Roditeljstvo:
Kome treba savršena majka

Kontroverzna filozofija odgajanja dece poznata kao "povezujuće roditeljstvo" našla se prethodnih nedelja u žiži svetske javnosti. Širok i fluidan pokret, sa potencijalom da zauvek promeni pogled na odnos roditelj–dete, stekao je veliki broj pristalica, ali i ogorčenih protivnika

Možda prva nedoumica vezana za "attachment parenting" jeste terminološke prirode. Otkrivanje ove filozofije na Zapadu pratilo je dominantno usvajanje termina "attachment parenting", ili skraćenice AP, dok u naučnim i stručnim krugovima u Srbiji, s obzirom da se nalazimo tek u fazi spoznaje ovog pristupa, cirkuliše nekoliko manje ili više adekvatnih prevoda – afektivna vezanost, osećajna vezanost, prirodno roditeljstvo, zbližavajuće, privrženo, instinktivno ili povezujuće roditeljstvo. Uzevši u obzir izvorni termin i osnovne ideje za koje se ovaj pristup zalaže, možda najprihvatljiviji prevod glasi "povezujuće roditeljstvo".

Protivnici "attachment parentinga" dočekali su svojih pet minuta slave. Kontroverzna naslovnica časopisa "Time" na kojoj atraktivna mama, manekenka Džejmi Lin Grunet, doji svog četvorogodišnjeg sina dok mališan stoji na stolici, uzburkala je duhove i pokrenula lavinu otpužbi, što prema samom nedeljniku, što prema pristalicama pokreta. "Time" je imao potpuno legitiman cilj – da provokativnom naslovnom stranom proda novine, ali kada je stavljen naslov "Da li ste dovoljno (dobra) mama?", žestoka reakcija onih koji su se osetili prozvanim bila je više nego očekivana.

A spisak "povređenih" je podugačak – zaposleni roditelji koji moraju da izdržavaju porodicu, mame koje iz bilo kog razloga nisu dojile svoju decu, očevi uplašeni da će biti proterani iz kreveta ili čak iz sobe, grupe psihologa i lekara zabrinute da za nivo stresa kod "povezanih" roditelja i mogućnost da dete razvije "poremećaj vezanosti", naučnika koji dokazuju da pristalice pokreta pogrešno naglašavaju naučnu zasnovanost svojih ideja, pojedinih feministkinja ubeđenih da je roditeljstvo postalo "zatvor za modernu ženu" (Erica Jong) i da znači "više krivice za majke" (Katha Pollitt). Da možemo da čujemo glas Eskima, Mongola, izolovanih afričkih plemena, sigurni smo da bi i oni imali šta da kažu protiv "attachment parentinga".

S druge strane, pristalice i pobornici pokreta tvrde da ne prave podelu na "povezane" roditelje i one koji to nisu, da nikoga ne kritikuju, ne osuđuju niti primoravaju da primenjuje principe odgajanja dece koju su oni izabrali.

O ČEMU JE REČ: Pojam "attachmnent parenting" uveo je pre oko dvadeset godina američki pedijatar dr Vilijam Sirs, podrazumevajući pod njim stil roditeljstva koji svoju inspiraciju crpi iz dva izvora, jedan čine teorija vezanosti, a drugi roditeljske prakse koje su "proterane" iz savremenog zapadnog sveta, ali još uvek prisutne u nekim kulturama i istovremeno su tri tačke fokusa povezujućeg roditeljstva – produženo dojenje, zajedničko spavanje i nošenje bebe uz telo.

U osnovi AP pristupa je teorija vezivanja britanskog psihijatra i psihoanalitičara Džona Bolbija, koju je predstavio u svom radu iz 1951. godine "Majčinstvo i mentalno zdravlje". Brojna istraživanja, počev od onih koje je izvršila Bolbijeva saradnica Meri Ejnsvort, bavila su se pokušajima da se utvrdi koji aspekti roditeljskog ponašanja dovode do takozvane sigurne vezanosti deteta, a još su brojnija ona koja već decenijama unazad potvrđuju da je sigurna vezanost, sa stanovišta celokupnog razvoja ličnosti i kvaliteta bliskih odnosa, razvojno najpovoljniji obrazac vezanosti.

