Lisica i ždral Tuđa kost II Iako ću u biografiju nadam se spretno utkati i ponešto od onoga što se dešava savremenom meni, ipak ću najpre održati reč datu pre tačno nedelju dana

piše: Ljubomir Živkov

Dosad sam neznano koliko puta nagovestio publici čemu se od mene može nadati u narednom nastavku, međutim život bi, uz sasluženje moje nepostojane naravi, za sledeći broj nametnuo novu temu, te bi autorsko obećanje bilo bačeno pod noge.

3. Kako sam unatoč mome kršćanskom tj. pravoslavnom odgoju osetio zavist

Rešio bio moj brat da proda zemlju, poslednjih svojih nekoliko lanaca datih davnym davno u arendu (ko je ne zna skupo bi je platio), ja ga naravno odgovarao od toga, reč "večito" urezala mi se u sećanje pre nego pionirska zakletva, ni uz jednu drugu stvar podložnu kupoprodaji nije išla ta zlokobna oznaka, samo uz zemlju! Prodaš četiri krave, osamdeset meteri žita, prodaš dva konja, i niko ne kaže "večito"! Nema ni tu nikakvih reklamacija, i to je prodato jednom zauvek, ali ipak nije večito: i pšenica-belica, i te krasne muzare simentalske pasmine, i ti konji koji su i za priplod, i za rad, i za paradu, nisu večiti, a zemlja od koje su stvoreni i kupac i prodavac ostaje navsegda! Čak i Sudnji dan, ko u njega veruje, imaće da se odigra na nečijoj parceli, neki će smrtnici biti katastarski vlasnici i poprišta tog umnogome jedinstvenoga događaja.

Ima u reči "večito" još nešto: njome se hoće označiti da je proces ireverzibilan, oni koji prodaju zemlju (večito) neće nikad uspeti da je otkupe, ako kolo od sreće uokoli te se opet oni ogazde, neće im se posrećiti da kupe baš svoje stare njive.

Bilo kako bilo, brat nađe kupca iz Čente, pogode se oni, pitam brata koliko je ovaj ozbiljan, je li dao kaparu, ne treba, kaže, kapara, upoznaću ga, on je veran, i njegovi, sam je predložio da polovinu donese u sredu, ostatak donosi na jesen, pa novci su mi sigurniji kod njega nego u banci!

Tako znači, nazaren je, i ne treba mu nikakav jamac, ništa osim njihovog imena, onako kako je rekao tako će i postupiti, ah, kad će tako o meni neki ljudi razgovarati?! "Pa Ljuba je pravoslavac, ako se tako pogodio, ili ako ti je to obećao, ili ako ti je dužan, to ti je sigurnije nego da ti je Međunarodni monetarni fond obećao!"

4. Kad god sam rad da od svojte proberem neke osobine za podičiti se redovno naletim na tuđu kost

Kod Crnjanskog sam negde nabasao na to da je on sam sebi uvek bio predak te sam i sam o sebi rado tako mislio, da bih tek nedavno shvatio koliko sam zapravo predodređen da budem ovakav kakvim se k sozhaleniu moemu nakonec i pokazah – već dugo proučavam svojtu i nagađam šta sam od koga mogao baštiniti, ko je poželjan a ko nepoželjan činilac te moje DNK!

U Zrenjaninu življaše M. K. zvani Mrša, majstor i član KPJ pre rata, suvonjav, sa ispupčenim jagodicama kakve će u prvim godinama NOR-a krasiti i njegovog vrhovnog komandanta (potonji će se ubrzo zglacnuti i živovati na rubu gojaznosti doklen će bečkerečki proleter ostati istrajno u istom formatu: pravi radnik sa sovjetskog plakata), kad je fašistička čizma pregazila Jugoslaviju a Banat pripojila toj lažnoj državi, M. je naravno otišao u partizane; dođe Oslobođenje (prilikom kojeg smo si u Banatu priuštili etničko čišćenje i oterali Nemce, iako su bili starosedeoci, možda i starosedeliji nego mnogi od nas), okupi se komunistička avangarda da raspodeli unapred ošacovane švapske kuće u Velikome Bečkereku, pitaju M.-u čiju on kuću želi da uzme, a M. će: "Šta je vama, pa ja imam stan!"

Uh, što nisam ja novi Mrša, da me iz Gradske skupštine zovu: "Ljubo, mi smo tek sad ustanovili da vam Grad uopšte nije dao stan, gledamo sad koga smo sve zbrinuli, jesu to sve sami kulturni poslenici, ali zar ste vi nekulturni poslenik, ne pišete vi toliko slabije od tih stambeno odavno zbrinutih novinara i nazovi književnika, da njima damo po sto kvadrata a vama ni garsonjeru, zato vas najljubaznije molimo da se primite vlasništva stana na Bežanijskoj kosi..." A ja njima: "Hvala vam, braćo, poznat vam je nadam se moj opus, gde se baš na dodelu stanova i službeno i privatno okomljujem, snagom pisane reči žigošem ju kao izvor i jamstvo neravnopravnosti i bestidne društvene nepravde. I vi iz časne stambene komisije odrasli ste u stanovima dobijenim od socijalističkog društva, to je vašim roditeljima bilo dodeljeno nauštrb drugih članova koji upravo zato neće nikad stati na zdravu nogu, ali s tim mora jedared već da se prekine..." – "Uh, vi ste baš nakraj srca, onda da vas za specijalnu penziju i ne pitamo!?" A ja ti njima: "Tek kad svim takozvanim običnim ljudima budu isplaćene penzije koje neće biti poruga, tek ćete tada smeti da podilazite umetnicima, sportistima i ostalim zaslužnicima, dotle će i moje tvochestvo i moje ime biti zaboravljeni!" Tako bih govorio kao Mršin potomak, ovako nisam siguran šta bih kazao: M. je brat deda-Steve Kurjačkog, za koga se udala sestra mog dede (Spasinka, rođ. Živkov).

Slučaj br. 2.

Deda Glišu, pomenutog u prvom delu autobiografije, kao vojnika ošamario njegov narednik, redov je ne napuštajući stav "mirno" upitao gosn narednika jel sme u kraljevoj vojsci da se šamara, sme, odbrusio je oficir, istog trena sam je dobio šamar i srušio se, što od siline udarca što od neverice da je rob sposoban za takov hibris, to sam čuo ne od deda Gliše nego od mog oca. "Ovako ću ja, odrastajući, stalno da uvećavam samopoštovanje i svoju kuraž!", mislio sam, a kao pripadnik JNA moljakao sam zastavnika P. da me pusti u grad: "Bio si prošlenedelje, štabihteo, tisivojnik, tisivojnik..." – "Znam dasamvojnik, zatopitam, zatopitam!" Ali po svom običaju koji ću docnije dovesti do savršenstva nisam zastavnikov rafalni govor oponašao naglas, nego u sebi: deda-Gliša je nama bio zet.