Intervju – Bora Ivkov, šahovski velemajstor:
Nešto izvan ovog sveta

"Šah može da bude umetnost, ali retko. Da bi se napravila neka lepa šahovska kombinacija, u završnici partije potrebno je da protivnik pogreši. Ako nema lepe kombinacije, nema ni umetnosti"

Oni koji se sećaju da se pedesetih godina prošlog veka pratio šah ovako kako se danas prati tenis, znaju i ko je Bora Ivkov. Ove godine o njemu se govori kao o autoru knjige Opčinjeni šahom, u kojoj je analize velikih partija velikih šahista sveta predstavio pričom o njima, o sebi i o – al’ se nekad lepo igrao šah. Opčinjeni šahom je dvanaesta knjiga Bore Ivkova. Njen izdavač je Zavod za udžbenike.

Bora Ivkov (1933) u četrnaestoj je bio omladinski prvak Beograda, a u osamnaestoj prvi omladinski prvak sveta. U narednih šezdeset šahovskih godina osvojio je više od dvadeset pobeda na manifestacijama vrhunske kategorije. Ivkov je pobedio petoricu svetskih prvaka: Vasju Smislova, Mihaila Talja, Tigrana Petrosjana, Bobija Fišera i Anatolija Karpova. Svoju najnoviju knjigu počeo je tekstom koji je napisao za časopis "Šah" 1951. godine, o sebi i svojoj pobedi na Omladinskom prvenstvu sveta u Birmingemu.

"VREME": Knjiga Opčinjeni šahom može se čitati kao stručna literatura, ali i kao zanimljivo štivo o važnim trenucima svetskog šaha sa mnoštvom detalja iz vašeg života. Da li je to vaša autobiografija?

BORA IVKOV: Trebalo je da bude, ali nije! Autobiografiju ću tek napisati, ako stignem. Desilo se da su i ova i prethodna knjiga, Mojih šezdeset godina u šahu, autobiografije o drugima, ali nisam mogao tako da ih nazovem zato što je Borislav Mihajlović Mihiz već napisao knjigu s tim naslovom. U toj sledećoj ću opisati samo svoje najbolje turnire i partije. Da li ste primetili u ovim knjigama da sam ja neizlečivi nostalgičar? Već dvadesetak godina živim u virtuelnom svetu prošlosti, oživljavam mnoge kojih više nema. Neki od ljudi o kojima sam pisao su više od pedeset godina na nebu. Niko ih nigde ne spominje, ali u mojim sećanjima su vrlo-vrlo živahni. Znate, ja sam i ranije voleo da putujem pa volim i sad: putujem od današnjeg trenutka unazad i do šezdeset godina unazad. Više ne mogu da učestvujem u onome što se danas događa, osećam se kao neki posmatrač. Ja se više ni fudbalskoj utakmici ne radujem, u stvari, fudbal ni ne gledam. Ranije ste imali Crvenu zvezdu, Dinamo, Hajduk... a sad? Zar da gledam utakmicu Zvezda protiv "Malog Mokrog Luga"? Ne mogu, zaista ne. Živim u virtuelnom svetu baš kao što, kako vidim, i moja deca žive u kompjuterskom, i dobro mi je.

Kažete da će treća knjiga biti o vašim turnirima i pobedama. Da li biste je opisali?

Vrlo rado. Znate, ljudi su izgleda zapamtili samo tu moju pobedu na Olimpijadi u Birmingemu 1951. godine, pa ću ja sad u novoj knjizi pobrojati i ostale. U posebnim delovima ću opisati dva moja zlatna perioda: sredinu pedesetih i sredinu šezdesetih godina. Tad sam u Beogradu delio četvrto i peto mesto sa Petrosjanom, u Mar del Plati sam bio prvi ispred Smislova, u Amsterdamu sam se plasirao za meč kandidata prvaka sveta, u Beogradu sam delio drugo i treće mesto sa Korčnojem, u Zagrebu sam delio prvo i drugo mesto sa Ulmanom ispred Petrosjana, Larsena, Portiša, Bronštajna, Gligorića... I, tako. Treći deo knjige biće o ostalim pobedama: u Moskvi 1999. godine pobedio sam na Memorijalu "Petrosjan", u Davosu 2006. postao sam seniorski prvak Evrope. Eto, o tome će biti ta knjiga. Imam sve spremno, samo još da nađem izdavača. Možda ću opet imati sreću kao sa prethodnom knjigom, jer izuzetno sam zadovoljan kako je Zavod za udžbenike opremio knjigu. Ja odlično znam koliko je teško grafički tačno i lepo prikazati šahovsku partiju.

Vaš tekst o Olimpijadi u Birmingemu može da deluje nestvarno svakom ko zna koliko se danas ulaže u šah, pa i u sport uopšte.

