Još jedan festival – ‘Belgrade Calling’, Beograd, jun 2012.:
Alo, Požega! Ko zove?!

Mediji poslovno umreženi (ne samo) s ovim festivalom bulaznili su čak da je publika kriva zbog slabog odziva, kukali zašto Beograd nema svoj tradicionalni rokerski festival, i pitali se zašto takav događaj nikako ne pušta koren u prestonici Srbije. A zašto bi, sudeći po dosad propuštenim prilikama? Vreme je i priznati da smo drugorazredno tržište pa takve postavke i dobijamo

Počelo je sasvim lepo, krajem prošle godine: s razlogom među najprezrenijim čvrstorokerskim bendovima ‘70-ih, Black Sabbath objavio je da u originalnoj postavi (razišloj ‘78) kreće na svetsku turneju, a Beograd u tom spisku postao je drečava čioda za jugoistočnu Evropu. Ulaznice su kroz dobru regionalnu mrežu šireg Balkana već bile u prodaji (ovdašnje, najjeftinije u lancu, 2990-4500d.), kad je početkom 2012. stigla tužna vest da se čuveni gitarista ‘kratki prst’ Toni Ajomi bori s kancerom pa od turneje nekadašnjih radničkih heroja iz Birmingema (V. Britanija) ostaje samo preobražaj u nastupe njihovog demoliranog pevača Ozija Ozburna (dalje: OO) s kojekakvom ‘zvezdanom’ ekipom.

Onda je organizator (regionalno poznati Avalon iz Skoplja, u međuvremenu naturalizovan u Beogradu gde je imao niz uspešnih gostovanja) krenuo da taj koncert pretenciozno ‘podiže’ u jednodnevni festival, pošteno zadržavši istu cenu ulaznica i čak nudeći povraćaj novca predomišljenima. Logično su dodati bajkerski Black Label Society (SAD), čiji gitarista-davitelj Zak Vajld već godinama svira kod Ozija, još par gotik/blek/treš/det metalskih atrakcija (za svaku, najsitniju razliku u svojim neoriginalnostima imaju poseban ‘žanr’), i ovdašnji ‘ponovci’, Cult. Zatim je, neobjašnjivo, počelo širenje u još dva dana, sa šarenijim programom. Kad nisu ‘sve boje crnog’, onda u istoj vreći budu američke hip-hop-rep perjanice Public Enemy, aktuelna pop zvezda Džesi Džej (najnovija engleska ružica), već tehno-prevaziđeni Orbital i jadni hit-mejker Example za 3490d. prve večeri; odnosno povratnici jednog hita Ugly Kid Joe, imitacija arhive Darkness, stvarne zvezde Public Image Limited (dalje: PIL) i Faith No More (dalje: FNM), britanske nade Horrors, opet mračni ‘ponovci’ Sisters of Mercy, sve za 3990d. Organizator je razigrao finansijsku ponudu, pa je dvodnevna ulaznica koštala 5990, a trodnevna 7990. Naoko, ne naročito visoke cene (malo li je na ovu skupoću?) pa je retko ko unapred postavio problem opšte besparice, kraja meseca, započetog raspusta, dolazećih letovanja i EXIT-a.

Jer, ‘…Calling’ ispade previše blizak EXIT-u, ne samo datumski nego i programski – jer je i nekad elitni, predvodnički EXIT umnogome postao svaštarski. Pristup ‘štagod se može dobiti za manje novca’ vodi ‘kupovini’ čitavih paketa izvođača i/ili trgovini na veliko s koncertnim agencijama, a i bez toga sleduju vam islužena, oživljena i tavoreća imena – poput političke ponude u Srbiji poslednjih godina, zar ne? Takođe, zapada se u ‘pouzdanost’ starijih, ‘živih legendi’, čestih gostiju… što rezultira ogromnim udelom hard-roka i hevi-metala, koji tradicionalno imaju najveće i najdisciplinovanije biračko telo. Pardon, najverniju publiku. Stilski su nam se, međutim, ponovo namnožili tzv. darkeri, pogledajte samo nedavni festival (?) IQ – 1 dan, prvi put – u Beogradskoj areni: Merilin Menson, oveštali Laibach, i u nevreme Mizar iz Skoplja; samo još udruženje građana Crna ruža da se vrati... C, c, c, vidi se da nema Koštunice na vlasti.