Dr Nataša Hanak, docentkinja na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, objašnjava da je Bolbi, i pre nego što je formulisao teoriju vezanosti, prilično jednostavno sažeo uslove za zdrav psihički razvoj deteta: detetu je potrebno da u svom iskustvu ima topao, intiman i trajan odnos s odraslom osobom koja se o njemu brine, u kojem oboje nalaze zadovoljstvo i uživanje. Dete se vezuje za tu osobu, ili više njih, i koristi ih kao sigurnu bazu za učenje i dalji razvoj, odnosno u situacijama kada se oseća uznemireno, uplašeno i kada ne može da reguliše svoja osećanja – ono se obraća toj osobi i u fizičkom kontaktu s njom pronalazi utehu i podršku, dobija doživljaj sigurnosti koji je od primarne važnosti za zdrav razvoj. Ukoliko je roditelj fizički ili mentalno nedostupan, ako reaguje nepredvidivo ili često ostavlja dete u mučnom stanju neregulisanih bolnih emocija, ako ga napusti ili preti napuštanjem ili prestankom ljubavi (na primer, kada roditelj kaže "ako to još jednom uradiš, neću te više voleti/poslaću te u dom/odvešće te policajac/doći će babaroga), detetu se uskraćuje zadovoljenje njegove primarne potrebe za sigurnošću. Razvojno je još štetnija ona situacija gde je roditelj detetu jedina osoba koja može da ga zaštiti i uteši i istovremeno izvor straha. Deca roditelja s psihijatrijskim oboljenjima, bolestima zavisnosti ili pak traumatizovanih roditelja često ne uspevaju da izgrade bilo kakvu smislenu strategiju pomoću koje bi regulisali svoja osećanja.

"AP se zasniva na ideji da bebe i deca napreduju bolje i da uče da imaju poverenja u druge ljude onda kada su im fizičke i emotivne potrebe zadovoljene. Deca koja nemaju iskustvo sigurnog vezivanja u detinjstvu nisu u stanju da u kasnijem životu ostvare bliske kontakte. Često pate od nesigurnosti, nedostatka saosećanja i u ekstremnim slučajevima od napada nekontrolisanog besa. Po dr Sirsu, bliskost roditelja i dece u najranijem uzrastu stvara osnovu za podizanje dece koja će biti nezavisna i sposobna da ostvaruju kvalitetne emocionalne veze u odraslom dobu. Po njegovim rečima, AP funkcioniše jer poštuje individualni temperament deteta", kaže Zorica Trikić, programska direktorka Centra za interaktivnu pedagogiju.

NEDOUMICE: Nije sporno da AP pristup ima uporište u Bolbijevoj teoriji vezivanja, ali postavlja se pitanje da li na taj način sebi pokušava da pribavi naučni legitimitet. Naime, povezujuće roditeljstvo je prepoznatljivo po osam principa: fizička i emocionalna priprema za trudnoću, dojenje kao način zadovoljenja detetovih fizičkih i emocionalnih potreba, osetljivo reagovanje na detetove potrebe, ostvarivanje što intenzivnijeg fizičkog kontakta, zajedničko spavanje s bebom, kontinuirana nega i minimalno odvajanje, pozitivna disciplina umesto kažnjavanja i izbalansirani porodični i lični život. Ovi principi ni na koji način nisu u neskladu sa onim što je nauka dosad utvrdila o uslovima zdravog mentalnog razvoja deteta, iz pozicije teorije vezanosti ali i šire. Međutim, AP preporučuje i konkretne postupke za koje se na pojedinim internet sajtovima može pročitati da naučno dokazno vode ka "sigurnoj povezanosti deteta". Ti postupci su pomenuto nošenje bebe uz telo, produženo dojenje i spavanje u zajedničkom krevetu. Poslednje dve su ujedno i najkontroverznije.

"Činjenica je da ove prakse ne proizilaze iz teorije i nisu ni nužan ni siguran uslov za razvoj sigurne vezanosti", kaže dr Nataša Hanak. "Kvalitet rane interakcije majke i deteta na daleko suptilnijem, molekularnijem nivou regulacije emocija, sinhronizovanosti ponašanja majke i bebe, zavisi od sadržaja mentalnog sveta majke, njenih očekivanja, slike koju ima o sebi i bebi ali i njenog kapaciteta da izdrži sva bebina emotivna stanja i pravovremeno, emotivno toplo reaguje na njih, ali i od temperamenta deteta. Nošenje deteta, spavanje u neposrednoj blizini deteta i dojenje mogu se smatrati uslovima koji olakšavaju praćenje detetovih stanja i potreba i osetljivo reagovanje na njih, i mogu ojačati majčinu vezanost za dete. Ali ove prakse nisu dovoljne – prost dokaz za to jeste činjenica da se procenat sigurno vezane dece u svim do sada ispitivanim društvima kreće od 50 do oko 70 procenata. To znači da i u onim zajednicama gde se deca dugo doje, a to je po pravilu tamo gde su hrana i čista voda oskudne, a mortalitet dece usled dijareje i posledične dehidracije veliki, gde deca spavaju s roditeljima, jer cela porodica živi u samo jednoj prostoriji, a majke nose svoje bebe na leđima kako bi mogle da obavljaju radove na polju, u kući ili oko domaćih životinja – postoje nesigurno vezana deca, koja su pod većim rizikom da razviju mentalne probleme ili probleme u ponašanju. Isto tako, u društvima u kojima je norma da bebe spavaju u svojim krevecima, često u posebnoj sobi, da ih majke ostavljaju u ogradicama, ´džamperima´ i prevoze u kolicima, i gde je nezanemariv procenat dece isključivo ili pretežno hranjen na flašicu, i u njima ima sigurno vezane dece, i ona nisu izuzetak."

