Lisica i ždral U okovima drugorednosti Tek pre pet ili deset godina prvi put sam čitao Gombrovičeve dnevnike: nisam se dakle poveo za njim, nego sam do onoga što je Vitold zapisivao u prvoj godini mog života došao nekom svojom linijom

piše: Ljubomir Živkov

Odmalena imam probleme sa velikanima, zapravo i ne toliko sa velikanima koliko sa njihovim obožavaocima, diviteljima i vernicima. Još pre nego što ću i pokušati da razumem šta je to Ajnštajn dao, bio mi je već antipatičan, jer je trebalo da mu se divim kao zetu : "Znaš da je Aštajnova* žena iz Titela?!" Nisam znao, ali šta s tim?! Da tih petnaest kilometara i most na Tisi budu moja veza sa glavnim pametnjakovićem dvadesetog veka?! Ubrzo sam dočuo da se Razbarušenko razveo od Mileve koja je mislim i poboljevala, a pre toga da ju je prilično omalovažavao, pa i kinjio: "Znaš da je Nobelovu nagradu dobila Mileva, mužić joj pokrao i prekrojio ideje, sve fino prijavio na svoje ime, a kad se raščuo i obogatio, digao nos i odjednom mu se probudio apetit za Amerikanke, one svaka po trideset dva zuba, kao glumice..."

Mora da sam bio napredno predškolsko dete ako mi je rodna ravnopravnost bila važnija nego nečija teorija ili izum bez premca.

Pa Ekermanovi razgovori sa Geteom, koliko divljenja i ulizivanja, kao opismenjeno psetance koje svoju očaranost gospodarom u milionskom tiražu predočava publici (pesnik se u kočiji dovezao da vidi rat, da ga prouči kao retku bubu, i da kao overeno najpametniji homo sapiens pretoči to u nenadmašne stihove?! zar to nije odvratno?); i oko Krleže je kružio roj obožavalaca, neki su mu pravili društvo i u kupatilu, maestro ih je prilično po moemu i nipodaštavao, oni su svaku grubost primali sladostrasno, kao isposnik šibu koju je sam sebi dosudio, majku mu, šta je to što ljude toliko privlači velikanima, pa ja i kad bih sreo Betovena naklonio bih mu se, ako bi bio stariji od mene poslušao bih ga isto kao i bilo kog dedu iz Farkaždina, da mu kupim duvan ili mastilo, a nikad ne bih rekao: "Ja ću da vam kuvam i perem, da vam luftiram jastuke i dunju na suncu, vi samo komponujte, komponujte, ako tri ili četiri remek-dela nastanu dok vas ja dvorim, moj život će dobiti smisao..."

Ne.

Više mi je stalo da ja sviram basprim kao čika Rada iz Perleza nego da bedinujuć potpomognem nastanak još koje Ode radosti!

Što Srbin izmisli, to Švaba napravi! Ovu mudroliju u Banatu izgovaraš pre nego što ćeš bosom nogom stati na prvi dudić, i to crni, ili murgu, ne znaš kad si je ili od koga si je prvi put čuo, kao da si to znao i pre nego što ćeš se roditi (da nije to naš sintetički sud a priori?), priznajemo, znači, Nemcima veštinu izvedbe, ali da nije nas koji smo izvor ideja, ne bi Nemac sa svojim alatom koji je isto napravio prema srpskim zamislima mogao ništa. Ako su ti za struju potrebne bandere, transformatori, žice, kalemovi (mada su naši udarili temelj i bežičnosti, ako se tako može reći!), Nemac će sve da napravi, i daće ti garanciju, ali ko je izmislio struju: Srbi. Malo Tesla, malo Pupin, koji se više možda bavio telefonom, jer mu je to nedostajalo još više nego elektrika dok je između Tamiša i Tukoša čuvao guske.

Eh, naši su i Mihajlo i Nikola, samo što je Tesla rođen u Hrvatskoj, koliko da ti ne bude srce na mestu, ali je zato Pupin rođen tri kilometra od Farkaždina! Ova je klima odlična za razvoj uma, možda i ishrana, vazduh, Tamiš, ko zna, dvanaest kilometara ima do Orlovata, rodnog mesta Uroša Predića, i za umetnost je ovaj naš zavičaj znači dušu dao! Od nas očito neće biti ništa ni u slikarstvu ni u izumevanju, ali naš kraj je čovečanstvu svoje već dao, sad odgaja prosečne primerke, ali ponosne na slavne zemljake! Ako se potonjima dive ljudi iz Penžaba i iz Hilversuma (grada koji sam upoznao gledajući noću žućkastu skalu na radiju), na šta bi ličilo da mi, koji smo im slični po dijalektu, telesnoj građi i boji glasa, ostanemo po strani!

Gledam film o Aleksandru Makedonskom, sa vojskom će dospeti tamo gde nijedan njegov predak nije nogom kročio, pa kud ćeš toliko na istok, pretečo Napoleona i Hitlera!? Makedonci nazvaše svoju zračnu luku po njemu, "Aleksandar Veliki", zna se čiji je (kao grafit u Dalmaciji, vo vremja Ante Markovića: "Živio Ante, prezime mu znate!"), ali zar nisu svi narodi, naročito kad su nemnogoljudni i kad su privredno nedorasli okolini, gladni velikana?! Novak Đoković, najbolji teniser planete: još samo da postane i najveći igrač svih vremena, pošto je prostor već pao pod njegove patike, šta, niste znali da je Arsen Dedić Srbin, da, iz okoline Šibenika, ja sam mu u Beogradu video rođenog brata, ovako kao što vas gledam, mislim da se zove Dušan, ili u najmanju ruku Stevan!

Evo nakonec i nemnozhko Gombroviča: "Stranci su učtivo slušali vatrene dokaze i primali k znanju da su ‘Niče i Dostojevski bili poljskog porekla’ i da ‘imamo dve Nobelove nagrade’. Pomislio sam, kad bi neko na taj način hvalio sebe ili svoju porodicu, da bi to bilo krajnje netaktično. Pomislio sam kako je to licitiranje sa ostalim narodima oko genija i junaka, kulturnih zasluga i dostignuća, u stvari, nešto veoma nevešto kad je u pitanju propaganda i taktika – jer mi sa našim polufrancuskim Šopenom i ne baš najpouzdanije našim Kopernikom ne možemo izdržati konkurenciju talijansku, francusku, nemačku, englesku, rusku; znači, ta tačka gledišta osuđuje nas baš na drugorednost. (…) Čak i kad biste bili narod tako ubog u veličinama, pa da je vaš najveći umetnik Tetmajer ili Konopnjicka, ali kad biste umeli o njima da govorite sa slobodobom duhovno slobodnih ljudi, sa umerenošću i zrelošću ljudi zrelih, kad vaše reči ne bi obuhvatale vidik palanke nego sveta… tada bi čak i Tetmajer mogao da vam služi na slavu. (…) Vi ste kao siromah koji se hvališe kako je njegova baba imala majur i kako je boravila u Parizu. Vi ste siromašni rođaci sveta koji pokušavaju da imponuju sebi i drugima."