Čekajući vladu – Kakva ekonomska filozofija odgovara Srbiji:
Akademski inženjering odricanja

Velika svetska rasprava o pitanju kakvu ekonomsku politiku, pa i ekonomsku filozofiju, treba primeniti da bi se izašlo iz velike recesione i finansijske krize dobila je veoma jak odjek i u Srbiji – koja se, kao i mnoge druge zemlje, našla u makazama krize javnih finansija i niske privredne aktivnosti

Prejako bi bilo reći da su se i kod nas ponovo osokolili "kenzijanci" na jednoj i "šumpeterovci" na drugoj strani – ali se i ekonomska struka posle dugog vremena razmrdala i pokazala znake koncepcijskog "pluralizma". Ove, još uvek indirektne polemike zanimljive su tim pre što smo upravo u postizbornim vremenima, kada su privredni problemi i način njihovog lečenja nezaobilazni i kod mutnih međustranačkih pregovora o sklapanju neke moguće ili nemoguće nove vlade Srbije.

ŠTA I VRAPCI ZNAJU: Kao što je poznato, u svetu je, naročito povodom krize evrozone, u raspravi o pravcima lečenja aktuelnih crnih ekonomskih megatrendova iskočila famozna dilema da li se danas odricati javne i privatne potrošnje da bi sutra privreda mogla stati na zdrave ekonomske osnove ili pumpati novac u zamrlu privredu da bi ona oživela po cenu inflacionih rizika i velikih dugova s kojima će se u nekim boljim ekonomskim vremenima bočiti buduće generacije. Nešto drugačije rečeno, kao što već i vrapci znaju, u Evropi, a i u svetu, formirala su se dva osnovna pristupa lečenju recesione paralize koja "steže" finansijske tokove i sužava mogućnosti nosilaca ekonomske politike da "podstaknu" nov razvojni ciklus. Prvi je izražen u sloganu "i štednja, i razvoj", što zapravo znači da je neophodno kontrolisati državni deficit, ali obezbediti i nalivanje privrede i ugroženih državnih ekonomija u evrozoni sa dovoljno novca – i to sa dovoljno jeftinog novca. A da bi on bio obilan i jeftin, potrebno je da se pokriće novoj emisiji novčanih papira obezbedi solidarno.

Kod nas je problem naizgled sličan – država se muči s deficitima, a privreda tone u recesiju. U takvim ekonomskim prilikama, kada je aktuelna vlada postala "tehnička", krajem maja, na glavnu scenu je izašao Fiskalni savet sa Pavlom Petrovićem na čelu. Ovaj savetodavni organ šokirao je javnost procenom da će deficit budžeta, ako se ništa ne preduzme, do kraja godine narasti na oko 210 milijardi dinara, naspram planirane 152 milijarde, pošto je u prva četiri meseca deficit već narastao na preko 80 milijardi dinara.

ULOGA FISKALNOG SAVETA: Povodom crne dijagnoze aktuelnog i budućeg finansijskog stanja države Fiskalni savet je predložio niz mera, a kao glavne istakao poresku reformu, to jest podizanje obe stope poreza na dodatu vrednost (donje sa 8 na 10 odsto, a gornje sa 18 na 22 odsto), zamrzavanje penzija i zarada u javnom sektoru tokom ove i 2013. godine (dakle, zamrzavanje prihoda za više od dva miliona ljudi), kao i "uspostavljanje održivog sistema fiskalne decentralizacije", kako je nazvana fiskalna "recentralizacija". Te mere zapravo ne bi bile kratkoročne, jer kako je istakao Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, neophodno je da se u ovoj i idućoj godini uštedi oko milijardu evra i još dodatnih 1,1 do 1,2 milijarde evra u periodu od 2014. do 2016. godine.

Ovakav predlog mera, zasnovan na "suspendovanom" sporazumu sa MMF-om, izazvao je znatne odjeke kako u stručnoj tako i u političkoj javnosti. Karikirano rečeno, dok je glavna struja naših ekonomista uglavnom podržala plan Fiskalnog saveta, deo stručnjaka ipak ga je odbacio. Mnogi privrednici su, na drugoj strani, odmah plan i terapiju Fiskalnog saveta ocenili kao jednostavni "akademski inžinjering" narodnog odricanja, koji istovremeno ne leči uzroke privrednih problema Srbije. Drugi kažu da se od vrhunskih ekonomista ne očekuje puko, matematičko balansiranje prihoda i rashoda (pa kod prihoda povećavaj, a kod rashoda skidaj – dok se kantar ne smiri), nego nešto više što će izvući privredne igrače iz močvare rastuće nelikvidnosti, a građane motivisati da zalegnu za sopstveni i državni napredak.