E pa tada je šah odigrao važnu ulogu za Jugoslaviju u vreme Informbiroa. Jugoslavija je tada bila u sličnoj poziciji kao i Srbija u vreme sankcija devedesetih, bili smo izopšteni od istočnog lagera. Za vreme te izolacije šah je više nego bilo kakva diplomatija doprineo da svet sazna za nas i da se uključimo u svetske tokove. Eto zato je država vodila računa o sportu. Koliko se sećam, vodila je računa i o umetnosti zato što je bila svesna da su i sportisti i umetnici naši najbolji ambasadori. Naš šah je tada napredovao, dugo smo bili u svetskom vrhu, učestvovali smo i pobeđivali na svim velikim turnirima. Poslednju olimpijsku medalju smo osvojili 1980. godine. I onda je krenulo nizbrdo. Čitava ta društvena situacija u kojoj smo se našli nepovoljno je delovala na šah. Takođe, desilo se da se baš u to vreme izuzetno razvio šah na Zapadu. Interesantno, kad su u našem šahu nastale loše prilike, nastale su i u sovjetskom, koji je do tada, za razliku od zapadnog, bio neverovatno razvijen. Sad je i kod njih kao kod nas: nikoga ne interesuje šah. Prošle godine sam video Memorijal "Botvinik". Nekada bi sala u kojoj se odvijalo takmičenje bila prepuna, ljudi su čekali na kartu više, a sada nije bilo više od desetak gledalaca. Eto, tako vam je to.

Zašto se to desilo? S obzirom na to da je šah individualni sport i da podrazumeva malo materijalno ulaganje, zašto povezujete loše godine u šahu sa lošim društvenim godinama?

Sve se promenilo, ne zaboravite da su se pojavili sportovi atraktivniji za gledanje od šaha. Sad se sve svodi na pojedince, na istinske ljubitelje šaha, a oni su retki. Ljudi koji danas vode šah, ne vole ga onako kako šah treba da se voli. Sad ćete da me pitate: a kako treba, i ja neću znati da vam odgovorim. Da li je moguće odgovoriti kako se voli nešto što se voli?

Kad pominjete pojedince, ima se utisak da danas nema šahovskih zvezda poput nekadašnjih?

Lako mi je da se složim s vama. Mislim da je plejada sovjetskih igrača: Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, Karpov, Kasparov, Kramnik – neponovljiva. Isto važi i za svetski šah: Najdorf, Fišer, Gligorić, Larsen, Portiš, Olafson... Sad je dobar Karlsen, Norvežanin, ima dvadeset i nešto godina. Po rezultatima mi liči na Fišera, ali samo po rezultatima.

Izjavili ste da je jedan od vaših najdražih uspeha bio i jedan od najvećih stresova...

To je bilo u Havani 1965. godine. Pobedio sam glavne rivale Smislova i Fišera. I, kad sam imao dobijen turnir, u pretposlednjem kolu, umesto da Garsiji ponudim remi zato što mi je prvo mesto bilo sasvim izvesno, ja sam zbog moje glupe ideje da osvojim poen više, izgubio zbog previda u cajtnotu. Bila je to dobijena partija, dobijen turnir, a najgori mogući potez u cajtnotu! Tako je i u životu. Postoje događaji, prekretnice, posle kojih više ništa nije isto.

Da li vi sad imate s kim da igrate šah?

Prošle godine sam bio na "Botvinik" memorijalu, igrali su Korčnoj, Portiš i mnogi Rusi. Pre toga, tri godine nisam odigrao nijednu partiju. Sad su me zvali u Drezden, u avgustu će biti sastanak svih veterana. Doći će svi preostali velemajstori, biće turnir, ali najvažnije je što ćemo se sastati. Vidite, kako su čudni kriterijumi: za Olimpijadu u Birmingemu 1951. godine tražili su šahiste mlađe od 20 godina, a sad u Drezden idu samo oni stariji od 75! Stalno vam postavljaju neke ograde u životu!

Ko može da igra šah, da li i tu treba zadovoljiti neke uslove?

Svako može da igra šah i svako može da ga nauči! Penzioneri na Kalemegdanu i prodavci na Kalenićevoj pijaci su vam najbolji dokaz za to. Interesantno, ljudi najčešće spajaju šah sa penzionerima – toliko je upečatljiva slika starih ljudi na kalemegdanskim klupama pred šahovskom tablom! Hoću da kažem da šah mogu da igraju i oni koji samo znaju kako da pomeraju figure po poljima i oni koji su vrhunski majstori. Istina, potrebno je tu još i malo sluha, i malo pameti, i malo ljubavi – ali ti uslovi su vam neophodni i ako hoćete da svirate violinu.

Šta je za vas šah?

Za mene? Saznao sam to tek kad sam počeo da svodim bilans svoje karijere. Ja sam u šahu bio i Tarzan, i Džems Bond, i Kolumbo. Objasniću vam: ja sam prvo maštao o putovanjima i o avanturama, pa sam gledao filmove i pomoću njih putovao i identifikovao se sa likovima kojima je život bio avantura. A onda sam u šahu dobio i putovanje i avanturu. Inače, šah može da bude umetnost, ali retko. Da bi se napravila neka lepa šahovska kombinacija, u završnici partije potrebno je da protivnik pogreši. Ako nema lepe kombinacije, nema ni umetnosti. Ima mnogo poznatih definicija šaha, ja sam neke citirao u knjizi. Ali jednu sam otkrio tek kad sam završio knjigu, i ta je sjajna: Antoan de Sent Egziperi je rekao, parafraziraću, da je šah igra kao izmišljena izvan našeg vremena. Da ne pripada našem vremenu. Nismo ga mi izmislili, nego smo ga samo otkrili. Kao i Amerika, koja je postojala i pre nego što ju je Kolumbo otkrio, tako je i šah postojao pre nego što je otkriven. Izmislio ga je neko drugi, nisu ljudi. Ja volim da verujem da je šah nešto izvan ovog sveta.

Sonja Ćirić