METALSKI I DRUGI RADNICI: Elem, ‘metalski radnici’ su srednje večeri okupili otprilike koliko je zajedno bilo svih ostalih u prvoj i trećoj noći, i to je sumorna istina ‘na ovim prostorima’, još uvek. Takođe, samo je drugi dan festivala prošao bez većih kašnjenja, a višečasovna odlaganja najavljene satnice na početku su se lomila na ovdašnjim bendovima, pa su ‘domaćini’ prve večeri S.A.R.S. skraćeni na samo tri pesme, a ‘iznenađenje’ – i ovde baš popularni Dubioza kolektiv (BiH), koji gradi i zapadnu karijeru, s basistom FNM kao izdavačem – zapao je u gluvo doba noći.

Svega par hiljada posetilaca skupilo se za nastup kompletnih Public Enemy, i dalje jakih, ali nekako vanvremenski – bezveznih? Kao ogromni satovi s kazaljkama (čitaj: analogni) koje još vuku oko vrata, mada je Obama u međuvremenu postao (neočekivani) Black President. Opet su bolji od većine masivnih crnaca u prekobrojnoj garderobi koji naokolo maderfakuju, zaprašio je tu i ‘Les Paul’, i gramofondžija je demonstrirao šta znači kad DJ ‘gostuje’ live, ali kad se samo setim kako smo ‘90-ih njihov bunt doživljavali podudarno našem... Posebno to besmislom gorči u ovim danima SloboDačića. Kao poručeno, kad su Enemy neki svoj anti-ra(n)tni pasaž pokušali da patentiraju ponavljanjem uzvika ‘Fak Nej-To’ (eng. Fuck NATO), malo je ko od njihove (?) publike pokazao da uopšte prepoznaje o čemu je reč. Pominjanje bombardovanja ostalo je bez pridruživanja, u skladu s renoviranim neboderom koji nadgleda Ušće, a gde su nekad bili CK SK, pa TV Pink, koju je sa vrha te zgrade isterao baš NATO-projektil. Već godinama sve to ko novo, elitni noćni klub i reklamni toranj banke.

Novokomponovani pobornik zdravog životarenja, sa svojom sve Adams-porodicom zvezda jednog od najranijih rijaliti-programa, OO izgleda kao da ga čeka unosnija karijera u n-tim nastavcima Noći veštica i Petka 13. A i ne zvuči bolje: njegov glas, uvek skučenog raspona i siromašnih boja, sada neretko i ‘puca’, pa su solaže pratećeg benda tim duže (klavijaturista Adam Vejkmen sin je – ne Ozijevog! – klavijaturiste Rika), dok se baba-Ozi odmori. Uz staračku fiskulturu i rokizme žari-me-pali-me (bezbrojni Ne čujem vas! Da vidim ruke!..), teško je poverovati da je OO ‘80-ih glatko prešao u tada novi talas heavy-metala i napravio solo-proboj ko Ivica sa Maricom (čitaj: MUP-om). Ostali su crnomagijsko-samoubilački pesmuljci, od spektakla na tragu Zorana Miščevića tek vežba s protivpožarnom penom, dok agresivno zapomaganje sve više liči na naše turbo-folk pevače.