Dakle, povezujuće roditeljstvo nije u pravom smislu reči naučno zasnovano, što ne predstavlja problem dokle god se pobornici ovog pristupa ne pozivaju na neimenovana naučna istraživanja. S obzirom da se AP još naziva i intuitivno roditeljstvo, stavljajući naglasak na slušanje sopstvenih instinkta u odgajanju deteta, i kao takvom naučna zasnovanost mu nije neophodna. Upravo takav pristup podržava Udruženje "Roditelj" kao jedan od pionira u promociji povezujućeg roditeljstva u Srbiji.

RODITELJSKI INSTINKT: "Osnova povezujućeg odnosa roditelja i deteta je veoma jednostavna, a pre svega vrlo instinktivna. To nije ništa drugo nego osluškivanje potreba deteta i reagovanje u pravcu zadovoljenja njegovih osnovnih potreba, kako fizioloških tako i emotivnih. Kada beba plače, instinktivno je uzmete u ruke – jednostavno, zar ne? Zapravo, baš na primeru situacije kada beba plače možemo videti da su ´trendovi´ roditeljstva započeli tek propagiranjem nekih drugih stilova, koji i nisu tako instinktivni, što vidimo na primeru tzv. cry out: ostaviti bebu da se isplače. Ovu metodu mnoge majke čak prihvataju iako i same kažu da im se srce slama dok slušaju, ´ali, eto, tako kažu stručnjaci´. Dakle, daleko, vrlo daleko od instinkta. Ovakvo ´zbližavajuće´ roditeljstvo se i u drugim primerima pokazuje kao instinktivno i olakšano: spavanje sa bebom i detetom u istoj sobi, istom krevetu ili bar potpuno približenih kreveta. Ovako nam je sve na dohvat ruke. Zbližavajuće roditeljstvo pre svega promoviše bezgraničnu i bezuslovnu ljubav, u kojoj se nikada ne može preterati, a koja rezultira izgradnjom poverenja, samopouzdanja i razvojem empatije", kaže Dragana Soćanin, predsednica Udruženja "Roditelj".

Međutim, da stvari nisu tako jednostavne pokazuju kritike koje su toliko brojne da bi se samo o njima mogla napisati cela knjiga. Pojedini kritičari ukazuju na to da su i principi i praksa povezujućeg roditeljstva neostvarljivi i da zarobljavaju ženu. U većini zemalja prihodi oba roditelja su neophodni da bi mogli da obezbede zadovoljenje osnovnih potreba porodice. Zbog toga nije neobično što se neki roditelji osećaju prozvanim kada se promovišu principi povezujućeg roditeljstva. Mnoge zaposlene majke koje su bile prinuđene da ostave svoju bebu na čuvanje da bi se vratile na posao, ne zato što jure karijeru, već zato što im je to neophodno za opstanak, koje su i same nesrećne što ne provode više vremena sa svojim detetom, i te kako smatraju da im zagovornici AP nepravedno nabacuju krivicu. Deluje kao da zastupnici povezujućeg roditeljstva šalju poruku da svaka majka mora da bude ´najbolja mama na svetu´, što je i ime jednog veb-sajta. Donald Vinikot, britanski pedijatar i psihoanalitičar, vrstan poznavalac dečjeg razvoja, smatrao je da za zdrav razvoj deteta nije potrebna, a nije ni moguća, savršena majka. Bebi je potrebna dovoljno dobra majka.

