TV manijak:
Šta je puklo?

Septembra 1987. došao je red na mene. Dobio sam vojni poziv, obrijao glavu (mome kumu i meni je to tada izgledala dobra fora), krenuo na odsluženje vojnog roka u JNA. Taj dug prema zemlji obavljali smo nerado, prekidao nas je u 18. godini, bendovi su se raspadali, školovanje prekidalo, da bi se iskovala volja budućih samoupravljača. Na nesreću, samo par nedelja ranije, vojnik Keljmendi je pobio svoje drugove na spavanju u paraćinskoj kasarni, pa je celom zemljom vladala neviđena paranoja. Ni danas ne znam zašto je to uradio. Od prvog vojničkog dana, neki su se sa zebnjom osvrtali pri povečerju, jer smo u spavaonici imali čak dva Albanca. Tada sam naučio da vojska nikada ne obaveštava civile o svojim aktivnostima, govorilo se – tada i danas – nešto vojno, ne pitaj!

Uprkos svemu, Vojska je prema svim anketama (uz Crkvu) institucija koja uživa najveće poverenje u našem narodu. Policiju volimo ponekad manje, ponekad više, zavisno od stanja u društvu, ali Crkva i Vojska se shvataju kao deo tradicije, a mi baš nismo poznati po kritičkom odnosu prema tradiciji. Nešto što je "odvajkada", po definiciji mora ostati isto, jer je dobro samo ako je nepromenjivo.

Ruku na srce, Vojska je u poslednjih 25 godina doživela, poput države, gotovo potpuni raspad, zatim poniženja, promene imena i ideologije, da bi danas došla u predvorje ozbiljne profesionalizacije. I dalje je vojna zavera ćutanja tradicija i praksa od koje se ne odustaje. Svi znamo, a i vidimo razmere propadanja, starost tehnike, havarije u postrojenjima, nerešene aveti prošlosti – od skrivanja Ratka Mladića, preko njegovog vaskrsavanja i veličanja u nekim krugovima do smrti vojnika u bazi Karaš.

Ipak, imam utisak da su se stvari malo pomerile sa mrtve tačke. Prilikom incidenta na Pasuljanskim livadama, Vojska je neobično brzo izdala sopštenje, suspendovala oficire do konačnih rezultata istrage i prekinula vežbu. Ukoliko bude volje i hrabrosti, brzo ćemo znati celu istinu, što može biti prelomni trenutak u odnosu Vojske i javnosti. Nesreće se dešavaju, najčešći uzrok je ljudski faktor, a rešenje je samo striktno pridržavanje propisanih procedura. Vojska vas nauči još jednoj važnoj stvari – kada radiš sve po PS-u, mozak nije potreban, a glave ostaju na ramenima.

TV serija "Vojna akademija" je prilično doprinela da pitomci i oficiri ponovo budu prisutni u javnosti. Možda je najvažnija novost uvođenje žena kao ravnopravnih aktera u ovu oblast, koja je dugo za njih bila tabu. Na nesreću, jedna od nastradalih u incidentu je kadetkinja. Još jednom u Srbiji, život po količini dramaturgije višestruko nadmašuje svaku TV seriju.

Drugi trenutak velikog rasvetljavanja ove nedelje je stigao kada su šefovima DB Beograda izrečene presude za pokušaj atentata na Vuka Draškovića 2000. u Budvi. Ovo je zaista istorijski trenutak, jer su se odškrinula ta teška vrata iza kojih čuči mnogo kostura iz devedesetih. Setite se samo sa kolikom ignorancijom i podsmehom se govorilo o tom atentatu, dok smo gledali Vuka sa povijenom glavom. Podsmevali su se i porodici Ivana Stambolića, kolegama Milana Pantića, podsmevali su se i udovici Slavka Ćuruvije, uopšte neobičan je taj mehanizam, to cerenje nad nečijim grobom. Za razliku od Vojske, koja je u kritičnim momentima ćutala, DB je imao običaj da vam se posthumno podsmeva. Različite službe, različite tehnike, šta ćete. Ipak, kao što je Vojska pokušala ovog puta da bude bar malo drugačija, nadam se da će i Policija, ili BIA, sada takođe reagovati drugačije. Naučili smo da jedna presuda u Srbiji otvara prostor za bar dve nove. Možda ćemo konačno moći da žrtvama i njihovim porodicama donesemo pravdu i istinu.

Na nesreću, postoji u Srbiji još jedna oblast gde se tajne još podrazumevaju. Neko je bacio dve bombe na prelaz Brnjak. Ko – ne znamo, baš kao što još ne znamo ko je zapalio prelaz Jarinje. Ne znamo detalje dogovora, ne znamo uslove pregovora, ne znamo ništa osim šturih vesti. Ako je Vojska uspela da progovori, DB prestao da se podsmeva žrtvama – šta treba da se desi sa Kosovom, da bi stvari barem počele da izgledaju normalno?

Dragan Ilić