Lisica i ždral O umetnosti pregovaranja Vlada nikako da se rodi iz tragedije izbora, a o tome ovde ni reči! Pa šta, baš to što živimo bez Vlade zar ne dokazuje da bi se bez nje itakako lepo moglo, verovatno i u nedogled!

piše: Ljubomir Živkov

Svako ko se pogađao oko umetn. dnevnice kadar je da naučno klasifikuje protivničku stranu. Građani voljni da za svetkovinu ili koje im drago bahanalije dovedu muziku dele se najpre na 1. one koji su se o bendu već raspitali i, gle, čuli mahom reči hvale, i na 2. one koji su nabavili broj vašeg telefona i drže vas u bubnju sa još jedanaest sastava; uvereni su da veselju mora prethoditi savestan i sveobuhvatan research te da će štimung biti srazmeran njihovom uloženom vremenu i naporu da uporede kakvoću svirke i cene.

Svečari iz grupe 1. pogodiće se sa vama istog dana, ukoliko ih vi cenom baš ne zasopite. Možda će zamoliti za sat lufta, koliko da dobiju pristanak sufinansijera, i posao je sklopljen.

Pripadnici grupe br. 2. pravosnažnu presudu doneće nekoliko dana uoči veselja, kad na tenderu pobedi najjeftinija posada!

Svirao sam u netom otvorenoj "Konobi" (Prote Mateje), ljudi bi muziku za svadbu, mogu li tamo da nas čuju, možete, naravno, mada za svadbu hoćete kvartet, a tamo nas dvojica sviramo primorske napjeve, makedonske pesme, poneki drmež iz naše najveće žitnice čiji se jedan deo eto osamostalio, dođu oni, ozbiljna ekipa, njih petoro, žiri, kao oni ugledači u Vojvodini koji idu da gledaju kuću i njive, pošto su prethodno u katastru ustanovili koliko zaista lanaca imaju budući prijatelji, sedite, ljudi, popijte nešto, kažem, ne, oni će da slušaju sa ulice, dobro, želite kontraserenadu, jer u serenadi je izvođač pod prozorom, a ona koja sluša je u devojačkoj sobi, nema veze, uđe nakon pola sata njihov portparol i meni će: "Preksutra – jesi kući u jedanaest pre podne?! E, budi pored telefona, u jedanaest ćeš biti izvešten!" More, izvešten sam čim sam ugledao izviđački vod, pa sam bio izvešten kad ste izašli na ulicu, da izvedbu doživite kao vaši dalji rođaci koji biće smešteni podalje od glavnog stola, ukratko, ako vam neko kaže da će vas izvestiti do dvadeset trećeg uveče, verovatnoća da ćete mu svirati je 0,17%.

Prema načinu cenjkanja poslodavci se dele na one koji A) bagatelišu vreme; drugi B) igraju na malobrojnost zvanica, na skučenost prostora ili na mali broj zvezdica koji lokal ima: ufaju se da će im vlastita nemnogoljudnost pridoneti da muziku dobiju jeftino. I, napokon, na one C) koji oduzimaju sjaj i značaj samoj svečanosti.

A. "To će da bude kratko, ručak posle neke konferencije, od tri pa do možda pola šest, šest u vrh glave, mada će možda trajati i kraće, pola njih je na dijeti i lekovima, mnogi nisu iz Beograda, eto, računajte tako, sat i nešto, ali dođite pre tri, koliko bi to koštalo?!" – "Tih sat i nešto – od tri do šest?! Nisu li to tri debela sahata?!" – tako je muzičar dužan da stane u odbranu logike, aritmetike i istine pred teorijom i praksom poslodavačkog ekstremnog relativiteta. B. C. "Hteli smo da za svadbeni ručak bude ipak i muzika, mladenci dolaze u pola dvanaest, dočekate ih i ispratite do crkve, dok su oni unutra vi se odmarate u porti, kad matičar dođe, a to će biti u četiri, vi možete da pojedete nešto, restoran smo dobili do pola osam, maksimum do osam, to je u stvari splav, simpatično uređen, ali mali, nas neće da bude puno, četvoro sa mladine strane i troje sa mladoženjine, najuži krug, nikakva gungula ni bulumenta, koliko bi nas to izašlo?" – "To bi vas izašlo kao i svakog drugog ko nas unajmi od jedanaest i petnaest do pola osam uveče! Drugo, mi se na svadbi shodno vekovnoj tradiciji još uvek nadamo bakšišu, a vas je tek nekolicina, što se nas tiče slobodno zovite još svatova, naša je cena sto evra po čoveku!" D. E. "Pravimo ručak, ništa posebno, godišnjica je u pitanju, nikakav specijalan jubilej, nije ni okrugla cifra, trideset sedam godina braka, dakle, obična, skromna, kako da kažem, redovna godišnjica braka, samo smo mislili da bude malo i muzike, to je ponedeljak, ne propuštate znači nikakvu svadbu..." – "Cena vam je, dragi bračni drugovi, ista za zlatnu svadbu i za prvu proslavu Mladenaca, muzičari su da ne kažem baš ravnodušni prema braku, svejedno im je koliko neka bračna zajednica već traje i šta će sa njom biti, merodavno je kad počinjemo i dokle to traje, to što u decimalnom sistemu vaša obljetnica nije okrugla ne utiče nimalo na cenu!" F. Poslodavci se dele na one (I) koji bi da potroše što manje novca (II) koji bi za dati novac da nature nadničarima neplać. produžetke. U našem podneblju i našem govor. području uspeva i treća sorta sklona kombinovanju dva pomenuta a nehumana pristupa.

I: "Slušajte, bakšiš koji vas čeka, jer znam koji igrači dolaze, učiniće smešnom tu vašu tarifu, vaše kolege koje znaju te moje ortake došle bi besplatno... " – "Svaka čast velikanima koji će nas okititi i tako na najlepši način ući u legendu, ali zašto vi ne budete posve prosečan igrač i ne platite nas koliko tražimo, a mi baš imamo u vidu svotu koja

će nas odobrovoljiti dovoljno da ne trčimo kroz vaše goste kao izgladneli lovački kerovi...."

U drugoj skupini su oni koji po isteku dogovor. vremena kamče da se svira još, ne nude nikakav dodatak nego se pozivaju na to što su im gosti na vrhuncu razdraganosti: "Znate kad je baba-ujna ovoliko igrala, nikad, ona nije ni pila od oslobođenja, a pogledajte je sad, posekla se malo na srču, a još igra, zagrcnula se od cigare..." – "Gospodine, kako ne shvatate da je naša šihta gotova?! Zamislite da je sve obrnuto: vaši gosti pokunjeni kao krepani pilići, jedva čekaju da se zabava okonča, a ja vam prilazim: ‘Zašto nam umesto četiristo evra, koliko smo se pogodili, ne date četiristo šezdeset?! Ne predlažem da udvostručite naš honorar, iako su moji ljudi za to uvek raspoloženi – dajte petnaest posto bonus, i ostaćete nam u ne treba lepšoj uspomeni!’"