Drugo težište imaju oni kritičari koji preispituju šta je to prirodno i instinktivno u AP-u. Kao što naziv kaže, prirodno roditeljstvo bi trebalo da nas vrati nekim korenima, postupcima koji se praktikuju u takozvanim primitivnim plemenima, odnosno u zajednicama koje su obeležile najveći deo istorije ljudskog roda. Međutim, roditeljstvo je kulturno uslovljeno i različite prakse koje postoje u različitim kulturama imaju pun smisao kada se dovedu u vezu sa osnovnim vrednostima i normama jedne kulture, uključujući tu i verovanja o detetu, detinjstvu i osnovnom cilju roditeljstva. Sjajna ilustracija za ovu poentu je film Thomasa Balmesa Bebe iz 2010. godine. On prikazuje tipične scene iz odrastanja četiri bebe, od kojih svaka živi u drugačijoj kulturi: Barjar je rođen u stepi Mongolije, Ponjao u pustinjskom predelu Namibije, Mari u hiperurbanom Tokiju, a Heti u San Francisku. Iako su roditeljski postupci i način na koji se dete tretira veoma, čak na momente drastično različiti, a neke svakodnevne situacije koje prolaze Barjar i Ponjao bi se, u kontekstu savremenog shvatanja roditeljske brige po meri zapadnog društva, lako proglasile zanemarivanjem deteta, nema sumnje da je svako od ova četiri deteta voljeno, zbrinuto i da se razvija u jedinku koja može biti dobro adaptirana na okruženje u kojem živi, kaže dr Hanak.

PITANJE PRISILE: To znači da bi AP, u ime prirodnosti i instinktivnosti roditeljstva, zapravo vršilo pritisak na majke da usvoje kao jedino ispravne i za psihološku dobrobit deteta nužne postupke koji ne mogu da se u svakoj kulturi sprovedu s istom lakoćom. Na primer, proksimalni pristup u interakciji s detetom, koji podrazumeva, između ostalog, da majka ili druga osoba koja se primarno stara o detetu, najveći deo vremena nosi dete, predstavlja normu u agrarnim ili sakupljačkim društvima gde su žene zadužene za proizvodnju ili pribavljanje hrane i koje provode veoma mnogo vremena radeći fizičke poslove, još dok je dete u celosti zavisno od njih. U tim društvima je karakteristično i to da se o detetu brine ne samo majka, već i sve druge žene iz porodice odnosno plemena i da sve zajedno dele obaveze koje u savremenom društvu obavlja roditeljski par, odnosno, u klasičnoj konstelaciji gde muškarac ceo dan radi, a žena-majka ostaje uz dete, to je jedna osoba: majka.

Dr Hanak navodi primer jednog nedavnog istraživanja koje pokazuje da roditeljstvo ne može da bude isto, na primer, u Nemačkoj, koja ima nizak mortalitet odojčadi, visok očekivan životni vek, obuhvatnu socijalnu i zdravstvenu zaštitu, visok stepen ekonomske samostalnosti starih i rano osamostaljivanje mladih i visok životni standard, i u Kamerunu, koji ima ogroman mortalitet odojčadi, očekivan životni vek od oko 50 godina, lošu zdravstvenu negu i nizak životni standard. Vrednosti i norme ovih društava su dramatično različite i roditelji podižu decu na onaj način koji je za to društvo smislen i adaptivan. U Nemačkoj je na ceni individualna odgovornost, vrednuje se sloboda pojedinca, obrazovno i ekonomsko postignuće, a društveni odnosi su, u poređenju sa strogo hijerarhijskim uređenjem u plemenima Kameruna, neuporedivo neformalniji i egalitarniji. Istraživanje ciljeva socijalizacije koji određuju konkretne roditeljske prakse u ove dve države pokazuje da se u Nemačkoj ceni "biti drugačiji od ostalih", "izraziti svoje ideje", "samopouzdano izražavati svoje potrebe", a u skladu s time roditelji praktikuju samostalno spavanje deteta, u sopstvenoj sobi, podstiču samostalnu igru deteta, rano i intenzivno izlažu decu igračkama i jeziku, i dosta vremena provode u interakciji licem-u-lice. Kamerun je kolektivističko društvo, gde su interesi pojedinca potčinjeni interesima grupe, cene se deljenje i društvena harmonija. Ciljevi socijalizacije su da se dete što pre uključi u strukturu zajednice, da poštuje pravila, bude odgovorno i pošteno, mirno i tiho. Praktikuje se blizak telesni kontakt, stimulacija igračkama i kontakt licem-u-lice su retki, umesto toga dominira ljuljanje bebe gore-dole, ritmično kretanje i pevušenje detetu.

