"Za u izlog i za po kući"; VREME 1126

Teofil Pančić nije mogao da odoli a da se pridruži cipelarenju (kako on to voli da kaže) novog ministra kulture Bratislava Petkovića. Pritom se nije potrudio ni da sazna njegovo pravo ime. On se poslužio starim i oprobanim verbalističkim trikom da nije u pitanju da neko mrzulja, ocrnjuje i nipodaštava ministra kulture, jer Teofil Pančić je uvek na braniku borbe protiv srpskog nacionalizma, provincijalizma, patrijarhalizma i tradicionalizma, a spreman je i pripravan da istrajno deluje na polju idejne borbe kao svaki pravi boljševik. To i sada čini, nastojeći da u potpunosti degradira i ideološki žigoše Bratislava Petkovića, koristeći se pritom diskvalifikacijama najniže vrste. Sladoledžija, Poslastičar, siromah čovek, pokrovitelj stvaralaštva ratnih zločinaca i teških psihopata, ljubitelj starih automobila i majstor za (nadama se) sveže krempite, g. Išpinger, kao relevantna kulturna i umetnička činjenica, čovek je naprosto Niko i Ništa, sve su to najprizemniji kvalifikativi kojima Teofil Pančić nastoji da omalovaži i diskredituje novog ministra kulture, koji očigledno ne deli njegove ideološke i umetničke koncepcije. Za Teofila Pančića se radi o čoveku koji je hobistički pozorišni reditelj čijih se predstava ne sećate čak i ako ste ih gledali, a niste, skoro niko skoro nikad nije. Verovatno se ovih predstava ne sećaju ni Svetlana Bojković, Tihomir Stanić i Đuza Stoiljković, koji su nosili glavne uloge u predstavama koje je režirao Bratislav Petković. Ne treba zaboraviti da je on završio studije režije u vreme kada su postojali izuzetno visoki umetnički i estetski kriterijumi, a da se dramaturgijom i pisanjem dramskih tekstova bavi nekoliko decenija.

Teofil Pančić nam je još jednom pokazao da postoje kolumnisti i analitičari u našoj tzv. liberalno-demokratskoj i antitradicionalističkoj javnosti kojima je sve dozvoljeno, pa i besomučno vređanje ljudi koji nisu deo njihovog ideološkog i političkog, ali i interesnog kruga, jer jedino oni znaju i čuvaju prave i istinske umetničke vrednosti, a da pritom sude o predstavama koje nisu ni gledali. Teofil Pančić je pokazao da očigledno ne čita ni tekstove u "Vremenu", listu u kome radi, jer je u tom broju u kojem se on "obračunava" sa novim ministrom kulture mogao da pročita mišljenje Petra Zeca (verovatno on nije hobistički reditelj) o odnosu univerzalnih vrednosti i nacionalnog osećanja i svojstva jednog naroda. "Danas, baš kao i revolucionarne 1848. godine, duh i svest srpskog etosa su ponovo stavljeni na teška iskušenja i ispite sudbinskog opstanka. Nažalost, istorija i jeste večni povratak istog, a što bi rekao Crnjanski, i služi tome da nas ničemu ne nauči. I tad se prodavala Vojvodina baš kao što pokušavaju i u današnje vreme. Za Steriju Kosovo je naše večno sudbinsko pitanje. SAD i Evropa podržavaju nacionalizam susednih nam država dok nama pridikuju kako su otadžbina, nacija teritorija, istorijska prošlost i tradicija nepotreban i suvišan balast. Da li je moguć univerzalistički čovek bez nacionalnih svojstava bića, etničke pripadnosti, običaja, jezika i istorije. U mnogim zemljama ljubav prema otadžbini se podrazumeva. U japanske škole je uveden predmet Rodoljublje, negovanje patriotske svesti i pripadnosti svojoj naciji i državi. Kako li su ovakvi ideološki nepodobni i politički nekorektni stavovi o značaju tradicije i patriotizma mogli da promaknu uvek budnom Teofilu Pančiću.

Marinko M. Vučinić