U salunu u Galč Sitiju sedi Dok Holidej i po stolu ređa karte. Vrata se sa treskom otvaraju, ulazi revolveraš, lovac na ucene, i naređuje svima da izađu napolje, ali Dok se ne pomera. Revolveraš poteže pištolj i puca. "Hici su bili pakleno tačni: zadobovali su po stolu i raspršili karte kao jato ptica. Nekoliko iverica zasulo je revere čoveka iz Džordžije. Ostao je savršeno miran i lagano prstom skinuo ostatak karata sa stola. ‘Žao ti je karata? Trebalo je da odeš na vreme, kicošu’, reži revolveraš. ‘Karte nisu bile loše’, mirno je uzvratio Holidej. Podigao je kapke i preneo na lovca svoj ledenoplavi pogled. ‘Mnogo su kazivale.’ ‘Šta mogu karte da kažu?’ ‘Kažu da si na lošem putu…’"

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u prvim razredima osnovne, generacija je posle crtanih stripova počela da upoznaje i ‘pisane’. Počelo je sa edicijom Vajat Erp, čiji je autor bio Vilijam Mark. Njegova slika, bar tako smo verovali, bila je u uglu svake naslovne strane, sa stetson šeširom i cigaretom u ustima. Edicija je imala dva glavna junaka, jer je pored šerifa Erpa uvek jahao i njegov prijatelj Dok Holidej. Obračun sa braćom Klanton kod OK korala, borba sa Kju-kluks klanom i bandom Sivolikih držali su pažnju par godina, a onda je došlo vreme za ozbiljniju literaturu.

Prvi broj Doka Holideja izašao je 1972. godine, a kao pisac je bio potpisan Frenk Larami. Odmah se videlo da je to nešto drugačije (istina, mnogo kasnije se pročulo da su Vilijam Mark i Frenk Larami ista ličnost, izvesni Nemac Albreht Peter Kan, ali je Dok očigledno Peteru Kanu bio vrhunac stvaralačke karijere).

Laramijev Holidej bio je za nas prvi iskorak od klasičnih vesterna. Umesto upeglanih i namirisanih crtanih, pisanih i filmskih kauboja koji nisu smrdeli ni posle celodnevnog jahanja, u Doku se po zadimljenim salunima osećao zadah jeftinog viskija, znoja, prašine i goveđe kože. Usred tog pravog Divljeg zapada, jedan čovek je odudarao na prvi pogled. Holidej je uvek bio obučen u tamno odelo sa belom košuljom, pušio je fine cigare, pio brendi iz Topeke. Zubar koji je zbog tuberkuloze otišao na zapad i postao kockar i najbrži revolveraš izdvajao se svojim gospodstvom i mirnoćom, ali je nosio široki kožni opasač sa dva teška ‘linkoln’ kolta sa drškama od slonovače.

Na naslovnoj strani Doka Holideja pisalo je: "Došao je tiho i ušao u legendu", a u prvih dvadesetak brojeva je naslov pratilo po par rečenica koje su opisivale suštinu te legende. Najmisteriozniji čovek koji je jahao prašnjavim drumovima Divljeg zapada; Baklja na koju su desperadosi naletali kao leptir; Jedni su ga molili a drugi proklinjali… a on je tražio prijatelja; Bezakonje sa tri strane jaše u Daglas… a sa četvrte Holidej; Kada se prašina slegla, a ljuti barutni dim razišao, ostale su još dve bezimene humke; Jahao je dalje…i niko nije pokušao da ga spreči.

Govorio je: "Ja nisam zakon, mene se ne tiču tuđe nevolje", ali su nevolje nalazile njega. Uvek je bio na strani slabijih, izazivajući smrt. Nikada nije gubio, iza njega su u prašini ostajali oni koji su ga napadali, ali iz Doka se učilo da ni u vesternima nije obavezan hepi end, kao u Krvavom kaktusu i Kalifornijskoj mamuzi, gde su ginuli prijatelji koje je uspeo da osveti, ali ne i da sačuva.

Kod nas je objavljeno 58 priča o Doku koje je potpisao Frenk Larami. Posle njega pokušavali su i drugi, ali to je bila slika bez duha, kao kada je Uderco posle Gošinijeve smrti nastavio da piše Asteriksa. Osim toga, i godine su činile svoje, Laramijev Holidej bio je logična spona koja je nešto kasnije vodila ka novim fazama razvoja, čiji delovi su bili Serđo Leone, Sem Pekinpo, Klint Istvud, Plavi vojnik, Veliki mali čovek...

Da onaj Holidej nije zaboravljen pokazuju rasprave koje i danas traju, bar u virtuelnom svetu. Ima, na primer, onih koji tvrde da je Šejn, a ne Laramijev Holidej, prototip legende o usamljenom. Neko je na jednom forumu u raspravi Šejn vs Dok napisao da Šejn "herojsko-frajerskom mitu dodaje neophodnu dozu erotike", zbog svojih ljubavnih avantura. E sad, bilo je i kod Doka erotike, doduše ne često, što je posledica činjenice da je bežao od vezivanja, zbog svoje bolesti i tragičnog shvatanja života. Pristalice Šejna pominju i istoimenu pesmu Haustora, ali ko je čitao Holideja odmah je pretpostavio šta je bila inspiracija Rundeku, naročito zato što se jedna od epizoda u ediciji zove Ustani i bori se. Kakav udeo su pisani, i Erp i Holidej, odradili u odrastanju pokazuje i komentar neke novopečene majke na istom forumu. "Prva reakcija mog dragog kada je video našeg tek rođenog sina bila je: ‘Jao, ima čelično sive oči k’o Vajat Erp.’"

Nedavno mi je u ruke ponovo došao primerak Vrela jesen, iz koga je citat na početku teksta. U nastavku je opis dvoboja, ključnog mesta svakog velikog vesterna. Dok napolju pada noć i sprema se oluja, Holidej ustaje, ‘mirno, nedokučivog pogleda, nehajno oslonjen na desnu nogu, uzdignutog levog ramena. ‘Potegnućemo kada se kojot oglasi,’ kaže revolveraš.’ Urlanje kojota stapa se sa grmljavinom, Dok se baca na pod. ‘Padao je povlačeći oba svoja ‘linkolna’, dok mu je rame dodirivalo pod narandžasti plamenovi sekli su barutni dim i pogađali cilj… Revolveraševa bluza sa resama bila je iskićena krvavim plodovima. Dok je ustao, a preko kundaka pištolja su pali peševi njegovog kaputa.’ Naježio sam se ponovo, kao pre četrdeset godina.

Momir Turudić