – sa svojom drugom sela beše da predahne od svega što je prepatila na terenu: "Vi niste uočili moj dolazak i moje dvadesetominutno prisustvo?!" – "Stvarno nisam"...

Znate naravno to, e, istovetna stvar desila se na uglu Molerove i Bulevara: nakon pola sata mog tihog čekaluka (u daljem tekstu: tihovanje) konobar se ukazao na četiri koraka od mene (a do smerti chetyre shaga, veli partiz. pesma), uslužio dve devojke, pa što ne priđe i meni o istoj kilometraži, ne, ode služb. lice da se nikad ne vrati, na izlasku mu se obratim isto kao i njegovoj koleginici dva ćoška južnije, sam je, veli, puna mu je bašta, ne smatra da je stvar vredna ma i izošljarenog izvinjenja, sad je meni, prekaljenome, već dosadno kao i vama, ugavnom mi propade zamysel da u predvečerje mog lično najvećeg praznika nazdravim napretku koji nije, eto, mimoišao ni našu bledu majku.

Ljudima bi trebalo zabraniti da praznuju blagdane koji ih ne diraju u srce, to sam pomislio i povodom Dana državnosti, za koji se ne ide na posao, a koji nikoga od meni poznatog stanovništva ne raduje – izgleda da praznicima kao i engleskoj travi prija vreme, stoleća i sl. Pa Prvi maj je sa nekadašnjim urankom (pozajmljenim možda i od Đurđevdana, ali svejedno!) bio čitavo pozorište, vašar, karneval, veselje, šta se radi za Dan državnosti – roni se za državni grb na dnu Dunava? Šta se uopšte za taj dan radi osim što se ništa ne radi?

Je li moguće da i ja izdržavam članove nekakve Komisije za državne praznike (ili je to ista ona koja ravnogoriše i pocrkvljuje imena ulica čisteći ih od natruha partizanštine i borbe za društvenu jednakost?)?! Državni praznik – primirje u Prvom svetskom ratu! Niko ne zna datum, uslove primirja, ko je primirje potpisao i gde, ne znam ni ja, ali smo u Prvom svetskom ratu pobedili: primirje pa samim tim i Dan primirja mora da su jedva dočekali oni koji su nas napali pa nagraisali, a ne mi!

Nisam prisustvovao nijednoj intervenciji komunalne policije, jednu građanku bacivšu neugašeni pikavac na trotoar detaljno sam opisao i predložio da joj se preko DNK uđe u trag, do danas nije preduzeto verujem ništa, pa ne bi li ta komun. policija kojoj je neprijatno da odrasle civile i gospodu podvrgava domaćem i pučkoškolskom odgoju, mogla da praznikom presreće ljude: "Šta je za vas Prvi maj?! Otkad se slavi i zašto!? Da li po vašem mišljenju društvo počiva na radničkoj muci ili na nekakvim kursevima valuta, kamatama, impulsima, kladionicama, predizbornim obećanjima i ostalim maglama koje se prodaju širom Srbije!? Šta, ne zanima vas Praznik rada, ne znate ništa o radničkom pokretu, to je za vas komunistička ujdurma, kao za Koštunicu ustavna odredba o zabrani da šef države da bude na čelu partije, verske zajednice ili multinacionalne kompanije?! Odlično, sad ćete maricom odavde biti fino odvezeni na vaše radno mesto gde ćete odraditi puno radno vreme!"

Isto to na naplatnim rampama, aerodromu, kolodvorima: "Kuda, braćo?!" – pita komandir komunalno-prazničke inspekcije. "Kako kuda, na Zlatibor..." – "Razlog putovanja?!" – "Pa Prvi maj je, ne radi se..." – "Sad ćemo da ustanovimo zaslužujete li vi tolike neradne dane, ili zloupotrebljavate inertnost i demagogiju naših izabranih predstavnika!" Pa ti njima predoči sva pitanja iz preth. pasusa, kojom se prilikom naravno pokaže teško neznanje i neosetljivost za dobrobit radništva! "Izvolite se vratiti natrag u grad, imate petnaest minuta da ostavite kufere kod kuće i pravac posao! – "Ali kupili smo karte, rezervisali sobu..." – "Utoliko bolje, ovo će vam biti nauk!"