Istinska zvezda večeri stiže tiho, među gostima: Teri ‘Gizer’ Batler (Terry ‘Geezer’ Butler) počupao je i šaketao starinsku bas-gitaru, kojom je doprinosio da siromašne melodije i prosti aranžmani Black Sabbatha zvuče kako valja, i opet posle toliko godina u Iron Man i War Pigs. Zakuvavši svirku Gizer je pokazao šta znači praviti muziku, za razliku od bar dvostruko mlađeg kolege R.B. Nikolsona, koji je dotle svirao bar trostruko brže i oštrije i istovremeno izvodio piruete. Sleš (Slash, ex Guns’n’Roses) je ovde uknjižio još jednu tezgu, a za bis, naravno, svi zajedno u Paranoid, s jednim od najpoznatijih rifova na svetu.

DERIVATI: Popunjavajući rupe u live-iskustvima, opet uz samo par hiljada posetilaca, uživao sam i u kvalitetnom nastupu PIL-a. Gitarom predvođen trio je odličan primer posletalasne svirke ‘80ih, da se npr. U2 nisu polakomili za stadionima. Kao Yellow Kid, Džon(i) Lajdon (ex Rotten/Sex Pistols) zarad svojih vokalnih ograničenja zvuči kako naši turbo-folk pevači nikad neće ni nalik, i sve je to komercijalnije no ikad, ali avaj, čak i uz očekivani vrhunac Rise. A ukoliko u ovom veku postoji bend koji otelotvoruje nepohvalni pridev ‘derivativan’ (čitaj: nema 2 note/sekunde originalnosti), onda su to Darkness, do daske. Ali, krajnje efektni, nekako su obradovali ovaj festival, predvođeni krakatim i brzim, ponekad čak akrobatskim Džastinom Hokinsom. Čak i ako niste propustili hard-rok sredine ‘70ih, posebno glam, pošteni i povremeno zaista duhoviti zabavljači kao Darkness nisu naporni, bez pretenzija da budu npr. Mott The Hoople ili Ted Njudžent. Još kad bi imali koju zapamtljivu pesmu, komedijaš Hokins daleko bi ih odveo glasom razmrdanim kao i noge mu, sa dijaloškim, pomalo šizoidnim falsetima.

Posle toga, elegantan ali pompezan nastup FNM sve u belom, započet grandioznom obradom Delilah, zapitao me je da l’ su se ponovo sastavili tek da krenu u kempovanje (čitaj: kemp, eng. camp)? Efektno, poput simfo-grungea, ali ubrzo i dosadno, posebno jer su obrade daleko upečatljivije od njihovih numera. Basista Bili Guld je u Beograd inkognito dolazio još ‘90-ih, pevač je sad pomenuo našeg novog predsednika...

Češće nego što volim da priznam, posle petnaestak godina karijere, i/ili po nepotrebnom obnavljanju, i bolji sastavi od FNM postaju suprotnost onome kakvi su počeli, pretvore se baš u ono protiv čega su najžešće bili. Sa ogromnim fan-pitom (čitaj: leglo obožavalaca) za metalce, s buljucima promoterki (najbrojnije zanimanje mladog srpskog ženskinja), i ‘Belgrade Calling’ najviše liči na tržni centar polovnog roka. Taj utisak bitno ne popravlja ni četvrti dan s besplatnim ulazom, kada je priključen paket domaćih bendova raznih veličina i starosti, samo pod drugim sponzorstvom.

Mediji, poslovno umreženi (ne samo) s ovim festivalom, bulaznili su čak da je publika kriva zbog slabog odziva (birači?), kukali zašto Beograd nema svoj tradicionalni rokerski festival, i pitali se zašto takav događaj nikako ne pušta koren u prestonici Srbije. A zašto bi, sudeći po dosad propuštenim prilikama? Dosta naklapanja o ‘vraćanju Beograda/Srbije na mapu...’ velikim koncertima, vreme je i priznati da smo drugorazredno tržište pa takve postavke i dobijamo, npr. produkcija za nedavno gostovanje Metallice, a kad sami organizujemo... pa još nekog hvalimo kao ‘Simple Minds XXI veka’! Ima li šta gore?! Ide nam još festivala ovog leta...

Dragan Kremer