Većina političara, naročito oni iz trenutno "ključne koalicije" (SPS–PUPS–JS) su odmah odbacili najnepopularnije poteze (naročito zamrzavanje penzija). Predstavnici odlazeće vlade, premijer i šefovi poreske službe, pokušali su da smanje paniku koju je izazvao dramatičan ton članova Fiskalnog saveta u oceni stanja i daljim perspektivama. Zapažena je, na primer, izjava premijera Cvetkovića da nam strani investitori nude milijardu evra za novu emisiju obveznica po kamati povoljnijoj od one koju smo ugovorili prošle godine za sličan paket zaduženja.

TRAGANJE ZA "TREĆIM PUTEM": Predsednik Saveza ekonomista Srbije Aleksandar Vlahović pokušao je da lansira neku vrstu "srednjeg puta" između onih koji prihvataju predloge Fiskalnog saveta i onih koji ih odbacuju. On tako smatra da zamrzavanje plata i penzija "nije nužna mera", ali da je neophodno svođenje deficita budžeta u planirane okvire (4,25 odsto), to jest i on smatra da je nužna kratkoročna fiskalna konsolidacija. Sudeći po njegovim rečima, uštede treba tražiti na celoj rashodnoj strani budžeta pa i na poziciji budžetskih subvencija. Prema njegovim rečima direktne subvencije odnose oko 150 miliona evra godišnje, ali tu je i niz "skrivenih" (na primer, garancije države u zaduživanju javnih preduzeća) – pa je zapravo reč o ukupno preko pola milijarde evra raznovrsnih državnih subvencija godišnje. Zaustavljanje tih izdataka već bi predstavljalo značajnu uštedu.

I Goran Nikolić iz Instituta za evropske studije se usprotivio zamrzavanju penzija – na doista atraktivan način, metaforom da bi on penzionerima "bacao novac iz helikoptera" ("Politika" od 11. juna). Nikolić, naime, ističe da penzioneri ne troše novac u inostranstvu i na uvoznu robu, nego uredno izmiruju komunalne obaveze, kupuju domaće proizvode i tako motivišu domaću proizvodnju. On je pritom naveo da se za penzije 1,6 miliona penzionera godišnje podeli 465 milijardi dinara, a za plate u javnom sektoru 360 milijardi dinara, što i nije velika razlika. Zbog toga on smatra da je bolje zamrznuti plate u javnom sektoru, kad već mora da se štedi.

Među stručnjacima koji smatraju da predlozi MMF-a i Fiskalnog saveta "imaju alternativu" najotvoreniji je Ivan Nikolić, iz Ekonomskog instituta u Beogradu. Kao doprinos rešenju, osim revizije svih troškova u javnom sektoru, on vidi i neophodnost da se poradi na poboljšanju privrednog ambijenta, ali i na korekciji monetarne politike. U tom pravcu on spominje repo operacije, pa kaže: "Novac od tih papira mogao bi poslužiti za finansiranje infrastrukture. Ono što se sada predlaže je najlakša varijanta. Zamrznućemo plate i povećati PDV, jer to od nas traži MMF, i drugog izlaza nema."

RAČUNICE I MMF: U grupu ekonomista koji se na neki način suprotstavljaju idejama Fiskalnog saveta mogao bi se ubrojiti i Dragan Đuričin, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koji je za Tanjug (10. jun) izjavio da "Srbija ima danas osnovni problem nizak nivo ekonomske aktivnosti i ekstremno visoku nezaposlenost." Zbog toga, kaže Đuričin, "iz te dijagnoze proizilaze recepti za izlazak iz te bolesti, koja se zove nedovoljan nivo privredne aktivnosti", a "to znači orijentaciju sa monetarističkih makroekonomskih politika, koje, između ostalog, pored ciljanja inflacije, idu i u fiskalnom delu sa merama štednje, prelazak na takozvane industrijske politike, koje ohrabruju investicije u granama u kojima Srbija ima prednosti".

U istoj anketi Tanjuga, i ekonomista Zoran Popov se izjasnio protiv modela štednje koji zagovara MMF, što bi značilo da se indirektno suprotstavio i predlozima Fiskalnog saveta. Popov smatra da predlozi za štednju, otpuštanje viška radne snage, smanjenje zarada u javnom sektoru i penzija vode ka padu agregatne tražnje u zemlji, pa će poslodavci smanjiti proizvodnju, otpuštati višak zaposlenih, tako da će ekonomska situacija biti još lošija. Popov je izneo i jednu računicu – da bi u slučaju da uspe da privuče investicije od 10 milijardi evra, Srbija povećala BDP sa 30 na 60 milijardi evra i javni dug bi pao sa 45 na 30 odsto. Naravno, i ova računica spada u zbirku hipotetičkih priča.

Trenutno, glavno je pitanje da li je tačna ocena članova Fiskalnog saveta da se Srbija sve teže zadužuje na strani ili je samo reč o tome da će se sve teže zaduživati sutra – ukoliko ne prihvati koncepciju štednje koja ipak dominira i logikom "omekšanog MMF-a".

Dimitrije Boarov