SIROTINJSKO PITANJE: Debata oko rizičnosti ili blagotvornosti zajedničkog spavanja kada je u pitanju sindrom iznenadne smrti odojčeta (SIDS), još uvek traje, mada deluje da se prikuplja sve više dokaza u prilog tome da zajedničko spavanje nije štetno, štaviše, može da bude dobra prevencija pojave SIDS. Praksa ekstremno produženog dojenja i uspavljivanja uz nošenje i dojenje bi verovatno kod većine pedijatara i psihologa i dalje izazvala negodovanje i zabrinutost po dalji razvoj deteta, naročito njegove nezavisnosti. Takođe, uvek može da se postavi pitanje koliko majke ovim postupcima zapravo zadovoljavaju svoje potrebe za simbiotičkim odnosom sa detetom, otežavajući mu tako zdravu separaciju?

Adriana Zaharijević, koordinatorka Centra za ženske studije, veruje da je rođenje i odgajanje deteta jedno od najdragocenijih životnih iskustava. Blizina koja se ostvaruje s detetom u različitim periodima njegovog odrastanja neprocenjivo je iskustvo za roditelje i samo dete. Utoliko "attachment" predstavlja ne samo poželjan vid bliskosti, nežnosti, prenosa toplote i emocija s majke i oca na dete i obratno, već i daje potporu za kasnije odrastanje i sazrevanje, i recipročan odnos među odraslom decom i roditeljima – odnos ravnopravnih, nezavisnih jedinki koji se zasniva na toplini i uvažavanju.

"Bliskost dece i majki koje su ih nosile u povojima i maramama jeste nešto što se uglavnom istorijski dovodi u vezu sa siromašnim ženama, ropkinjama koje su morale da nose decu sa sobom da bi ih dojile dok rade, jer nisu imale mogućnost da ih ostave nekom drugom. Utoliko je ova ´prinudna bliskost´, istorijski posmatrano, upravo bila odlika onih najzauzetijih žena koje nisu imale prihode ili okolnosti da se od svoje dece razdvoje. Podsećam na često zaboravljanu činjenicu da su žene iz više i srednje klase u 19. veku, na primer, sa svojom decom provodile vrlo malo vremena, iako su ga imale na pretek, poveravajući staranje nad decom dadiljama, dojiljama, guvernantama ili školama u slučaju muške dece. Drugi problem s ovakvom postavkom stvari svodi se na pretpostavku da samo majka treba da bude ´vezana´ uz dete. Ukoliko dete odrasta uz oba roditelja, onda ono ima pravo na bliskost koju može dobiti od majke i oca", kaže Adriana Zaharijević.

Zastupljenost povezujućeg roditeljstva u Srbiji ne može se izvesti ni na nivou pretpostavke. Štaviše, ne raspolažemo ni sa pouzdanim informacijama o tome koliko roditelja praktikuje zajedničko spavanje, uspavljivanje uz dojenje ili daje prednost sling maramama za nošenje dece u odnosu na kolica. Neosporna je činjenica da se o ovoj temi sve više govori, kako u klasičnim, tako i online medijima, ali i da roditelji čak ne moraju biti upoznati sa načelima povezujućeg roditeljstva već mogu na osnovu svojih ubeđenja o tome šta je kvalitetno roditeljstvo praktikovati negovanje deteta koje se razlikuje od onoga što je u datoj kulturi mainstream.

U većini savremenih društava, pa tako i u Srbiji, mnoge obrazovane žene koje postaju majke u tridesetim godinama, žele da pruže svom detetu što kvalitetniju negu i bolje uslove za dalji razvoj, u skladu sa savremenim naučnim saznanjima, istovremeno uživajući u materinstvu. Neke od njih vide principe povezujućeg roditeljstva kao put transformacije agresivnog, ksenofobičnog, egocentričnog društva u društvo u kome ljudi imaj pozitivan doživljaj sebe i poverenje u druge. Ovo su nove vrednosti koje pokušava da sprovede u delo, kroz praksu povezujućeg roditeljstva, jedan elitni sloj mladih žena. Biće zanimljivo pratiti koliko će naučnici, pre svega psiholozi, pokazati otvorenost za istraživanje razvojnih efekata ovog pristupa, i u kojoj će meri samo društvo izboriti okvir za kvalitetnije roditeljstvo, imajući u vidu ono što je Bolbi naglašavao – društvo koje vrednuje svoju decu moralo bi da čuva njihove roditelje, odnosno pruži im podršku koja je uvek postojala u ljudskim zajednicama, a izostaje u savremenom društvu.

Zrinka Badnjević